"Rektor ugasio klima uređaje u Rektoratu, studenti prekinuli blokadu zbog neizdrživih uslova", glasi naslov na Gruhonjićevom sajtu Autonomija info. Izvesna grupa studenata koja sebe naziva "Studenti protiv autoritarne vlasti (STAV)" kampovala je u hodniku rektorata novosadskog Univerziteta. Protestovali su zbog studentskih izbora na Filozofskom fakultetu u NS, koji su navodno pod uticajem režima.
STAV je inače organizacija koja sebe predstavlja kao veoma borbenu. NJena aktivistkinja Mila Pajić, studentkinja druge godine na Gruhonjićevom odseku za žurnalistiku, a koja je već stigla da bude i suočavačica sa srebreničkim "genocidom", najavila je da će se "studenti za promene boriti na ulici". A druga STAV aktivistkinja, Višnja Vukajlović, kaže da je "dobar primer, na koji se često ugledamo, petooktobarska 'revolucija' – kompletna promena društva zahteva mnogo jači udarac".
I tako, na rečima "borba na ulici", "revolucija", "jaki udarci"... A ovamo: "o, ne, ugasili nam klimu, moramo odmah da prekinemo protest"!
Tako tipično za naše grant-štiftung revolucionare. Nevoljni i da potrče za autobusom, ne prestaju da pričaju o "borbama", "ulici" i "revoluciji". Do podneva "na kafidžonki", a posle "samo bleja" i kuknjava po društvenim mrežama na "Srbistan" i "Smrdiju"...
Vole da su "levičari" i "revolucionari", a radnika poslednji put videli kad su nosili trotinet na popravku. Ništa nisu čitali, osim valjda "profesora Gruhonjića", ali zato imaju "čvrst stav" o svemu – posebno o genocidu nad podunavskim dabrovima i kolubarskim fokama...
NJihov život, a posebno njihovi profili na društvenim mrežama, prepuni su znakova distinkcije u odnosu na ostatak društva – ukrajinske zastave, Koča, dugine boje, antifa, #MeToo, trotineti, veganstvo, vetroparkovi, letovanje u Hrvatskoj... Takva "revolucionarnost" naravno da je za sistem bezopasna, pogotovo u zemljama perifernog kapitalizma gde je ipak glavni društveni zadatak oslobođenje od imperijalnog i kolonijalnog tlačenja.
U Srbiji izgleda što više da radite za Vašington i Brisel, bilo neposredno, bilo kao korisni idiot, to glasnije vičete da ste "revolucionar" i "levičar". Tako, revolucionarna socijalistička organizacija "Marks 21" tvrdi da je "Srbija okupirala Kosovo 1912. godine", te da je "glavna karakteristika srpske politike netrpeljivost u odbijanju prava Kosova na formiranje nezavisne države". Naravno, isto "pravo" ne pripada i Republici Srpskoj koja je, kako čitamo na sajtu Marks 21, tek "prostor 'oslobođen' od Bošnjaka, Hrvata i komunista", koji "u velikoj mjeri predstavlja ispunjenje povijesnih ambicija četničkog pokreta".
Kada je 2020. došlo do velikih, spontanih, pravih narodnih demonstracija u Beogradu protiv ludila kovid zatvaranja, zbog čega nas je pametniji deo sveta bukvalno slavio, Marks 21 je ogorčeno konstatovao da "ekstremna desnica gnev kanališe u proteste protiv priznanja nezavisnosti Kosova" (!?). Kakav zločin!
Problem je što se veći deo naših "revolucionara" i "levičara" finansijski oslanja na atlantističke fondacije, poput Fondacije Rosa Luksemburg. A to je tipična prvosvetaška levica koja, kako je do skora stajalo na sajtu beogradske kancelarije ove fondacije, prvenstveno "podržava projekte koji rade na podizanju kapaciteta radnika i radnica, žena, Roma i LGBTIQ osoba". Tako je i u Srbiji "štiftung levica" postala tek ljudskopravaška zabava omladinki i omladinaca iz srednje i više klase koji, uz neoliberalne "ranjive grupe", poput žena, Roma, LGBTIQ osoba, životinja itd., sad samo dodaju još i "radnike i radnice". Naravno da oni ne razumeju niti stvarne probleme srpskog društva, niti su u stanju da ponude stvarna rešenja.
Misaonoj dezorijentaciji naših mladih revolucionara svojski doprinose i ovdašnji kompradorski neoliberali svojim moralkama o tome šta je "prava" levica. Tako Ivan Milenković podučava da "nije kapitalizam 'prirodni' neprijatelj levice (sic!?), a liberalizam je to još manje, već je neprijatelj sva ona naplavina koja dolazi s desne strane ideološkog spektra i koja danas zauzima sve što se može dohvatiti pogledom, a što ćemo, u nedostatku bolje reči, nazvati populizmom".
Priznajte, da ste juče umrli ne biste znali da prava levica ne samo da nema ništa protiv kapitalizma, već da je zapravo njen glavni neprijatelj populizam – zbog čega Hilari Klinton, Klaus Švab i sva ostala plutokratska čudovišta mogu mirne duše da kažu kako su upravo oni pravi levičari.
Ili, Gruhonjićev kolega Kišjuhas, koji sebe predstavlja kao "socijalistu", odnosno pristašu "demokratskog socijalizma", a vodi krstaški rat protiv navodnog srpskog "antiamerikanizma" (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde...) – jer, šta ima gore od toga? – da bi do adoracije slavio zapadnu "nadmoć u svetu", i atlantistički "fantastični poredak koji se pokazao neuporedivo nadmoćnijim i popularnijim od svih velikih carstava i bliskog i dalekog Istoka, i koji je zatim osvojio Afriku, obe Amerike, i Australiju", da bi "1913. godine, 11 država Zapada kontrolisalo 60 odsto teritorije ili stanovnika sveta, kao i vrtoglavih 79 odsto globalne ekonomije"!
Kakav suprematistički levičar, mama Hilari da ga usvoji koliko odmah...
Ili Tomislav Marković koji se protiv "teorije o zlatnoj milijardi" bori ovim rečima: "Uzmimo da je ta teorija tačna, da će na svetu ostati samo milijardu ljudi, i da će to biti žitelji bogatih, razvijenih zemalja. Šta u tom slučaju" (da rade Srbi)? "Prosto: ako će na svetu preteći samo bogati, hajde da i mi budemo među njima".
Ma, ljubi ga majka, levičara...
Ili, još jedan naš ljuti levičar, Miloš Janković, koji nam preko levičarskog Peščanika otkriva da danas prava levica u Srbiji znači biti za sankcije Rusiji: "Kako je jedina preostala opcija EU, ona je moguća samo ako se stane uz Vučića prilikom glasanja za uvođenje sankcija Rusiji. (...) Jedino ta opcija, na našu veliku žalost, (u Srbiji – S. A.) ostavlja prostora za levicu u budućnosti."
Da ne bi bilo nesporazuma, Jankovićevo "na našu veliku žalost" ne odnosi se na sankcije Rusiji, već na neželjenu podršku Vučiću. O, lole li, revolucionarne...
Najslađe je što je jezgro ovakvih samozvanih "levičara" ugneždeno po krugodvojkaškim NVO, odakle drže lekcije srpskim trudbenicima šta su prava "borba" i "revolucija". Istraživanje, koje je Mladen Lazić sproveo među NVO aktivistima, pokazuje da je među njima tri puta više onih koji za sebe veruju da su levičari, nego što je među njima deklarisanih desničara. Istovremeno, onih koji za sebe tvrde da su "ekstremna levica" u NVO sektoru ima sedam puta više nego u "običnom" stanovništvu Srbije! (ovde 89).
Najlepše od svega je što se ti silni "levičari", kako navodi Lazić, u 84,4 odsto slučajeva finansiraju iz stranih (po pravilu zapadnih) fondova (78), te da po svom društvenom položaju zapravo pripadaju višoj-srednjoj klasi (88). Zato se iz tog ćoška nikada neće čuti parole: "Marš NATO cokulo iz moje zemlje", ili "Nećemo EU jalovište u Jadru". Kako to i da pomislite ako ste pupčanom vrpcom vezani za atlantističe centre moći?
Najdalje dokle u svojoj "revolucionarnosti" može dospeti takvo levičarstvo jeste kritika aktuelne vlasti u Srbiji, uz potpuno misaono slepilo za atlantistički neokolonijalni sistem. A to je jednako kao da vam nekakvi samozvani levičari 1941. revolucionarno napadaju Nedićevu vladu, a ne primećuju nemačku okupaciju.
U zemljama neokolonijalne potčinjenosti teško da se može biti levičar i "revolucionar" bez uviđanja suštinske veze klasno-nacionalno. Kako je to kod nas formulisao Milovan Danojlić: "Nacionalista sam po izrazito klasnom refleksu. Pisac pokorenog i obespravljenog naroda, odupirem se porobljivačima. U nekom boljem, istinski slobodnom svetu bio bih, bez sumnje, internacionalista."
Ili što na ovom mestu napisa Andrea Jovanović: "Nacionalno bez klasnog je prazno, klasno bez nacionalnog je slepo."
No, kako očekivati da tako nešto razumeju "revolucionari" kojima je glavna literatura "profesor Gruhonjić", a erkondišn uslov za revoluciju.
Zaboga, uključite im klimu!
KIJEV: Spremni smo za pregovore sa Rusijom
Izvor: Rt.rs
