Nakon černobiljske katastrofe, u Jugoslaviji je uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, a Srbija je, kao naslednik Jugoslavije, nastavila da tu zabranu primenjuje. Budući da je tehnologija od tada dosta napredovala, ovo bi moglo da se promeni i Srbija bi mogla da krene nuklearnim putem.

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Koviljka Stanković govorila je u „Energiji Sputnjika“, koju vodi Jelica Putniković, o mladim naučnicima, osnivanju Srpskog nuklearnog društva, ceni izgradnje i isplativosti nuklearnih elektrana, kao i o proceduri za dobijanje dozvole o gradnji.

Šta ako dođe do novog Černobilja?

Jedan od osnovnih, ako ne i glavni razlog brige kada je reč o izgradnji nuklearnih elektrana u Srbiji je, naravno, strah od katasrofa kakve su se desile u Černobilju 1986. ili Fukušimi 2011. godine. Sagovornica Sputnjika objašnjava da to ne treba da nas brine iz dva osnovna razloga. Prvi je taj što je tehnologija obezbeđivanja „nuklearki“ dovoljno napredovala da se takve nesreće ne dogode, a drugi je taj da smo svakako okruženi nuklearnim elektranama zemalja u susedstvu, tako da i bez izgradnje sopstvene možemo da osetimo njihove posledice.

Ukoliko bi došlo do katastrofa u elektranama u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj ili Sloveniji, svakako da bi došla i do Srbije.

Kada pogledata koliko samo u našem okruženju ima nuklearnih elektrana i koje su to države u našem neposrednom okruženju koje dobijaju električnu energiju iz nuklearnih elektrana, onda je potpuno iracionalno imati Zakon o zabrani kod nas. Ako se mi plašimo neke nuklearne nesreće i ako mislimo da postoji velika verovatnoća da se ona dogodi, što naravno nije tačno, onda nas uopšte ne štiti ta činjenica da imamo Zakon o zabrani, odnosno da nemamo elektranu, ako je svi oko nas imaju, rekla je profesorka Stanković.

Nakon nesreće u Fukošimi, postavljeni su dodatni zahtevi za sigurnost nuklearnih postrojenja, koji se nekad nazivaju i „postfukušimski zahtevi“. NJima se povećala i cena izgradnje nuklearki, upravo zbog toga što se insistira na mnogo više sigurnosnih sistema. Predimenzionirale su se mere bezbednosti, da bi se rizik od nesreće smanjio.
Bitno je da znamo da su sve ove tehnologije izuzetno napredovale u poslednjih četrdeset godina, kao što je napredovala i sama nuklearna tehnologija. Ono što se nekada dešavalo u smislu nuklearnih nesreća koje su bile velike, to u današnjim nuklearnim sistemima nije moguće da se desi.

Procedura

Međunarodna agencija za atomsku energiju ima definisane smernice za ulazak neke države u nuklearni program i to su smernice koje su, objašnjava Stankovićeva, više puta realizovane u praksi. Međunarodna agencija okuplja eksperte iz svih oblasti koje se tiču nuklearne energije i pomaže svakoj državi prilikom ulaska u nuklearni program.
Nakon praćenja svih smernica koje Međunarodna agencija za atomsku energiju ima, oni sami dolaze u posete zemlji koja gradi elektranu i tada procenjuju različite postupke i faze gradnje. Oni su ti koji će reći da li je neka faza dobro odrađena i uspešno završena, odnosno da li se može krenuti dalje sa izgradnjom. Te faze jasno su definisane pre same izgradnje, kojem prethodi period od nekoliko godina pripreme.

Kad danas pričamo o nuklearnoj energiji, to ne znači da ćemo nuklearne elektrane graditi odmah. Čak i da kažemo „da“ i ukinemo Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, nakon toga nas čeka posao od nekoliko godina primene, dok ne dođemo do trenutka kada ćemo odlučiti koju ćemo tehnologiju odabrati. Tek nakon svega toga dolazi izgradnja nuklearnih postrojenja.

Stankovićeva objašnjava da je izgradnja elektrane dugoročan projekat koje zahteva kontinuitet. Ukoliko bismo danas rekli „da“ nuklearnoj energiji, u najboljem slučaju bismo nuklearnu elektranu imali za petnaest godina. Ovo bi, objašnjava ona, bila „poslednja prilika“ da uđemo u mogućnost da smanjimo emisije CO2 po zamislima zelene agende.

Lokacije za potencijalnu izgradnju nuklearne elektrane iz vremena Jugoslavije bile su predviđene uz tok Dunava. Danas bi trebalo napraviti nove istražne radove i ispitati sve ponovo, kaže naša sagovornica.

Koliko se nuklearka isplati?

Inicijalna ulaganja u jedno nuklearno postrojenje izuzetno su velika, objašnjava profesorka Stanković, i zbog toga Srbija ispituje i mogućnost izgradnje malih modularnih reaktora. Inicijalna ulaganja u njih jesu manja, međutim, profesorka Stanković napominje da se kod malih modularnih reaktora ne zna kolika bi bila cena po megavat satu, na koliko vremena bi bilo potrebno menjati gorivo, kako bi se upravljalo otpadom... Kad je reč o velikim, odnosno konvencionalnim nuklearnim elektranama, svi ovi detalji su poznati i ispitani.

RUSI DIGLI AVIONE NA AMERIČKE STRATEŠKE BOMBARDERE: Približili se državnoj granici

Izvor: Sputnik.rs