Piše: Nebojša Jevrić
U kafiću su samo pričalo o tome koji aparat daje koji ne daje.
(Bilo je to ukleto mesto. Dečaka izbeglica devedeset pete poslala je majka da pozajmi deset maraka od ujaka. Vraćajući se svratio je u kockanicu. Uključili su mu aparat. Izgubio je. Otišao do reke i obesio se. Imao je devet godina).
Kockarnica bez Morža bi imala duplo manji promet. Zato ga je vlasnik kockarnice visoko cenio.
Pozajmljivao je sa surovim kamatama novac kockarima.
Malo, malo pa bi se neko istapijao.
Uvek bi tu bio Morž da mu posudi pare.
Ako bi se dugovi povećali, pravljeni su ugovori na poslednje što su imali: stanove, garaže, kola….
Od družine koja se u kafiću skupljala bilo je malo onih koji mu nisu dugovali. Da ga umilostive, da odlože propast koja je neminovno dolazila slali su mu piće.
Morž je uvek u novčaniku iamo dovoljno novca za još neku partiju.
Tu negde počinje i ova priča.
Za sve je bio kriv šahovski kandidat Nole, je toliko pukao da se usred leta maskirao jer je tvrdio da gubi jer ga aparat prepoznaje.
„Je li Morž, rekao mu je uzimajući pare pod kiriju, što ti tako loše danas izgledaš“ Rekao mu je da čuije cela kafana.
„Stvarno Vi danas loše izgledate,kako ste spavali“ rekne i kelnerica kojoj nikad nije ostavio bakšiš dovoljno glasno da čuje cela kafana.
I svi su istog časa shvatili sem malog debelog ćelavog Morža.
Slaviša Apoteka, uobraženi bolesnik, uvek je imao kutiju sa raznim lekovima.
Ponudio mu je da izabere. „Evo ti bromozepan rokni dva i ispavaj se biće ti bolje. A uzmi amaril možda je skočio šećer. Ili je najbolje da uzmeš prenesu za pritisak, možda ti je skočio pritisak.
„Idi umij se možda će ti biti bolje“.
I Neplativi uđe u kupatilo. Već mu se malo vrtilo u glavi.
I zaista je video neko bledo promenjeno lice.
Uplašio se tek kad je u kafić ušao lekar kockar i pijanica iz lokalnog doma zdravlja.
U kockarnici su mu objasnili šta se dešava.
„Burazeru sutra na pregled kod mene. Nema čekanja, nema plaćanja. Mnogima si ti valjao“.
Sutradan se od Doka vratio sa gomilom tableta i uputom za sve dalje pretrage.
Više Morž ni o čemu nije mogao da priča sem o svojoj bolesti.
Otišao je u najskuplje klinike gde sa ga ispitivali i slali dalje drugima.
Jednoga jutra je izmerio šećer 24, pritisak sto šezdeset sa sto.
Strah ga je pojeo iznutra. Dobio nezdravu boju.
Pola bloka je čulo od kockara za priču i ko god bi ga sreo ponavljao je kao mantru:
“Je li tebi dobro?“
Krenuo je da obilazi homeopate, da naručuje čajeve, no zaludu, bilo mu je svakog dana sve gore. Bio je uveren da se razboleo teško i neizlečivo.
„Da odemo do pod Ostrog, tamo dolaze i Muslimani i katolici“. Miša Pop propali student bogoslovije- “Ili u Tumane.“
„Hoću ali nikom da ne pričaš.“
No, nema leka za strah. A Morž se bojao. Topilo mu se salo i mišićna masa. Lice dobilo žutu boju.
A igra se nastavljala.Na opštu radost dužnika.
„Je li tebi dobro?“ Umro je te zime U Zemunskoj bolnici sa dijagnozom „autoimuna bolest“.
Izvor: In4s
