Piše: Petar Davidov
Komentar o „salonskim ekspertima sa troseda“
U spisak propagandnih tehnika namenjenih za destabilizaciju unutrašnjeg poretka, reda i mira u društvu protivnika, nesumnjivo spada i stvaranje i širenje panike, strahova i glasina.
Složićete se, da je, na frontu, mnogo lakše, ratovati protiv neprijatelja koji nije siguran u snagu svoje pozadine. Zato se i stvaraju svakojake organizacije koje se bukvalno bave sejanjem panike.
Zato se, takođe, pojavljuju i „salonski eksperti sa troseda“, koji sa pametnim izrazima lica promišljaju katastrofalno stanje, Rusije na frontu. Isti takvi dobro plaćeni „eksperti“ govore i o predstojećoj katastrofi Rusije sa ekrana, u TV emisijama i na „demokratskim debatama“.
Rezultat je uvek isti: ako verujete svemu što se u informacioni prostor ubacuje spolja, odavno bi trebalo da posipamo glavu pepelom, sedimo u kostreti i plaćamo ratne reparacije. Ovo kažem u kontekstu kako evropski mediji sada govore o tome kako Rusija rešava „problem u Kursku“.
Ponegde zlurado pišu da su ukrajinske trupe već, ako ne u Vladivostoku, onda sigurno u Moskvi. Prijateljski nastrojeni mediji izražavaju saučešće Rusiji. Ali skoro svi su podlegli upravo panici.
Ovo je već viđeno i dobro nam je poznato. Uzmimo, na primer, Napoleonov pohod na Rusiju 1812. godine. Od ura-patriotskih uzvika tadašnjih ležernih eksperata sa troseda, mesec dana nakon početka rata nije ostalo ni traga, u aristokratskim salonskim ekspertskim timovima tada je takođe vladala panika. Proklinjali su cara Aleksandra, psovali Kutuzova, prezirali Barklaj-de-Tolija. Treba napomenuti da je tada, Napoleon ipak došao do Moskve i zauzeo je – ruska vojska je radi izbegavanja novih gubitaka odlučila da napusti grad. Da je tada postojao internet, plašim se da bi se već pojavile vesti da je Rusija nestala sa karte sveta.
Ali vojna i strateška mudrost vojskovođe Kutuzova dovela je do toga da je, boraveći u ruskoj prestonici nešto više od mesec dana, Napoleon sramotno pobegao iz nje – a Rusi su ispratili dragog gosta čak do Pariza. Da li bi se Francuzi mogli isterati iz Rusije da su ruske vojskovođe tada slušale histerične uzvike tadašnjih „salonskih eksperata“? – veliko je pitanje.
Za paniku se tokom Velikog otadžbinskog rata (1941-1945) – streljalo po kratkom postupku – kazna je bila stroga, čak i surova, ali, izgleda, i neophodna. Ne može vojnik da ratuje ako mu sa svih strana viču: „Sve je propalo!“ Narod ne bi mogao danonoćno da radi u fabrikama i pogonima, da obezbeđuje front svime što je potrebno za pobedu. Ne bi Rusi i tom prilikom, još jednom stigli do Berlina da su sebi dozvolili da podlegnu panici.
Ista stvar se dešava i danas: uprkos paničnim glasinama, koje se aktivno šire, Rusija mirno nastavlja da vodi rat protiv nacizma. Sudeći po tome kako se pomera linija fronta na Donbasu i u Kurskoj oblasti, Rusija dobija rat i pobeđuje. Pogledajte izveštaje pravih, a ne nabeđenih eksperata, pogledajte koliko je uništene nacističke tehnike, koliko zarobljenika – stvari nisu ni približno onakve kakvima ih predstavlja otvoreno neprijateljska propaganda.
Sačuvati spokoj ne znači ne raditi ništa. Naravno, poneko bi veoma želeo da Rusija bezglavo i neosvrćući se reši sve probleme jednom i zauvek. Ali jedno je lična želja osobe sa brzopletim karakterom, sklone ishitrenim i ne baš mudrim zaključcima, a drugo je surova stvarnost. Svojevremeno je upravo zahvaljujući sposobnosti da se čeka, kako mi se čini, uspešno završen rat na Kavkazu, i danas se čečenski borci zajedno sa Rusima bore protiv nacizma u Ukrajini. Isto važi i za povratak Krima pod okrilje Rusije: biti smiren i spokojan, ponavljam, ne znači, ništa ne činiti. Isto to se, po mom mišljenju, odnosi i tužne događaje današnjeg vremena. Panika uvek deluje protiv čoveka. Hajde da joj ne podležemo. Mir i spokoj, samo mirno i spokojno – do konačne pobede!
Izvor: Pravda.rs
