Piše: Slobodan Reljić
DOK se ovih dana društvenim mrežama prenosi slika kako neki mladić na baptističkoj crkvi (u vreme dosad neviđenih sukoba engleskih „pobunjenika“ u zemlji koju još smatraju svojom i mladih muslimana, imigranata) odlama krst, setio sam se knjige „Rat protiv Evrope – Bosna, Kosovo, Čečenija…“ objavljene 2000.
Ta se slika prvi put videla marta 2004. na Kosovu, a evo dve decenije kasnije – postaje, što bi rekli moderni komentatori, viralna.
Viralno ne mora značiti ni da se događaj baš tako odigrao (to je nama veštačka inteligencija dala!), ali asocijacija koju ta slika proizvodi je – realna. Surovo realna.
U onaj niz „Bosna, Kosovo, Čečenija“ umesto tri tačke sada staju i zemlje daleko na Zapadu. I Engleska je stigla do naše narodne izreke „ko drugome jamu kopa…“
Antihrišćansko činjenje na čitavom Zapadu jeste dovelo do toga da se crkve pretvaraju u birtije, sveštenici zalažu za sodomiju, neverni narod tumara…
„Rat protiv Evrope“ – o kome se među zabrinutim i ljudima sposobnim da sagledavaju jednostavne činjenice govori decenijama – danas je svakodnevica vidljiva i mačkama koje s kakvog divana otvore jedno oko i gledaju sluđene ukućane pred ekranima.
Zapadni evropski svet se gasi kao istorijski igrač i za sobom vuče ceo kontinet.
Biološka i duhovna inferiornost je postala – ideologija evropskog društva. I nekad moćna sila kolonizovanja sveta, iz čega se izvlačilo bogatstvo i pravo na uticaj u svim sferama života, sad nastoji da nagovara svet da se gasi zajedno s njom. Samoubistvo se razume kao žrtvovanje za „novu stvarnost“.
Ali, to je iluzija gubitnika. Kad bi Smrt pobedila Život ljudi bi nestali. A oni, van Zapada, ne pokazuju da se spremaju za to.
U onoj knjizi koju spomenuh Aleksandar Del Val potanko opisuje da je „cilj spoljne politike SAD isključivo održavanje američke hegemonije, koja je ostala bez premca nakon hladnog rata, i sprečavanje nastanka geoekonomskih konkurenata, pre svega u Aziji i zapadnoj Evropi. Ona je, dakle, velikim delom usmerena protiv interesa evropskih nacija“.
Mi, na brdovitom Balkanu, bili smo direktni i učesnici i posmatrači uživo dvostrukosti procesa „širenja NATO-a sve do Rusije“: „antiruski narodi iz bivšeg sovjetskog bloka, u industrijskom razvoju, katoličko-protestantske veroispovesti integrisali su se u ‘zapadni svet’“, a s američke strane istovremeno se angažuju narodi „islamskog opredeljenja (Turska, srednjoazijske muslimanske republike, Bosna, Albanija-Kosovo, itd) koji se upotrebljavaju za slabljenje Rusije… koja se ‘odguruje’ ka Aziji i odseca od zapadne Evrope. Cilj je da se evropski kontinet preseče nadvoje i da se reaktivira ‘novi hladni rat’ između post-vizantijskog sveta, nekad sovjetskog i komunističkog istoka i amerikanizoavnog zapada“.
Kao cilj Amerike određeno je „da se između ‘Zapada’ i ‘Istoka’ uspostavi ‘ѓvozdeno-krvava zavesa’, te da se ‘Zapad’ podigne protiv ‘pravoslavnog bloka’“.
Kao Francuz koji razumeva dubinu „islamske pretnje“ Del Val postavlja pitanje: zašto se sistematski devastiraju „tri velike komponenete evropske civilizacije – Severna i Južna Amerika (čije jezgro čine SAD), Zapadna Evropa sa Evropskom unijom i Slovenska pravoslavna Evropa, čije je strateško središte Rusija – koje se nalaze na udaru kolektivne pretnje, na različitim stupnjevima, a idealno bi trebalo da budu ujedinjenije nego ikad naspram pretnje s juga, oduševljenog osvetničkim barjakom islamizma, spremnog da se obračuna s Evropom, kojoj nikad neće oprostiti što je kolonizovala Dar-al-Islam.“
Ova već tada razvijena misao nadilazi političke banalnosti i nije bila usmaljena.
Samjeul Hantington, američki geostrateg, direktno ukazuje kako je „glavna ‘geocivilizacijska’ pretnja neosporno predstavljena u liku teokratskog totalitarizma koji predstavlja islamizam, na koji se poziva nekoliko režima iz muslimanskog sveta, nezavisno od njihovih međusobnih razmirica: Saudijska Arabija, Pakistan, Sudan, Avganistan, Iran, Čečenija (pre poslednjeg rusko-čečenskog rata) itd“.
Da je to tačno videli smo mi lepo u Bosni – kad su islamističku vladu koju je kreirala Amerika podržavali i Iran, i Saudijska Arabija, i Turska… I ljudstvom i materijalno. I proklamatorno: Alija Izetbegović je 1993. u Rijadu primio 93.333 dolara u kešu „kao nagradu za njegovo angažovanje u korist džihada“. I samo su se u toj civilizacijskoj tački solidarisale. Oko istorijskih projektovanih ciljeva islamske civilizacije. U svemu ostalom su u sukobu bez pomirenja.
Amerika jeste stvorila Osamu bin Ladena, ali je posle, nasuprot proklamacijama o toleranciji i dijalogu, morala da ga ubija u direktnom TV-prenosu jer su ti amerikanizirani fundamentalisti, uronjeni u islamski svet, došli do toga da je njihov stvoritelj – „Veliki Sotona“.
Ni jedna opomena svih ovih decenija nije uticala na američko razumevanje Sile.
Sila ne veruje u promenu dok joj ne puste krv.
Mi i danas gledamo da se u Americi ništa ne menja jer „američka administracija i dalje tvrdoglavo vodi opasnu proislamsku strategiju koju su za vreme hladnog rata osmislili CIA, Pentagon i Državni sekretarijat, sa ciljem da se oslabi sovjetska Rusija, zbog čega žale neki od najvećih američkih stručnjaka za strateške probleme Samjuel Hantington, Henri Kisindžer i DŽozef Bodanski“.
Bilo je i u američkoj administraciji ljudi koji su uviđali da islamizacija antipravoslavnog sarajevskog režima nema nikave veze s zvaničnim proklamacijama: „Mi nemamo iluzija… multietičnost, koju zagovara bošnjačka vlada, samo je fasada namenjena spoljnom svetu, iz jednostavnog razloga što multietnička država ima više šanse da dobije međunarodnu pomoć“, napisao je u Los Anđeles Tajmsu 6. februra 1994. DŽordž Keni, visoki činovnik Stejt Departmena, koji je 1992. zbog američke politike prema bosanskoj državi podneo ostavku.
Jer, bilo je beskrajno sumanuto držati se priče o „multietničkom društvu“ ako se može u Islamskoj deklaraciji Alije Izetbegovića, kao projekciji te države, naći: „Islam ni u kom slučaju ne može da koegzistira sa drugim vjerama, u istoj državi, osim kao kratkoročno sredstvo.“ Ali Izetbegović lično ne veruje u „kratkoročno sredstvo“: „U dužem periodu, nakon što ojačaju, u kojoj god zemlji, Muslimani imaju obavezu da dođu do vlasti i da stvore autentično islamsku državu.“
Izetbegović jeste bio ketman – kao onaj opisan u „Zarobljenom umu“ Česlava Miloša. Poljski pisac je to uzimao kao metaforu za anticivilizacijsko ponašanje u Istočnoj Evropi, a što su činili neki njegovi sunarodnici pred tvrdim komunizmom, ali je objasnio da je ta pojava u islamu – zakonitost.
Kad se Izetbegović pojavljuje, kako je govorio belgijski novinar Mišel Kolon, kao čovek dvostrukog lica – „zapadnjačkim demokratama se predstavlja kao antirasista i pobornik multietničnosti, a arapskim narodima kao borac protiv imperijalizma zapadnjačkih sila“ – on u stvari postupa u skladu s Kur’anom: Alah će ceniti svakog muslimana po tome šta mu je u srcu a ne šta mu je na jeziku. Musliman ima pravo da laže kad se oseća ugroženim zbog vere, pa ako treba i da porekne svoju veru, a čak – iako to Izetbegović ni u snu nije morao da pokaže – i da ispoveda veru nevernika.
Ne misli valjda neko da Amerikanci nisu znali ovakve činjenice. Ali, kad je njima interes (ne vera!) u pitanju – ketmanstvo je i dozvoljeno i dobro došlo. Kad se radi na podrivanju Slovenske pravoslavne Evrope – No limits!
Ako se još uvek pitate – a što bi SAD bile neprijateljski postavljene protiv Srba – možete da promenite polazište. Neprijateljstvo prema Srbima je iste kakvoće kao i prijateljstvo prema Muslimanima. Oni se ne dvoume: ovi narodi su samo upotrebne strane u večnoj strategiji divide et impera kako je zavađanje na smrt svojih protivnika opisivao Julije Cezar.
Mi smo tu smešni, ali smo uglavnom i nemoćni. Ali Evropa… Evropa bi morala biti ozbiljnije postavljena. Ali nije. I u izglednom periodu neće biti. Danas bi se mogla pisati još uverljivija knjiga pod onim starim naslovom Rat protiv Evrope, ali bi se Bosni, Kosovu, Čečeniji mogla dodati Ukrajina, a u izgledu su i Moldavija, Jermenija…
Muslimani širom sveta, očigledno, postaju sve uzdržaniji pred Velikim Sotonom, a Bošnjaci i Albanci se na tom pitanju ne mogu pohvaliti ni u vicevima. NJima Zapad vazda nalazi „građanske lidere“, koji su toliko isprazni da nikako ne mogu da stanu u ketmanstvo Velikog Alije. Oni su samo potrošni materijal „američkog nacionalnog interesa“. I na sav glas obaveštavaju da su oni i srećni zbog toga.
SLOMLJENO KRILO ODBRANE UKRAJINSKE ARMIJE: Rusi sada upadaju u veliko uporište (MAPA)
Izvor: Sveosrpskoj.com
