Posle svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Parizu, kao i tokom trajanja ovog planetarnog sporstkog takmičenja, više ne postoji osoba na planeti kojoj se nije razbistrilo pred očima. Samo onaj koji nije hteo ili nije smeo da vidi očigledno, mogao je da pomisli kako je sportsko nadmetanje primarni cilj ovih Olimpijskih igara. Svi ostali, a to je preko 95% običnih ljudi širom planete, videli su nešto sasvim drugo kao osnovnu simboličku poruku, nametnutu iznad zadatog smisla ove manifestacije.

Spotrska takmičenja su ostala u senci ideoloških poruka sa ceremonije otvaranja Olimpijade, jer je čitav promotivni sadržaj bio u nesaglasju sa istorijskom idejom sportskih nadmetanja među ljudima. Turobna senka koja je 2012. godine na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara u Londonu zamračila na kratko celu planetu, mučnom estetikom nagovestila je kako će izgledati svet pandemija i smrti, u režiji „sekte bogataša“.

Drugi čin ove planetarne drame odvio se ovih dana u Parizu, iako obojen u veseli šljašteći spektar duginih boja, simbolisao je identično usisavanje u vrtlog crne rupe. Sada smo gledali biblijskog jahača apokalipse kako simbolički hita u srce naše svetkovine. Videli smo i praznik homoseksualnog i hermafroditskog „genetskog lonca“ u svetogrđu prema Sinu Božjem i NJegovim apostolima na Tajnoj večeri. Zapazili smo i paganske kultove koji se hrane žrtvovanjem tuđih nevinih tela, dok se njihovo – šamansko – utapa u sladostrast i razvrat.

Primetili smo na udarnom mestu centralne bine, na sabirnom mestu čitave manifestacije, kip Zlatnog teleta, kao biblijski odraz Mamona, demona novca i dekadencije. Završni plakat Olimpijade u Parizu, većim delom obojen u hladnu i crnu pozadinu, prikazao je osvetljenu mušku figuru kako pada na našu mračnu planetu: ikona đavola u njegovom moralnom padu. Dakle, komandni centar Kolektivnog zapada u akcionarskom vlasništvu „sekte bogataša“, producirao je na relaciji London – Pariz planetarni igrokaz o apokalipsi koja nam predstoji.

Oni nam predviđaju epohu materijalne i duhovne smrti istorijskog čoveka: umiranja zbog ratova i pandemija, umiranja zbog nasilnog nerađanja, umiranje ženstvenosti i muškosti, umiranje vere i identiteta, umiranje porodice i roditeljstva, umiranje tradicije i pamćenja, umiranje učenosti i razuma. Na centralnom mestu ove svetkovine stajala je osoba čija uglađena spoljašnjost – a prazna  unutrašnjost – najbolje oslikava duh vremena u kome živimo.

Predsednik Makron: Rotšildov birokrata tokom čitavog života, rusofobni „davoski“ kursista, nekadašnji adolescent zaveden od njegove nepristojno starije profesorke, neskriveni evropski federalista, borac protiv držanog suverenizma na zapadnom prostoru, vašingtonski vazal i sledbenik migrantske ideologije. Osoba kojoj su tradicionalni Francuzi na poslednjim izborima jasno rekli da je nepoželjan (o ostaku sveta bolje da ne govorimo!), i čijoj poseti se, izgleda, raduju još samo u srpskoj vlasti.

Snažan odjek

Izgleda da ni scenaristi iz „sekte bogataša“ nisu očekivali tako snažan negativni odjek širom sveta na njihov olimpijski performans, gde su se podigle sve hrišćanske zajednice i tradicionalni državni narodi, a ni islamska društva nisu bila ravnodušna. Tako je Islamska Republika Iran zvanično reagovala i uručila protesnu notu ambasadoru Francuske zbog uvredljivog prikaza Isusa Hrista tokom ceremonije otvaranja Olimpijskih igara, ističući da se Isus poštuje kao prorok u islamu.

Da bi se nekako opravdali, organizatori su na brzinu izdali obaveštenje za javnost, gde su naglasili da je ceremonija zamišljena u „dionizijskom duhu“, jer po njima „tumačenje grčkog boga Dionisa čini nas svesnim apsurda nasilja među ljudskim bićima“. Izuzetno netačno, neuko i neintiligentno opravdanje. Da li to znači da su sve prethodne ceremonije otvaranja bile indiferentne prema „nasilju među ljudskim bićima“, pa su se tek sada pariski organizatori setili da podignu glas?! Ili je sama ideja sporta po svojoj prirodi nasilna unutar ljudskih zajednica, pa su pariski organizatori morali da je amortizuju ovakvim porukama?!

Da li su se pariski organizatori javno založili da njihova država Francuska obustavi isporuku oružja i prebacivanje vojnih formacija u Ukrajinu, da bi tako smanjili „nasilje među ljudskim bićima“?! Zašto pariski organizatori nisu u delu ceremonije pokazali nepravdu kolonijalnog stastusa nekih afričkih naroda od strane njihove države Francuske?!

Libija, Irak, SR Jugoslavija, Sirija, Palestina… dugačka kolona „nasilja među ljudskim bićima“ u kojima je učestvovala Francuska ili njeni zapadni saveznici. Ništa od toga nismo videli na ceremoniji otvaranja, samo smo videli bogohuljenje i idolatriju paganizma. Ako bi kauzalno-konsenkventno tumačili objašnjenje pariskih organizatora zbog sadržaja ceremonije, mogli bi da zaključimo kako je po njima Sin Božji glavni krivac za „nasilje među ljudskim bićima“, a da će Sotona ili Mamon doneti  blaženi mir na planetu.

Koliko je sporna upotreba „grčkog boga Dionisa“ koju su kao objašnjenje ponudili pariski organizatori, jasno je svakome ko bar malo poznaje antičku kulturu. Stari Grci su verovali u dualnu prirodu čoveka, gde je Dionis bio bog čulnosti, sanjarenja, vina, koga su naročito poštovali antički umetnici čija dela su bila natopljena pesimizmom zbog saznanja o prolaznosti i ništavnosti ljudskog života.

Sa druge strane postojao je Apolon kao bog reda, razuma i sunca, čiji kult je rađao optimizam. Pored kolektivnog poštovanja Dionisa kao jednog od antičkih božanstava, postojala je grupa njegovih čvrstih obožavaoca, sledbenika njegovog kulta. Priređivali su svetkovine prepune muzike i vina, kolektivno plešući u ekstazi, koje su se završavale seksualnim razvratom (ostali grčki građani i njihova državna vlast su bili užasnuti ovim događanjima!). Na tim hipnotičkim pijankama sledbenici kulta su odbacivali svako parče sopstvenog identiteta utapajući se u grupni zanos.

Verovatno da je baš ova činjenica bila osnovni motiv pariskih organizatora kod ceremonije otvaranja Olimpijskih igara, a nikako bog Dionis „sam po sebi“. Fridrih Niče se od savremenih autora najdublje bavio antičkim učenjima o bogu Dionisu, smatrajući da je upravo dionizijski čovek bio „prvobitni čovek“, kod koga je estetko bilo primordijalno a racionalno bilo tek izvedeno iz osnovnog. Zapadna filosofija je na stramputici preko dva milenijuma – učio je Niče – zbog pobede apolonskog učenja o optimizmu i vere u neograničenu moć razuma.

Ali, ove sažeto pojednostavnjene misli velikog nemačkog filosofa koje govore o kultu antičkog boga Dionisa, svetlosnim su godinama iznad misaonog dometa pariskih organizatora, i nemaju praktično nikakvih podudaranja sa njihovom ceremonijom otvaranja. Na ceremoniji nije simbolisana dualna duhovno-materijalna ili čulno-razumna priroda čoveka, nije ni simbolisan filosofski odnos u smeru biće-nebiće, već je samo promovisana estetska i moralna dekadencija. I sve je urađeno na jednom aljkavom, nadmenom i neskladnom nivou.

Ducijevo predviđanje

Čak i preko deceniju pre ceremonije otvaranja Olimpijskih igara u Londonu, bili su vidljivi putokazi kretanja Kolektivnog zapada u smeru dekadencije i kvarenja kulture. Takava stramputica je strukturalno spojena sa nevrlinom koja prerasta u zlo. Već decenijama nad zapadnom civilizacijom lamentira zloduh, prisutan na svakom koraku u svakodnevnici, a posebno vidljiv na manifestacijama poput „Pesme Evrovizije“.

Tada dominira estetika nakaradnog i neprirodnog, formirana u ideologiji „korporacijskog komunizma“: zbog interesa velikih globalističkih korporacija koje tim lukrativnim putem formiraju i ukus potrošača, sve postaje vulgarno isto, sve postaje banalno jednako. Kada govorimo konkretno o Olimpijskim igrama, odnosno o njihovom ishodištu kojeg smo svedoci ovih dana, postavlja se pitanje da li je neko predevideo ovaj zloduh ranije? Da li je neko upozorio da se olimpijska ideja sportskog takmičenja – zbog koje su u aktička vremena obustavljani ratovi – postepeno gasi zbog ideologije strahote i dekadencije? Jeste: LJubodrag Duci Simonović.

Ducija Simonovića pamtim kada sam ga kao klinac gledao u čuvenoj utakmici u kojoj je  ubacio 59 poena Partizanu (bez trojki koje tada nisu postojale u košarkaškim pravilima), a Zvezda izgubila taj meč. Kasnije sam saznao da je četiri godine pre ovog događaja, na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, napustio reprezentaciju Jugoslavije u znak protesta zbog nedoslednosti košarkaškog i državnog rukovodstva u vezi dokazanog dopinga Portorikanaca, nad kojim je zbog političkih razloga trebalo „zatvoriti oči“.

Duci je verovatno bio najveći talenat rođen ikada na prostorima bivše Jugoslavije, kombo-bek visine skoro dva metra. Pred njim je bila NBA karijera, vrednovana milionima dolara, a gledano kroz današnje aršine, zarada kao Dončićeva i Jokićeva skupa. Ali Duci nije hteo samo da igra, već i da misli! Kao školovani i učeni intelektualac izvorne leve misli, došao je u sukob sa svima: u klubu, u reprezentaciji, u esnafu, u medijima.

Ironijom sudbine i zakonima tržišta, karijera Ducijeve generacije u socijalističkoj Jugoslaviji presečana je na pola: u mlađem periodu opšte-društveni i nematerijalni smisao Igre, a u starijem dobu glad za novcem u režiji mega- korporacija kao drugačiji smisao iste Igre. Duci je ostao dosledan ovom prvom, jer je uvek bio čovek koji ne trguje sa uverenjima. I bio je spreman da plati najskuplju ličnu cenu, samo da ne izda svoje sopstvo ni za najmanji pedalj bića.

Tako je rekao: NEĆU! Onda kada su sva svetska vrata bila otvorena, onda kada su ga čekala sva blagostanja o kojima mašta čitava planeta, shvativši da bi enormnim zaradama prodao svoju dušu, Duci je odlučio da ne želi da bude tragikomični sluga velikih kapitalističkih korporacija. Simbolički posmatrano Duci je postupio sasvim suprotno od doktora Fausta koji prihvata ponudu Mefistofela, a sa druge strane u duhu podviga Sina Božjeg koga je u pustinji pokušala da podmiti Sotona.

Ovi redovi se prvenstveno pišu u pokušaju da objasne Ducijevu vezu sa naslovnim fenomenom Olimpijskih igara, ali ipak, pre toga, bilo je svrsishodno upoznati bar ukratko neobaveštenog čitaoca o najvažnijim delovima biografije Ducija Simonovića. Duci je još kao aktivni košarkaš završio Pravni fakultet u Beogradu, a kasnije je doktorirao na Filzofskom fakultetu. Napisao je nekoliko knjiga koje se, izmađu ostalog, bave kritikom kapitalizma, kritikom profesionalnog sporta i kritikom olimpizma.

U svojim delima, Duci je raskrinkao čvrstu vezu između vrha Međunarodnog Olimpijskog Komiteta (MOK) i nacizma, koja potiče još od osnovača modernih olimpijskih igrada Pjera de Kubertena koji je obožavao Adolfa Hitlera, pa sve do Huana Antonia Samarana koji je bio u službi generala Franka. Duci je pokazao da MOK ne širi osnovnu olimpijsku i sportsku ideju, već gaji ideje sasvim suprotne proklamovanih, bazirane na službi mega-korporacijama i na idolatriji okultizma.

U njegovim delima se jasno oslikava zloduh kojim odiše MOK, i naslućuje se logična veza između ove organizacije i današnje dekadencije koja se videla na ceremoniji otvaranja igara u „gradu svetlosti“. Jer okultizam koji smo videli te svečane pariske noći, svoju istorijsku vertikalu vuče iz ideologije nacional-socijalizma, koja je takođe agresivno  diskreditovala hrišćanske vrednosti, i takođe promovisala okultizam kao novu veru. A kultove Zlatnog teleta i materijalnog demona Mamona, možemo jasno naslutiti još iz doba kada je MOK osnovne sportske ideje podredio brutalnim interesima globalističkih korporacija. Od takvog MOKA-a, koga je do detalja skenirao Duci Simonović, nije se ni moglo očekivati ništa kreativno i plemenito, već samo simbolika raspada i smrti.

Ali i takve igre, prepune simulakruma i obmane, imaju svoje sportske šampione, čijim pobedama se raduje narod po raznim svetskim državama. Pored sportskih pobednika postoje i moralni. To nisu oni kojima je nesrećno izmakla pobeda, to nisu ni oni kojima je prvenstveno bilo  bitno da učestvuju (kako je proklamovao narečeni Kuberten): to su oni koji nisu imali nikakvog pristupa ovoj ideološkoj svetkovini dekadenicije. U epohi propasti zapadnog svetonazora, stigli smo do vremena koje svedoči da su sigurni pobednici samo oni koji nisu ni učestvovali…

Izvor: Standard.rs