Piše: Petar Davidov
Sava, moj mlađi sin, odavno je došao do zaključka da nema mnogo smisla ići sa mnom na fudbalske utakmice: „Sa tvojim emocijama, - kaže, - bolje da komentarišeš takmičenja u sinhronom plivanju, nego fudbal. Sediš mirno i tiho u ćošku i jednom na sat uzdahneš – i eto to su ti svi komentari na utakmicu. A ja hoću dobro da se izvičem. Ajmo u Moskvu – da navijamo za Srbe!“ I odosmo.
Navijati za Srbe – je sasvim prirodna stvar. Kao prvo, naš kum živi u Kosovskom Pomoravlju. Kao drugo, svoju prvu fudbalsku utakmicu sam gledao sa njegovim sinom, tada malim Stefanom, upravo na Kosovu, na kosovskom, moglo bi se reći, polju. Neću reći kojim rezultatom je završena utakmica, ali Stefan se i dalje ponosi njim. Kao treće, Sava navija upravo za Srbiju. Četvrto, ako je kup – bratski, šta nas sprečava da navijamo za braću, ne plašeći se prekih pogleda navijača CSKA ili „Dinama“? A i peto: u oba ruska tima igraju Srbi, a u CSKA glavni trener je Marko Nikolić – koga god da izabereš, svuda su Srbi.
Gnevnih pogleda nije moglo biti po definiciji: Sava se, još u metrou, ogrnuo srpskom zastavom, stavio šubaru i vikao u autobusu „Napred, Srbija!“, što je, čak i kod inače strogih i ozbiljnih čika, izazivalo poštovanje i blagonaklone osmehe – prilazili su, i rukovali se. Ista priča i prilikom ulaska na stadion: policajci su svesrdno podržavali mladog navijača, kao i stotine njegovih istomišljenika. Na tribinama – baneri CSKA i „Partizana“, posebne ovacije i limunada lično Savi za šubaru.
„Nisu ‘grobari’ igrali loše – već je CSKA igrao dobro“ - opšta je, čini mi se, procena kvaliteta igre. Uzgred, uverio sam se da kvalitet ruskog fudbala ipak ide na bolje: igrali su zaista dobro. Pravo poboljšanje kvaliteta može se dogoditi jedino kada imaš jakog protivnika – i to je upravo ono što je ruski klub pokazao, po mom mišljenju.
Ali učiti, ili vežbati veštinu i umeće, ne treba samo u fudbalu: obe strane – i ruska i srpska – treba da se mnogo bolje i bliže upoznaju. Parole u stilu „mi smo braća“ su dobre, ali treba znati zašto smo u to uvereni; šta (ili Ko) zaista ujedinjuje zemlje i narode. Nikola Šijan, urednik portala „Helmkast“, kaže:
Ja uopšte nisam fudbalski navijač, imam druga interesovanja. Ali sam siguran da sport u velikoj meri doprinosi prevazilaženju barijere neznanja, ili nedovoljnog znanja jednih o drugima, a koje, nažalost, ipak postoji. Čudno: ljubav postoji, ali znanja je malo! U svakom slučaju, za Ruse je dobro što su još jednom osetili da nisu izolovani – Srbi dolaze i dolaziće da igraju u Rusiji, a Rusi – kod nas. Za Srbe je korisno da ponekad izgube, da se ne pogorde. Za navijače je korisno, ne samo da viču o bratstvu, već i da teže da što bolje upoznajemo jedni druge. U principu, to je svima korisno: i kulturnim i javnim delatnicima, i političarima, i ekonomistima, i svima ostalima – tada će fudbal zaista biti od pomoći.
Roman Babaev, generalni direktor CSKA, smatra:
Imali smo pozitivno iskustvo održavanja turnira prošle godine. Uveren sam da će ovog leta biti lepše i zanimljivije, jer će učestvovati naši prijatelji iz Srbije. U uslovima nedostatka međunarodnih utakmica, na koje su svi navikli, svaka ovakva utakmica je veliki praznik za navijače. Prvenstveno se ovo i organizuje zbog njih.
Saša Zdelar, vezni igrač CSKA:
Veoma sam srećan što ću se sresti sa timovima u kojima sam ranije igrao. Na početku karijere sam igrao za OFK Beograd, a zatim i za „Partizan“. Hvala organizatorima što su priredili ovaj turnir, i što imam priliku da igram protiv svojih starih prijatelja.
Pored fudbala, na stadionima CSKA i „Dinama“ je bio organizovan i dobar kulturni program: počevši od improvizovanih čuvenih ulica srpske prestonice, priča o njihovom nastanku, arhitektama, vladarima Srbije, pa do jela tradicionalne srpske kuhinje (cene su, doduše, bile tradicionalno moskovske, ali ništa strašno), tako da je, iako ne baš tako duboko i sveobuhvatno, upoznavanje sa Srbijom uspelo. Barem za Savu i hiljade drugih navijača. Koji su još jednom shvatili: čuveno „otkazivanje“ (ukidanje ili ti „kenslovanje“) u odnosu na Rusiju – bilo da je u pitanju sport, kultura ili nešto drugo – je, kao prvo, glupa i nametnuta ideja; drugo, u principu neostvariva; a kao treće, štetna, uključujući i mentalno za same „otkazivače“. Sin me gleda sa sasvim razumljivom nedoumicom u očima: „Zašto mi još uvek nismo bili zajedno u Srbiji?! Hajde da idemo!“ Upravo zbog takvih pitanja, zbog „hajde da idemo!“ se i organizuju ovakvi susreti. Dobro je ako ih bude više: Srbija daje primer.
Izvor: Pravda.rs
