Piše: Muharem Bazdulj
Po nekoj čudnoj koincidenciji, baš negde oko Vidovdana ove godine, po sarajevskim i bosanskohercegovačkim portalima objavljena je vest o tome da je Republika Austrija od sarajevske opštine Centar kupila zgradu u kojoj se već tridesetak godina nalazi austrijska ambasada. Doskoro je plaćana kirija, a nekretnina je sada u vlasništvu Austrije. To je mnogo lepa građevina, u strogom centru grada, na obodu Velikog parka, direktno preko puta zgrade Predsedništva Bosne i Hercegovine. U kontekstu lokalne dnevne politike, to je izazvalo neki mali interes, ali priča o toj zgradi je mnogo zanimljivija iz kulturološke, nego iz dnevnopolitičke perspektive.
Naime, stare Sarajlije dotičnu građevinu i danas nazivaju Kučerina vila. Hugo Frajer fon Kučera bio je u prvom delu austro-ugarske okupacije Bosne i Hercegovine desna ruka Benjamina Kalaja. Ime i prezime Benjamina Kalaja pripadaju opštem znanju prosječno obrazovanih Srba, dok je za Kučeru malo ko i čuo. A ne bi trebalo da je tako. Jer Kučera ima vrlo zanimljivu vezu, makar i donekle indirektnu, sa jednom od najvažnijih tema srpske književnosti u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka.
„Hazarski rečnik“ Milorada Pavića katapultirao je temu Hazara u kontekst globalne umetničke scene na kraju dvadesetog veka. U kontekstu istorije, Hazare je godinama ranije u fokus pažnje svetske javnosti vratio Artur Kestler sa knjigom „Trinaesto pleme“. U toj knjizi, Kestler iznosi hrabru i pomalo radikalnu hipotezu po kojoj Jevreji Aškenazi nisu potomci Semita, nego Hazara. I on sam kao praktično jedinog pravog preteču te teze navodi Kučeru.
Valerijan Žujo, možda i najbolji savremeni poznavalac prošlosti Sarajeva, o Kučeri piše ovako: „Imao je izuzetno uspješnu karijeru, bio je orijentalist. Završio je Orijentalnu akademiju u Beču i bio je odličan poznavalac istočnih jezika. Čak je u Sarajevu za vrijeme svog službovanja fascinirao naš svijet poznavanjem orijentalnih jezika, ali i šerijatskog prava za koje je bio ekspert. Naša ovdašnja ulema bi se snebivala kada bi on počeo tumačiti određena pitanja. Dakako da je sa sredinom u kojoj je radio, pogotovo bošnjačkom, pomalo koketirao i u tome je bio izuzetno vješt, ali valjda je sve to spadalo u opis njegove diplomatske misije”.
Vreme koje je proveo u Bosni i Sarajevu, Kučera je koristio i tako da ostvari snažan uticaj na putnike sa Zapada. Jedan od tih putnika bio je i specijalni dopisnik londonskog „Tajmsa“ Hari K. Tomson koji je u Sarajevo došao u ljeto 1896. Na Kučerinu preporuku, on odlazi da pravi reportaže iz sjeverozapadne Bosne, iz Banja Luke i okoline. On je tamo bio fasciniran činjenicom da je Otomansko carstvo još prije Bečkog kongresa prve pragove željeznice u Bosni i Hercegovini postavilo između Banja Luke i reke Save. Tomson je svestan da je to bio dugoročni cilj spajanja Evrope sa Mediteranom preko Novopazarskog sandžaka i Kosova. Pre nepunih stotinu i trideset godina on piše doslovno ovako: „Oko 60 milja tračnica položeno je između Bosanskog Novog i Banja Luke, a slična deonica izgrađena je i u Makedoniji, između Soluna i Mitrovice na istorijskom Kosovu, polju kosova u Staroj Srbiji. Ta pruga je građena s namerom da čini deo sistema turskih železnica koga je trebalo da izvede baron Hirš, ali koji nikad nije završen. Jednog dana, nadamo se, veza između Banja Luke i Mitrovice će se ostvariti; bio bi to daleko najbliži put do Indije“.
Podsetimo, ovo je 1897. godina, ovo je knjiga objavljena u Londonu, gde ugledni engleski autor, iz perspektive Engleza priziva da se što pre ostvari železnička veza između Banja Luke i Mitrovice. To je najkraći put do Indije, to je interes celog Zapada.
Prošlo je skoro punih trinaest decenija; šta se promenilo? Kopneni put do Indije i dalje je jako važan, a i dalje bi najkraći bio ako se radi po dijagonali Banja Luka – Mitrovica. U vreme kad je Otomansko carstvo prvi put zamislilo tu komunikaciju, između Banja Luke i Mitrovice nije bilo (među)državnih granica. To je uvek nešto što olakšava komunikaciju. Danas, nažalost, u planiranju putovanju na relaciji od tih petstostinjak kilometara, najpre treba imati u vidu broju punktova na kojima se proveravaju putne isprave.
Ipak, još uvek je moguće putovati od Banja Luke do Mitrovice kroz krajeve u kojima (dominantno) žive Srbi, a i to je, čini se, vrsta (simboličkog) jedinstva koja nekima smeta. Bilo kako bilo, neka jedistva su trajnija i žilavija od nekih drugih. A put koji veže Indiju i Evropu takođe ostaje važan, danas možda obostranije nego u devetnaestom veku.
Pročitajte OVDE novi autorski članak Cvijetina Milivojevića
Izvor: Kosovo Onlajn
