Piše: Cvijetin Milivojević
Ako je neko sumnjao da preterujem kada, od početka juna, tvrdim da prisustvujemo superćelijskoj prolitijumskoj kanonadi plotuna iz svih državnih propagandnih oruđa i oružja, za svoj krunski dokaz prilažem priznanje Vrhovnikovog ličnog trbuhozborca, Advokata Đukanovića.
-Za dve nedelje uporne kampanje, na osnovu najnovijih istraživanja, u potpunosti smo uspeli da najveći deo naroda zainteresujemo da potraži i da čuje argumente i za i protiv eksploatacije litijuma. Kampanja laži i zastrašivanja više ne prolazi i, za početak, to je odličan uspeh. Na ekstremne protivnike projekta „Jadar“ većinski deo naroda uglavnom gleda kao na lude ljude i plaćenike. To još uvek ne znači da su ljudi prelomili na stranu „za eksploataciju“, ali svakako nisu ni decidno „protiv“, što je ozbiljan poraz za manipulatore. Suština je da ljudi čuju sve argumente i da se tako opredele. - konstatova Državni Odvjetnik.
. . .
Aleksandar Gubaš (i Arhiv javnih skupova) koji, još od devedesetih godina, veoma pouzdano meri i procenjuje posećenost mitinga i protesta, napravio je pregled ekvivalenta odziva građana u unutrašnjosti u odnosu na prestonicu (kome bi broju eventualnih protestanata u Beogradu, odgovarao broj protestanata u tim gradovima), u ovoj letnjoj buni protiv iskopavanja litijuma na koju su, u međuvremenu, ustali: Loznica (do 3.500 učesnika, što bi odgovaralo 200.000 u BG), Valjevo (2.500 – 60.000), Kosjerić (750 ili 280.000), Arilje (350 – 73.000), Grocka (100 – 17.000), Krupanj (4.000-134.000), Koceljeva (280 – 83.000), Bogatić (1.000 – 188.000), Aranđelovac (1.500 – 91.000), Kraljevo (2.700 – 61.000), Sremska Mitrovica, Negotin (180 – 16.500), LJig (400 -179.000), Šabac (7500 – 203.000), Mladenovac (1.400 - 87.000), Barajevo (260 – 39.000), Požega... Dakle, u Kosjeriću, Šapcu, Bogatiću, Loznici, LJigu i Krupnju je procentualni odziv građana na proteste protiv RT prevazišao i 5. oktobar 2000!
Zbog čega je bivša (svetska) bankarka i producentkinja, Srbima tradicionalno nenaklonjenog, Si-en-ena, danas u fotelji srpske ministarke elektrike i litijuma, morala brzometno da trubi uzbunu resornoj „struci i nauci“, da se najstručniji fakulteti, stručni instituti i strukovna udruženja, najhitnije „spontano“ organizuju i oglase u prilog nacionalnoj politici „litijum nema alternativu“
No je – da li zbog opstrukcije ili, valjda nije, nečije diverzije – „Struka“ samo stala u „odbranu rudara“ (kao da iko normalan ima nešto protiv njih) i, tek, saopštila da „nije pitanje treba li nam rudarstvo“, već „kakvo rudarstvo“, kao da iko pri zdravoj pameti misli drugačije.
Ali, i takvo, kuso i oktroisano, ovo je priopćenje, za prvu ruku, u parlamentu i po režimskim propagandnm pričaonicama, poslužilo za fabrikovanje „zamena teza“, kao da su se ti silni rudarski stručnjaci, geolozi, hemičari, biolozi itd. izjasnili upravo za iskopavanje litijuma sad i odmah, i to pod nemačkim garantijama koje, usput budi rečeno, i ne postoje i ne mogu da postoje jer Nemačka još nigde na svojoj teritoriji litijum ne eksploatiše!
Dakle, nekoliko rudarsko-geološko-tehničkih fakulteta i cehovskih udruženja samo konstatuje „rupu na saksiji“, elem, ono što smo i mi laici mnogo puta već čuli: da su geološka istraživanja dug i kompleksan proces, da je za otvaranje rudnika metaličnih sirovina potrebno u proseku pet do 10 godina, da od započinjanja istraživanja, pa do prve proizvodnje, prođe u proseku od 15 do 20 godina, te da „što se istraživanja litijuma tiče, u Srbiji imamo jedno istraživanje koje se vodi kao aktivno, ali se istražni radovi ne izvode“.
Za zaboravne, malo podsećanje da je, još pre dve decenije, narodnim otporom (podržali su ga i staroradikali, a današnji novonaprednjaci) na čijem je čelu bio prvi rendžer Mokre Gore Kusturica, sprečen pokušaj eksploatacije nikla na Mećavniku, potom i u blizini Vrnjačke Banje. Važno je i da je svoj glas protiv tada dao i tadašnji predsednik Srpske akademije nauka Nikola Hajdin, a da je nekadašnji predsednik Republike Boris Prvi Lepi izjavio da je tadašnja vlast odbila čak dve milijarde evra za otvaranje ta dva potencijalna rudnika!
. . .
Pomenuh u prošlom tekstu da smo već uveliko zakoračili u indoktrinarnu fazu ove prolitijumske ciklon kampanje, u kojoj je ono „mir (ili EU) nema alternativu“ zamenilo „litijum nema alternativu“.
Indoktrinacija je proces nasilne socijalizacije ili prisilnog, sugestibilnog usađivanja ideja, stavova, kognitivnih strategija ili profesionalnih metodologija, s tim da je cilj da indoktrinisana masa ne dovodi u pitanje i kritički ne ispituje doktrinu ili „istinu“ koju je „naučila” i prihvatila. To podrazumeva i prinudno teranje ljudi ili pojedinih ciljnih grupa u totalitarnim društvima, ali u sistemima „ispiranja mozga pod slobodom“ (Noam Čomski), da deluju i razmišljaju na osnovu određene ideologije, što se kroz obrazovni sistem čini od najmlađih naraštaja.
Neke religije imaju ceremonije inicijacije za sasvim malu decu koja nisu još u stanju da sama rasuđuju, a kamoli donose odluke. Jugoslovenski socijalizam „s ljudskim likom“ tu je inicijaciju vršio (prisilnim) učlanjivanjem đaka prvaka u Savez pionira, 14-godišnjaka, „sedmaka“ u Savez socijalističke omladine, tako da je osnovni proces indoktrinacije za „bratstvo i jedinstvo i samoupravni socijalizam po svaku cenu“ bio obavljen pre nego što mlada osoba postane punoletna.
Termin “ispiranje mozga” je, prema Oksfordskom rečniku, prvi upotrebio novinar Edvard Hanter, u Majamijskim vestima, 1950. godine. Hanter i drugi su koristili kineski termin da objasne zašto su američki ratni zarobljenici u Korejskom ratu sarađivali sa svojim zarobljivačima, a pojedini i prebegli na drugu stranu. Američka vojska i vlada je podnela optužbe za „ispiranje mozga“ kako bi potkopala priznanja ratnih zarobljenika za ratne zločine, uključujući i biološko ratovanje, okrivljujući za to „umno-razarajuću efektivnost kineskih komunista u izvlačenju željenih izjava od zarobljenih Amerikanaca“.
Ispiranje mozga (poznato i kao menticid, kontrola uma i misli, prisilno ubeđivanje, reedukacija) je indoktrinarni koncept koji se zasniva na tome da čovekov um može da bude izmenjen ili kontrolisan upotrebom specifičnih psiholoških tehnika. Ono smanjuje sposobnost subjekta da razmišlja kritički i nezavisno, omogućava uvođenje novih nepoželjnih misli i ideja u njegov um, utiče na menjanje subjektovih stavova, vrednosti i uverenja.
Američki film „Mandžurijski kandidat“, iz 1962, govori o navodnoj zaveri sovjetske vlade da preuzme kontrolu nad SAD, zahvaljujući predsedničkom kandidatu čiji je mozak ispran. Koncept ispiranja mozga se povezao sa eksperimentima ruskog psihologa Ivana Pavlova, koji je uglavnom koristio pse, a ne ljude kao subjekte eksperimenata.
Neki naučnici i stručnjaci za ljudske resurse tvrde da pojedine korporacije koriste ispiranje mozga kako bi unificirali zaposlene i napravili radnu snagu sa zajedničkim vrednostima i kulturom, ali i da bi, dobrim delom uz pomoć savremenih obrazovnih sistema, „proizvele globalnu monokulturološku mrežu proizvođača, kupaca i menadžera“.
U knjizi “Uništavanje sveta da bi ga spasili”, Robert Lifton je ukazao da pojedine zapadne vlade, posebno u borbi protiv terorizma, koriste i neke tehnike kontrole uma, fraze koje zaustavljaju, odnosno blokiraju kritičko razmišljanje.
Pavlik, Pavka, Pavel (Trofimovič) Morozov - tako se, beše, zvao onaj ruski 14-godišnjak iz Sibira koga je, od 1932, kada su ga likvidirali članovi njegove vlastite porodice, boljševička propaganda slavila kao velikomučenika.
Pitate se zašto? Zato što ne samo da je, u vreme prinudnog otkupa, vlastima cinkario gde njegovi suseljani („kulaci“) skrivaju žito, nego je, za isto „nedelo“, NKVD-u prijavio i svog oca koji je osuđen na 10 godina robije?!
Bila je to legenda naslonjena delimično na činjenice, sovjetska "moralna priča s poukom" koja će postati i obavezno školsko štivo: kako je protivljenje državi “sebično i reakcionarno“, da je „država uvek na prvom mestu“, ispred porodice, pa i vlastitog života; kako je najuzvišeniji zadatak seljaka da državi preda žito, makar posle toga on i njegova porodica umrli od gladi....
Jedino je izvesno da je Pavlik zaista postojao, a sve ostalo je ličilo na pokušaj staljinističke propagande da, iskorišćavanjem nesrećne dečakove sudbine, među najmlađim Sovjetima gradi i jača “svest” o tome kako odanost državi ima prednost u odnosu na ljubav prema roditeljima i lojalnost porodici.
Na sličnu vrstu mazohizma (cinkarenje svog „zatucanog, retrogradnog, kulačkog“ naroda) iz ovog sovjetskog propagandnog mita, u svedržavnoj kampanji podrške politici “litijum nema alternativu”, kod svakoga kome je do „napretka Srbije“, kao da apeluje naš Vrh Vrhova.
. . .
Dok „nadležni organi“ još utvrđuju gde se to, na potezu između Narodne skupštine, Andrićevog venca, CIK-a i BIA-e, pre godinu i po, izgubilo 38.000 potpisa građana na narodnoj inicijativi za zabranu litijuma, predsednik Republike najavio referendum-dum-dum na kome će on i njegovi pobediti! Koga? Sopstvene građane? Javno zdravlje? Prirodu? Vodu, vazduh? Jer, veli on, „ako bude išlo po planu, možemo krajem sledeće godine da tražimo i izjašnjavanje građana…i mogu da biraju hoće li u Loznici, hoće li u Zapadnoj Srbiji ili u celoj Srbiji?”. „A gde god i šta god da bude – pobedićemo“, zapreti predsednik svih građana onim građanima koji ne podržavaju „državnu i nacionalnu“ politiku „litijum nema alternativu“.
Pali i prvi predlozi za referendumska pitanja. Dva su moja favorita.
Siniša Kovačević predlaže, recimo, da je „pošteno“ da se građani opredeljuju zaokruživanjem jednog od ova dva pitanja: “Da li ste za lažnu brigu, zatucanost, bedu, glad, boleštine i siromaštvo?“ Ili: „Da li ste za prosperitet, bogatstvo, zdravlje i ekonomski napredak koje donose litijumska iskopavanja?“. Uz dodatak, „zna se ko broji“.
Predsednik Republikog izvršnog veća (RIV), uz “garanciju“ (njegovu, valjda?) da se „litijum neće iskopavati ako se ne budu dobile garancije struke da nije ugroženo zdravlje ljudi i životna sredina, jer ovde žive naši roditelji i naša deca“ i, uz „časnu reč“ da „niko nije lud da radi bilo šta protiv sopstvene države i sopstvenih građana“, najavljuje referendum „ne o kopanju ili zaštiti države, nego referendum o tome da li želimo da iskoristimo prirodne resurse koje imamo ili ne želimo“. NJegova ideja za referendumsko pitanje je duhovitija čak i od Kovačevićeve: „Da li želimo da budemo ekonomski razvijeni ili mislimo da to ne treba da se koristi za dalji napredak države Srbije?!”
Najavio je to dan nakon što je Vrhovnik, čak iz Pariza, poručio da je „država (l‘etat - c’est moi!) spremna da organizuje referendum po pitanju litijuma“.
Ako se pitate šta je to RIV, e to je ono što je postojalo u vreme socijalizma, do 1990 (nešto kao izvršni organ Skupštine Socijalističke Republike Srbije), pandan nečemu što bi trebalo da je Vlada Srbije, ali – nije! Dakle, Vuč(ev)ić mu dođe danas nešto kao poslednji predsednik RIV-a Stanko Radmilović, znan po rečenici „iz suve drenovine se iscediti ne može“.
. . .
Da li je potencijalna nemačka invazija – nova pretnja kojom, ako Jadrani ne prihvate iskopavanje po svaku cenu srpskog litijuma za nemačke babe zdravlje, maše Es-en-esov partijski bič u parlamentu?
Naime, bivši komandir srpskih „jezičkih patrola“ sa severa Banata, zapretio je (Srbima, ne Mađarima): „Taj litijum u zemlji ostati neće! Da li će biti vađen uz saglasnost države Srbije i učešće države Srbije tako da može da zaštiti svoje građane i svoje interese ili će ga neko vaditi bez obzira šta su interesi države Srbije – to je alternativa!“
Da tu ima nečega (mogućnost germanskog desanta na srpski litijum), posumnjali su i navijači kragujevačkog „Radničkog“, na svom debiju „u Evropi“ koji su odigrali na novom stadionu u Leskovcu: „Opet mora da se tera, Švaba preko Cera!“ A onda su im se, iz Uba, pridružili i
simpatizeri „Partizana“: „Ne dam rosu, ne dam travu, ne dam Drinu, ne dam Savu“.
Sva sreća, pa su nas, promtno, utešili Doktor Terzini „vojnici“, sa severne tribine, nekoć, „Marakane“: „Svima su vam usta puna jadarita, a za Kosmet niko i ne pita“. Po obrascu klasičnog spina: mi koji tačno onoliko godina (7!) koliko se, i pre početka fudbalskog prvenstva, unapred zna šampion, mudro ćutimo o puzajućem odustajanju od Kosmeta, da se ne zamerimo vlastima, sad, kao, vraćamo Kosovo umesto jadarita na dnevni red, da pomognemo vlastima...
I Vrhovnikova Tajnica se, između dve porcije promovisanja RT-a (to je ono što nije „Raša tudej“), o jadu zabavila pa, sa pozicije spikera parlamenta, nejakoj opoziciji ponudila jal’ parlamentarnu komisiju, jal’ “javno slušanje“ pesme o Svetom gralu, pardon Srpskom svetom mineralu, dakle, litijumu...
Dok su politički pričuvni odredi režima, po već izanđalom sinopsisu, one koji smatraju da nije vreme za „kopanje“, optužili da time pomažu „lažnim ekolozima, srbomrscima, plaćenicima i antisrpskoj opoziciji koja ne može na legalan i legitiman način da pobedi na izborima, da pokuša da preko protesta protiv litijuma dođe nasilno na vlast“. A uz to i red pripadajućeg „Majdana“: „Lažima, obmanama i izazivanjem panike pokušavaju da građane uvuku u širenje nasilja i haosa, a sve u cilju organizovanja obojene revolucije preko koje žele da unište Srbiju...“
Zato je, u punom borbenom kapacitetu, reaktiviran onaj Vrhovnikov SSRN (Srpski savez radnog / rasejanog naroda”;), a „Pokret za blanko podršku Aleksandru Vučiću za bilo šta o bilo čemu da odluči“ je pod punom borbenom gotovošću, kao ono kada GINA („Generalna inspekcija narodne armije“) dolazi u inspekciju. Ko je bio u JNA, znaće o čemu pričam.
. . .
Daleko bilo, bez ikakve namerne analogije - ovo je samo opomena dokle stvari mogu da odu ako se, ne dao Bog, otrgnu kontroli.
Jehova, bog Izrailja, ovim rečima preti svim bogohulnicima, bez obzira da li su Izrailjci ili stranci: „Ko pohuli na ime Gospodnje kazniće se smrću. Sav će ga narod zasuti kamenjem.“ (Treća knjiga – Levitska 24.16)
Da li, posle ove prolitijumske superćelijske kampanje, nadolazi i sama Inkvizicija?
Inkvizicija (lat. inquisitio - „isleđivanje“) je, tokom srednjeg veka bila ustanova (ali i niz i skup monstruoznih procesa i radnji protiv prokuženih pojedinaca) u Katoličkoj crkvi čiji je zadatak bio da isleđuje, sudi i kažnjava ljude koje je crkva smatrala jereticima. Početak rada inkvizicije vezuje se za prvu polovinu 13. veka, a definitivno je ugašena tek 1834. godine, po nalogu pape.
Inkvizitori bi, dolazeći u neko mesto, prvo pozivali navodne jeretike i osumnjičene na pokajanje i da se sami prijave. Optuženi ili osumnjičeni nije znao imena svedoka koji svedoče protiv njega, a od njega je zahtevano i da dalje otkriva imena saučesnika. Crkva je najviše važnosti pridavala priznanjima, koja su joj se činila važnijim od dokaza.
Ličnost samog inkvizitora bila je neprikosnovena; inkvizitor je bio odgovoran jedino papi, pa je na sud mogao da izvede čak i duhovne autoritete veće od sebe.
Presuda je obično čitana javno, na gradskom trgu, pred hiljadama ljudi. Izricanju presude prethodila je obavezno propoved (sermo generalis) koju je, rano jutrom, obično nedeljom, pred zajednicom vernika držao veliki inkvizitor, tražeći od naroda da proklamira svoju veru. Zatim je dolazilo svečano proglašenje podeljenih milosti, osuđeni su se na kolenima odricali zablude i molili; a kazna odlučenja, pod kojom su sve do tog trenutka bili, je ukidana. Najstrašnije kazne za jeretike bile su: oduzimanje imanja, zatvor i lomača.
Crkva je svetovnim vlastima predavala (pobožna formula) jeretike koji se ne bi pokajali ili bi se povratili u krivoverje, pošto je „bila bespomoćna pred tvrdokornima koji se nisu odricali svojih zabluda“.
Učvršćivanje vere, iskorenjivanje jeresi i suzbijanje protestantizma – bili su glavni ciljevi inkvizicije. Svaka sličnost sa stvarnim događajima i likovima iz današnjih dana je slučajna.
„Ona“ inkvizicija je osudila Nikolu Kopernika, Galilea Galileja, Đordana Bruna i njihova dela. „Ova“, za početak, ne samo da diskvalifikuje laicizam, nego degradira čak i „struku“, ako nije po njenom svetonazoru. Ja, ipak, tvrdim da, sve, sve osim Sudnjeg dana, ima alternativu. Ima je i smrt – to je život. A ima je i život – to je smrt. A kamoli litijum, sad i odmah i po svaku cenu, sa sve „nemačkim garantijama“ po srpsko narodno zdravlje i životnu okolinu…
Izvor: Pravda.rs
