Piše: Petar Davidov
Govorim o fenomenu takozvanih „relokanata“ ili „preseljenih“. Sa kojima se, izvinite, dragi Srbi, susrela i vaša zemlja. Koliko je meni poznato, za vreme prošlog rata bi ih nazvali prebezima kod neprijatelja, ili drugim rečima - izdajnicima. U našem slučaju neprijatelj je za mnoge od njih željena i maštana „Evropa, gde je sve civilizovano“, a ako imaju sreće, čak i nebeske Sjedinjene Američke Države. Te tvorevine, koja sebe samozadovoljno nazivaju „celim civilizovanim svetom“, ne kriju da njihov cilj u ukrajinskom konfliktu – nije čak ni spasenje Ukrajine, već uništenje Rusije na bojnom polju (glavni baštovan evropskog vrta Borelj, je podelio sa nama ovo sjajno viđenje situacije). Rusija i ruski narod tvrdoglavo se ne slažu sa ovim, još jednim projektom prosvećivanja svoje zemlje od strane zapadnog sveta. Ukrajina, koliko mogu da primetim, vidi do čega dovode pokušaji da se usaglase sa takvom ideologijom. Gašenje požara benzinom – nije zadovoljstvo.
Elem, „relokanti“. Najčešće su to mladići i devojke, vaspitani, kako se kaže u Rusiji, na „smuziju“, „raf kafi sa vanilom i lavandom“, električnim trotinetima. Naravno, u šorcićima i sa bradicama (devojke još uvek bez brada, iako stepen njihovog uranjanja u zapadne vrednosti može da varira, kao i njihov pol i gender). U svoje vreme ovi mamini sinovi i ćerke stvorili su čak povod za podsmeh. Nazivali su ih „jurišnicima Gornjeg Larsa“ – graničnog prelaza između Rusije i Gruzije. Dolazili su tamo u preskupim automobilima, potom kada su videli red na granici, da bi ga zaobišli, kupovali su električne trotinete za otprilike iste pare koliko koštaju njihovi bivši automobili, i na taj način dolazili do gruzijskih graničara. Sudeći po dokumentarnim snimcima, doček nije bio baš gostoprimljiv. Najčešće korišćena reč bila je... u redu, nećemo je ovde ponavljati.
Otići iz divlje i varvarske Rusije – eto to je, po mojim zapažanjima, religiozno verovanje mnogih iz ove grupe. Naravno, ne u Etiopiju ili Makedoniju – već samo u neku od civilizovanih država. Ostvarivanju tog religijskog cilja, kako se ispostavilo, može se posvetiti nekoliko godina života u „tamnici naroda“, da bi se postalo dostojno pokroviteljskog tapšanja po ramenu od strane belog gospodara. To što u „tamnici naroda“ ima raf kafa (sa vanilom i lavandom), električnih trotineta, nije se uzimalo u obzir. To da u „tamnici naroda“ postoje takođe i prave tamnice, kao i zakoni, čije kršenje može dovesti do toga da tamo provedeš par godina, bilo je otkriće. Ispostavlja se da „zalagati se za slobodu“ nikako ne znači krasti novac ili državna preduzeća. Vršiti nuždu na Crvenom trgu – to uopšte ne znači „zalagati se za slobodu stvaralaštva“. Kleveta, laž, falsifikovanje činjenica – to uopšte nije „slobodno novinarstvo“. Pokušaj da se, recimo, Arhangelska oblast odvoji od Rusije – to uopšte nije borba za ekologiju. Za to će ti, naravno, beli gospodar pokloniti nove staklene perle, ali nemoj se čuditi ako se domoroci baš ne oduševe tvojim poganostima u centru grada. Nateraće te da ga ukloniš. Uzgred, u Moskvi sve do danas nije uklonjena „umetnička instalacija“ u obliku gomile izmeta: stoji pored hrama. Postavljena je uz dozvolu (i odobrenje) prethodnih moskovskih (ali ne i ruskih!) vlasti na keju. Izvinite, a da li se mišljenje samih Rusa u zemlji pod nazivom „Rusija“ više ikoga tiče?
„U Rusiji je sve loše i uvek. Biti Rus je sramota“ – to je glavna zapovest ove religiozne organizacije. Ponavljam, sa nekima od njenih članova Srbi su se već upoznali. Kažu mi: „Ti Rusi koji su došli u Evropu mrze Rusiju. A ti Ukrajinci koji su ovde došli je vole. Paradoks“. Saosećam, braćo. S druge strane, kod vas nije ništa bolje, čini mi se.
Moj poznanik „relokant“ Vladimir, sin zamenika guvernera bogate oblasti u severnoj Rusiji, najpre je stvorio kapital koji bi mu obezbedio poštovanje nekih građana vaše zemlje, posebno iz Skupštine ili Ministarstva spoljnih poslova. Poneko se, na čast Srba, i okrenuo sa gađenjem od njega. Neko će, plašim se, i „pokrenuti biznis“ sa njim: novac ne smrdi. Ali još kako smrdi! Uprkos ruskom imenu, Vladimir se okomio na moj narod i moju zemlju sa takvim tiradama da bi mu i Gebels sigurno pozavideo.
Životinjska mržnja prema svemu ruskom – jedna je od osnovnih odlika religijske sekte „relokanata“. Najlakše je sada pokazati svoju mržnju u baltičkim republikama: Litvaniji, Letoniji i Estoniji. Tamo se, uzgred budi rečeno, mnogi rusofobi iz Rusije i nalaze. Histerično poltronstvo, udvorištvo, mržnja – to je ono što vidim. Ali nikako ispoljavanje onih istih kvaliteta za koje su se ti građani (najčešće Izraela) zalagali u samoj Rusiji. O objektivnosti izveštavanja o događajima u Rusiji, o osnovnoj kulturi komunikacije, nema ni govora.
Postoji i još jedan sjajan kvalitet kod ovih ljudi: oni ne mogu da podnesu jedni druge. Čim se nađu na mestu gde se dele honorari i radna mesta „za konstruktivni rad protiv Rusije“, njihovo okupljanje se pretvara u omiljeni i dobro uvežbani sport iz mladosti: „tegla sa paukovima“. Prelep prizor, uverяvam vas. Uzgred, sada u civilizovanoj Letoniji (broj stanovnika 1989: 2,5 miliona, 2022: 1,4 miliona – eto im EU napretka i sreće!) žive se isti takvi zagovornici sudbine ruske zemlje. Na primer, Aleksandar Peskov, mladi 28-godišnji borac za prava nečega tamo u divljoj Rusiji. Pre par godina, još pre specijalne vojne operacije, koliko se sećam, organizovao je ponižavajuće izveštaje za Ruse i Rusiju iz starog dobrog Arhangelska. Opšti utisak nakon gledanja njegovih snimaka bio je sledeći: u ovoj ruskoj oblasti sve je loše; svuda su pijanice; medvedi siluju turiste na deponiji; strašni Putin sve to blagosilja, a KGB kontroliše izvršenje. Pa dobro, malo smo se nasmejali. Zajedno sa turistima, Putinom, KGB-om i medvedima. E a danas, i na samog nesrećnog Peskova, koga strašna Rusija nije ni pomislila da zadrži u svojim granicama, sipa se toliko prljavštine i pomija od naizgled, istomišljenika i istovernika u Letoniji, da bi mu, izgleda, bolje bilo da se obraćao medvedima.
Mi, Rusi, možemo samo da se nasmejemo. A to i radimo, naravno. Da li braća Srbi imaju pristup istim informacijama kao i mi u Rusiji, kako bi podelili sa nama sarkazam i ironiju? E, to je pitanje, i to pitanje je vrlo složeno. Lično nisam siguran. Zato još jednom ponavljam: uprkos svim našim parolama o bratstvu, dužni smo da kvalitativno i kvantitativno proširimo našu saradnju. Početi možemo upravo od istog informacionog polja – veoma malo znamo jedni o drugima.
Ostale tekstove ovog autora možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
