Piše: Sveštenik Srboljub Miletić
Najviše pažnje javnosti privukao je projekat „Jadar“ britansko-australijske kompanije Rio Tinto. U toku su masovni protesti u mnogim gradovima Srbije, gde je stanovništvo revoltirano radikalnim planovima od presudnog uticaja na raseljavanje stanovništva koje vekovima tu živi, kao i na živote sotina hiljada porodica u Srbiji.
Poverenje da će vlasti u Srbiji na odgovarajući način moći da prate i kontrolišu sva ova rudarenja, nedostaje u javnosti. Stoga se predstavnici vlasti pozivaju na Nemačku i na Evropsku uniju, da će navodno, oni garantovati „najviše standarde“, što ni na koji način ne znači da je eksploatacija sasvim bezopasna po ljude i okolinu.
Nekome će se možda učiniti da je ovaj tekst uperen protivu trenutnih vlasti u Srbiji, ali to nije ni namera ni poenta. Stvari su takve kakve jesu, i nemoguće je vlasti ove države osloboditi odgovornosti koju su one same na sebe preuzele, a to je - da uporno sprovode tzv. „projekat Jadar“ i ostale rudokope, koliko god ih bilo. Sam predsednik se za to svojski zalaže, govoreći kako je ovo za Srbiju „prekretnica i velika promena“.
Tako je trovanje Srbije već počelo time što je atmosfera oko priče o rudarenju prilično zatrovana, čemu su doprineli i sami predstavnici vlasti, izjavama da su protivnici iskopavanja nepismeni ljudi, lažovi, nestručni (a u vladi su sve sami stučnjaci za litijum), oni koji mrze Srbiju, koji žele da zaustave njen napredak, sprečavaju razvoj, i tome slično. Rečju, svakome ko hoće da misli svojom glavom i ne podržava pretvaranje Srbije u jedan veliki rudnik, oduzima se ljudsko dostojanstvo i takav se proglašava neprijateljem ove zemlje. Sa druge strane, dogovori, pregovori, sporazumi i ugovori vlasti sa Rio Tintom i ostalim kompanijama (koje, uzgred budi rečeno, u Srbiji nisu registrovane pod svojim matičnim imenima) nisu dostupni javnosti, a vodeći političari se ponašaju kao da su državne institucije njihove lične alatke (da ne kažemo igračke), a cela Srbija njihovo vlasništvo.
Najveći svetski proizvođač litijuma je Australija, čija vlada je krajem jula ove godine najavila pooštravanje pravila o načinu na koji rudarske kompanije objavljuju rezultate istraživanja, kako ne bi mogle da preteruju u predstavljanju svojih mogućnosti i planova: „To stavlja kočnicu na kompanije koje kreiraju sopstvenu terminologiju i definicije“, rekao je za Blumberg Stiv Hant, predsednik Zajedničkog državnog komiteta za rezerve rude. „Uvek postoji tendencija da kompanije najbolje što mogu predstavljaju svoje mogućnosti ulaganja. Ovaj kod tehnički obezbeđuje zaštitnu ogradu" dodao je on.
Povod za to je najava Rio Tinta da će otpustiti 300 radnika u okviru radikalnog smanjenja broja zaposlenih u Zapadnoj Australiji, prilikom poslednjeg neuspeha australijskog sektora litijuma koji se bori za opstanak na tržištu, izveštava australijski list „Finansijski pregled“ (Financial Review) od 1. avgusta 2024.
Rio Tinto u Zapadnoj Australiji poseduje 17 rudnika, uglavnom zlata, bakra, srebra, cinka i olova, 4 lučka terminala, železničku mrežu u dužini od skoro 2.000 kilometara i pripadajuću infrastrukturu. Jedan od ovih rudnika je i površinski kop litijuma u mestu Grinbušes udaljenom oko 243 km južno od Perta.
Korporativni fašizam
Međunarodna korporacija Rio Tinto je osnovana 1873. godine kada je od španske vlade kupila rudnike na Rio Tintu. Osim iskustva u rudarenju, od tada je sticala iskustvo i u radu sa predstavnicima državne administracije, kao i sa protestima nezadovoljnih građana, jer je zbog pagubnog uticaja na životnu sredinu širom sveta žestoko kritikovana. Norveška vlada je zabranila investiranje penzijskih fondova u ovu kompaniju. U Indoneziji su višegodišnji protesti protiv rudarenja Rio Tinta ignorisani, a kada su demonstranti prešli na sabotažu vlada je poslala vojsku. Decenijski građanski rat i blokada doveli su do pogibije desetina hiljada Bugenvilovaca.
Srbija i Evropska unija su 19. jula u Beogradu potpisale memorandum o razumevanju i strateškom partnerstvu u oblasti održivih sirovina, lancima proizvodnje baterija i električnih vozila. Nemački novinar Patrik Bab je jednom prilikom rekao: „Duboka država nije kada se pet prerušenih ljudi u četiri ujutru tajno sastanu u nekoj podzemnoj garaži radi dogovora. Duboka država je kada se glavni igrači sretnu i razgovaraju pred očima javnosti, a rezultati njihovih razgovora se sledećeg jutra objave u zvaničnim medijima.“
Trenutno se u Srbiji najviše govori o iskopavanju i drobljenju rude, što je samo prvi deo procesa. Drugi deo podrazumeva hemijsku preradu samlevene sirovine, što je ustvari mnogo opasniji proces po ljude i okolinu, a u tom poslu Rio Tinto nema mnogo iskustva. Stoga se manje govori o drugom delu prerade rude, o opasnostima i osetljivosti hemijskog prečišćavanja litijuma, pripremi i proizvodnji baterija. A u tom poslu će kompanije najviše improvizovati.
Po svemu sudeći, priča o pravima i dozvolama za rudarenje po Srbiji je mnogo složenija i opasnija od onoga što se na prvi pogled može videti. Očigledno je da se projekat Jadar srpskom narodu žestoko nameće spolja protiv volje njegove većine. Uz masovne proteste državni predstavnici vode agresivnu kampanju u korist kopanja, uporno povlačeći poteze koji postepeno vode ka izgradnji rudnika litijuma u Jadru. Bojati se da oni idu na iscrpljivanje, dok narodu ne dosadi da protestvuje.
Očigledno je da su predstavnici vlasti u Srbiji pod velikim pritiskom koji dolazi sa Zapada, a Zapad se ponaša kao da je gospodar ili merilo celog sveta. Što se u Briselu zamisli ceo svet mora da prihvati. Međutim, vremena i prilike se menjaju. Jer ne postoji ni jedan primer da se neka država na svetu obogatila prodajući svoja rudna bogatstva privatnim stranim kompanijama.
Sam projekat Jadar bi zauzeo teritoriju okolnih sela koja imaju oko 20.000 stanovnika. Peticija protiv rudnika u Jadru prikupila je skoro 300.000 potpisa. Novinski naslovi izveštavaju da se u mnogim gradovima odvijaju protesti, blokade puteva, demonstracije, korupcionaške afere i političke tenzije. Inostrana navala na rudna bogatstva Srbije je izazvala opšte nezadovoljstvo u zemlji. Sa vlastima ili bez njih, narod će se još jednom izboriti za slobodu, život i svoja prava, koja korporativni fašizam ignoriše.
Srpska sela, koja treba da nestanu pod rudokopima i njihovim postrojenjima, jesu čuvari tradicije, porodice, zdrave hrane, vazduha i vode, oni su veći čuvari srpskog identiteta, duha i kulture od bezzemljaša po modernim gradskim stanovima. Čak i jedna od predstavnica vlasti, Milica Đurđević Stamenkovski kaže: „Selo je čuvar tradicije, morala i države.“ Treba sačuvati taj zdravi segment srpskog sela, kao što su Jadar i Rađevina, područje Vlasine i druga mesta kojima preti „prekretnica i velika promena“, kako reče predsednik.
Izvror: Pravda
