Pravo na pravdu – Ima li pravde – Nepravdom protiv pravde
Piše: Cvijetin Milivojević
Zašto navijam za neposredan izbor gradonačelnika, većinske izbore za odbornike i razdvajanje lokalnih od „velikih“ izbora?
Zašto je, prošle nedelje, protivno volji Nišlija, za novog niškog gradonačelnika, navodnom voljom samoproglašenih naprednih Srba i lažnih Rusa, ipak izabran neki čovek Pavlović, a ne dr Milić koji je, 2. juna, bio apsolutno prvi izbor stanovnika Niša?
Kako se moglo dogoditi da, u dva navrata, za gradonačelnika prestonice biva postavljen Doktor Šapić, čovek koji se hvali kako od svoje 17. godine nije ušao u gradski prevoz, iako on, kad bi se stvarno pitalo članstvo sadašnje njegove stranke, sigurno ne bi bio njihov izbor, već bi to, pre njega, bili i Vesić i mnogi drugi?
Samo jedanput u novijoj političkoj istoriji rehabilitovanog srpskog višestranačja (pre toga, i u vreme monostranačja od 1945 – 1990), i to 2004, gradonačelnici i predsednici opština birani su – na neposrednim izborima.
Tada i nikada pre i nikada više posle toga, jer su tako, gotovo aklamativno, svako iz svojih razloga, „bili u mogućnosti“ i ondašnja vlast i ondašnja opozicija.
Inače, prema članu 59, tada primenjivanog Zakona o lokalnim izborima iz 2002. godine, za predsednika opštine izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali, a ako ni jedan kandidat u prvom krugu glasanja ne bi dobio većinu glasova onih koji su glasali, u drugom krugu učestvovala su dva kandidata koji su imali najveći broj glasova. U drugom krugu izabran bi bio kandidat koji je dobio najveći broj glasova.
Legenda kaže da je na tim izborima u Beogradu, u prvom krugu izbora za gradonačelnika Beograda, 19. septembra 2004, izlaznost bila 34,69 odsto (ukupno izašlo 493.985 građana), a u drugom, 3. oktobra 2004, 32,35 odsto (460.674).... da je, u prvom krugu, kandidat DS Nenad Bogdanović osvojio 165.565 (33,04 odsto), a protivkandidat mu Aleksandar Vučić iz SRS 145.959 (29,13) glasova, a da je, dve nedelje kasnije, u drugom krugu, Bogdanović osvojio 234.513 (50,19), naspram Vučićevih 226.162 (48,40 odsto) glasova.
Praksa kaže – sticajem okolnosti, moja agencija je tada radila lokalnu kampanju „Šabac – naša kuća / Dogovor kuću gradi“ za potrebe kandidata DS-a za gradonačelnika Šapca Miloša Miloševića – da, kada se bira neposredno, na lokalu pobeđuju ljudi sa imenom i prezimenom, ugledni u svome gradu, čista obraza, oni koji smeju komšije da pogledaju u oči, koji su s obe noge na zemlji... Milošević je tada, na tim direktnim izborima, iako politički anonimus i u okviru svoje stranke, pobedio čak i slavnog rukometaša Mileta Isakovića!
. . .
Minule oktroisane lokalne izbore u polovini Srbije obeležio je krah štrajkbreherske opozicije i uspon izbornih listi grupa i udruženja građana, a pojavili su se i neki novi lokalni aktivisti, među njima i potencijalni lokalni politički lideri.
Protesti protiv litijuma u tridesetak gradova Srbiji pokazali su isto. Tamo su se kao vođe iz potaje nametnuli neki ljudi koje je nužda („bušotina“ ispred kućnih vrata, na pragu njihove štale ili usred najplodnije oranice) naterala na ulicu; tek poneki „organizovani“ eko-aktivista, a tradicionalnih političara skoro da i nema.
Argument više u prilog tezi da na lokalu ljudi žele da glasaju za živog čoveka, svog komšiju ili nekoga koga prepoznaju po onome što je dobro učinio za tu lokalnu zajednicu, a ne za fotorobot lokalnog političkog karijeriste koga im nudi partijska centrala iz Beograda.
Jer, pravilo je do sada bilo da, tek pošto se izbori okončaju, neka centralna otadžbinska uprava ili centralni komitet, umesto građana konkretne komune, uzima sebi za pravo da ona, “u ime građana“, odluči ko će biti predsednik opštine ili gradonačelnik nekog grada.
Pisao sam i pred poslednje, kao i sve one ranije, lokalne izbore – da su na njima morale da dominiraju isključivo lokalne teme, da se nametne priča o neophodnosti debeogradizacije (ništa lično Beogradu!) Srbije, ali i, podrazumevam, denovosadizacije Vojvodine. Predlagao da se projekti EKSPO-a, kad je on već proglašen za „javni interes svih građana Srbije“ i pošto smo se za to već zadužili 18 milijardi evra, porazmeste, preraspodele po celoj Srbiji – najviše na jug u i oko Niša. Time bi na dobitku bio i sam Beograd. Šta će mu nacionalni fudbalski stadion, pored dva „živa“, ali prazna, sa kojima se srodila cela navijačka Srbija: uložite u Marakanu i Stadion JNA, napravite od njih, ne jedan, nego dva nacionalna, a onaj prvi, za igranje fudbalske reprezentacije, locirajte u Nišu, jer tamo su autoputevi, železničke komunikacije, tamo je jedini srpski međunarodni aerodrom (Surčin je, u naredne tri decenije, francuski), a otuda se ljudi iseljavaju, ceo jug i istok Srbije je pusta zemlja, i to više nije samo demografski, nego i ekonomski i socijalni, ali i bezbednosni problem.
. . .
Ovde se, u periodu od 1990. do 2000, a onda ponovo od majskih parlamentarnih i lokalnih izbora 2008. i tako do danas, lokalni tretiraju kao refleksija i prirepak predsedničkih i parlamentarnih izbora, pri čemu se indoktrinira klima koja podrazumeva da se o istom trošku, jednim udarcem ubiju dve muve, odnosno da se upodobe i harmonizuju rezultati izbora na svim nivoima vlasti. Reč je o apsolutnom obesmišljavanju suštine lokalnih izbora. Birači se namerno zbunjuju i sluđuju tako da ne mogu da razluče autohtone životne probleme i perspektive svoje lokalne zajednice, od velikih zag(l)ušujućih, bučnih nacionalnih, državnih i tzv. strateških tema. Takođe se insistira na tome da birači moraju da, po horizontali i vertikali, glasaju za isto(g), za jednog lidera i jednu stranku i da je svaki drugi pristup „subverzivan“ i neprijateljski.
Aktuelni Zakon o lokalnoj samoupravi (poslednje izmene 2021) kaže da se lokalna samouprava ostvaruje se u opštini, gradu i gradu Beogradu.
Opština je osnovna teritorijalna jedinica u kojoj se ostvaruje lokalna samouprava, koja je sposobna da preko svojih organa samostalno vrši sva prava i dužnosti iz svoje nadležnosti i koja ima najmanje 10.000 stanovnika. Izuzetno, kada postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi, može se osnovati nova opština koja ima manje od 10.000 stanovnika.
Grad je jedinica lokalne samouprave koja predstavlja ekonomski, administrativni, geografski i kulturni centar šireg područja i ima više od 100.000 stanovnika. Međutim, i ovde izuzetno, kada postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi, može se utvrditi da je grad i teritorijalna jedinica koja ima manje od 100.000 stanovnika.
Vreme je da se što pre krene u formiranje mnogo više opština u Srbiji, da lokalna uprava konačno baš „siđe u narod“. Hrvatska i Slovenija koje, iako su, po broju stanovnika i teoritoriji, manje od Srbije, imaju po nekoliko stotina opština. U lokalnim samoupravama koje imaju status grada, osim gradskih opština, vredi porazmisliti (dok se zakon ne promeni), i o formiranju opština u velikim seoskim gravitaciionim centrima, većim selima koja su, do sredine šezdestih, i imala status opština – sad ih, u prelaznom periodu, po aktuelnom zakonskom rešenju, možemo tretirati kao neke „seoske opštine“ koje bi se zvanično svodile na ingerencije sadašnjih „gradskih opština“.
Članom 25 ovog zakona predviđena je mogućnost osnivanja novih gradskih opština na teritoriji gradova. Ovo je, već nekoliko decenija, pred svake lokalne izbore, dežurna tema u Beogradu. Večiti kandidati za dobijanje statusa gradske opštine su „Dunavski venac“ (200 hiljada stanovnika leve obale Dunava), „Avalski venac“, Batajnica, Železnik i Sremčica itd. i svaki odgovoran kandidat na neposrednim izborima za gradonačelnika bi ozbiljno zalegao iza ovih zahteva građana tih delova Beograda.
Podsećam na još nekoliko odredaba Zakona o lokalnim izborima koji je poslednje izmene pretrpeo uoči nedavno održavnih lokalnih izbora. Mora se insistirati na aspolutnoj primeni člana 3 koji je bio „tačka razdora“ (i) u opoziciji i pred ove izbore, a koji nedvosmisleno propisuje da „pravo da bira i bude biran za odbornika ima punoletni građanin Srbije koji ima prebivalište na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj ostvaruje izborno pravo“.
Lokalne izbore raspisuje predsednik Narodne skupštine, ali su, počev od 2012. godine, svi predsednici parlamenta kršili svoju ustavnu i zakonsku obavezu da raspišu lokalne izbore na celoj, „nedeljivoj“ teritoriji Republike Srbije koja uključuje i KiM (pa, makar i samo onih 10 opština sa srpskom većinom koje bi, prema Prvom briselskom sporazumu, trebalo da čine ZSO), što znači da su prioritet davali „Briselskom sporazumu“ u odnosu na Ustav Srbije, iako je sam Ustavni sud, odbijajući da se izjasni o inicijativi za ocenu ustavnosti tog sporazuma, utvrdio da to nije nikakav međunarodni ugovor već običan – politički akt!
Izbornu listu, prema članu 37, može podneti politička stranka upisana u Registar političkih stranaka, koalicija političkih stranaka i grupa građana. Simptomatično je i to da birači koji obrazuju grupu građana radi podnošenja izborne liste za učešće na lokalnim izborima ne moraju imati prebivalište na teritoriji jedinice lokalne samouprave u kojoj se sprovode izbori?! Isto važi i za nosioca izborne liste koji, šta više, može, ali i ne mora istovremeno biti i kandidat za odbornika na toj izbornoj listi. Ovaj član kao da je pisan za autokratske državne funkcionere koji svojim imenom i prezimenom natkriljuju čak i lokalne izbore, što je još jedan vid obesmišljavanja i omalovažavanja lokalne samouprave. Zašto je ovo dozvoljeno? Da bi neko ko nikakve veze nema sa dotičnom lokalnom samoupravom, prevario građane, stvarajući iluziju kod njih da, u stvari glasaju za tog nosioca, a ne za stvarnog kandidata za gradonačelnika ili konkretne kandidate za odbornike.
. . .
Interes svakog građanina i birača na lokalnim izborima je da on zaista može da najdirektnije odlučuje koji čovek će da vodi njegov grad ili opštinu, a ne da gradonačelnik ili predsednik opštine bude produžena ruka centrale njegove stranke.
Da je tako nešto moguće, pokazuju i primeri iz okruženja, poput prakse u Bosni i Hercegovini, čiji je izborni sistem koji su nametnuli stranci jedna vrsta kompromisa između najviših demokratskih vrednosti i pragmatičnih izbornih načela.
Izborni zakon BiH utvrđuje principe koji važe za izbore na svim nivoima vlasti u BiH Hercegovini i vrlo je izričit po pitanju biračkog prava: „Državljanin BiH koji poseduje dvojno državljanstvo ima pravo glasati samo ako je BiH država njegovog prebivališta.“
U dva najveća grada u Republici Srpskoj, u Banjaluci i Bijeljini, baš u mandatu koji traje poslednje četiri godine (lokalni izbori su tamo početkom sledećeg oktobra), imamo primere kohabitacije gde gradonačelnici dolaze iz stranaka koje su opozicione na entitetskom i na nivou BiH, dok većinu u skupštinama ta dva grada čine odbornici koji dolaze iz partija koje čine vlast na nivou Srpske i BiH.
Naravno da postoji opstrukcija od strane entitetskih vlasti, ali oba gradonačelnika su, s obzirom na opseg svojih zakonskih ovlašćenja, izgurala celi mandat, pa je u Bijeljini čak propao i referendum o opozivu gradonačelnika koji je pokrenula skupštinska većina.
Zakon o lokalnoj samoupravi Republike Srpske propisuje da gradonačelnika, odnosno načelnika opštine „biraju građani na opštim neposrednim izborima za period od četiri godine“. On je nosilac izvršne vlasti, izvršni organ opštine (grada) koji zastupa i predstavlja grad / opštinu i rukovodi gradskom / opštinskom upravom.
S obzirom na tu snagu legitimiteta nekoga ko je izabran na neposrednim izborima, na svoje ime i prezime, gradonačelnik, odnosno načelnik opštine ima najšira ovlašćenja, pa on utvrđuje strukturu i unutrašnju organizaciju gradske, odnosno opštinske uprave u zakonom utvrđenim opštim granicama. On predlaže statut i druga opšta akta skupštini, izrađuje i podnosi skupštini na usvajanje nacrt i predlog budžeta, finansijski izveštaj, ekonomski i razvojni plan, investicioni program, prostorni i urbanistički plan i ostale planske i regulatorne dokumente koji se odnose na korišćenje i upravljanje zemljištem, uključujući i korišćenje javnog zemljišta; sprovodi lokalnu politiku u skladu sa odlukama skupštine, izvršava lokalni budžet i obezbeđuje primjenu odluka i drugih akata skupštine; donosi odluku o osnivanju gradske uprave; zaključuje ugovore u ime jedinice lokalne samouprave, u skladu sa aktima skupštine; odlučuje o sukobu nadležnosti između gradske uprave i organizacija koje vrše poslove od interesa za jedinicu lokalne samouprave...
Međusobni odnosi skupštine (čak i ako skupštinsku većinu čine predstavnici političke opcije različite od gradonačelnikove) i gradonačelnika, odnosno načelnika opštine zasnivaju se – prema ovom zakonu - na principima međusobnog uvažavanja i saradnje, uz pojedinačnu odgovornost za ostvarivanje vlastitih nadležnosti i zajedničku odgovornost za funkcionisanje jedinice lokalne samouprave.
Gradonačelnik je dužan da redovno informiše skupštinu o ostvarivanju politike jedinice lokalne samouprave, da odgovara na odbornička pitanja i inicijative, dok je skupština dužna da razmotri predloge akata, izveštaja i informacija koje podnese gradonačelnik.
. . .
Za ove 34 godine političkog pluralizma imali smo tri modela izbornog sistema za izbor odbornika u skupštinama opština i gradova: dvokružni većinski (prva decenija višestrančja, lokalni izbori 1992. i 1996)), sistem relativne većine (izbori 2000: mandat ide onome kandidatu koji u jedinom krugu osvoji najviše glasova) i proporcionalni sistem sa jednom izbornom jedinicom.
Kada je, 2002, promenjen sistem lokalne samouprave, napušten je i većinski izborni model na lokalnim izborima i uveden proporcionalni, sa opštinom ili gradom kao jednom izbornom jedinicom, zatvorenom blokiranom listom i izbornim cenzusom od tri odsto.
Preslikavanjem izbornog sistema za izbor narodnih poslanika ustaljena je i praksa da partije i koalicije dodeljuju mandate u okviru dobijenog broja odborničkih mesta ne po redosledu na listi nego slobodnom voljom stranačkih rukovodstava, čime je povređeno „sveto načelo“ demokratskih izbora – neposrednost.
Tada je prvi (nažalost, i jedini) put uvedeno neposredno biranje predsednika opština i gradonačelnika po većinskom sistemu, dok su izbori za odbornike i predsednike jedinica lokalne samouprave prvi put regulisani posebnim izbornim zakonom. Ali, ova izborna pravila važila su samo na izborima 2004. godine.
Ustav Srbije iz 2006. godine je predvideo mogućnost da „poslanik, u skladu sa zakonom, može staviti na raspolaganje svoj mandat stranci sa čije liste je izabran”, a onda je Zakon o lokalnim izborima to primenio i na kandidate za poslanike, čime se faktički ozakonila praksa tzv. „blanko ostavki”. Intervenisao je Ustavni sud koji je odredbe o pravu stranaka da mimo redosleda na izbornoj listi dodeljuju mandate i od kandidata uzimaju „kovertirane ostavke“ proglasio neustavnim. Time je napravljen dodatni „kalambur“, pa su poslanici, ali i odbornici u lokalnim skupštinama, a ne njihove izborne liste, postajali „vlasnici mandata“, iako je jasno da su birani, po proporcionalnom sistemu i na partijskim listama, a ne na svoje ime i vlastiti ugled. Tako je otvorena „sezona trgovine mandatima“ i direktno prekrajanje izborne volje građana.
Odustajanje od neposrednog izbora gradonačelnika i predsednika opština (to se desilo izmenama zakona iz 2007) pravdalo se tada time da moguća različita stranačka opredeljenost gradonačelnika i odborničke većine dovodi do „problema u funkcionisanju lokalne samouprave“, do čestih pokretanja postupaka za opoziv, opstrukcija i blokada u radu organa samouprave. Tada je ponovo i cenzus na lokalim izborima, sa tri, povećan na pet odsto.
Ovde je, naročito od 2012, zavladao trend „nacionalizacije“ lokalnih izbora i njihovog natkriljavanja nekim „velikim političkim izborima“ i lažnim nosiocima lista koji niti su kandidati niti žive u lokalnim sredinama, gde građani, navodno, „glasaju za njih“ i „daju podršku njihovoj politici“.
Interes građana je upravo suprotan: Lokalni izbori trebalo bi da budu autonoman politički i izborni proces, čak i vremenski razdvojen, nepodudaran sa terminom tzv. velikih političkih izbora, da bi se birači usredsredili na konkretne probleme konkretne lokalne zajednice (infrastruktura, životna sredina, zdravstvo, briga o deci, starima i drugim ranjivim kategorijama itd). Lokalni izbori bi morali da budu izrazito personalizovani, da bi građani birali kandidate na osnovu njihovih lokalnih politika i konkretnih programa, a ne da budu visokopolitizovani što je u isključivom interesu političkih partija.
U tom smislu je i zalaganje za direktan izbor gradonačelnika i predsednika opština, jer to na bolje menja suštinu i karakter lokalne samouprave, pošto, na neposrednim izborima izabrani gradonačelnik postaje kredibilan organ sa vlastitim izbornim legitimitetom. On je, u tom slučaju, prvenstveno odgovoran građanima lokalne zajednice, pa tek onda izbornoj listi ili partiji koja je podržala njegovu kandidaturu. (www.pravda.rs, izvor: Pravda, 21.8.2024)
Izvor: Pravda.rs
