Šta za Vas predstavlja uloga galeriste?
Galerista je u ovom romanu osoba koja bira, bolje reći, odlučuje koja će slika biti izložena. Važno je da se zna kako je ovde reč o slikama koje su opisane rečima. Koje su nezavisno od toga poređane kao u svakoj galeriji. U ovom slučaju, ipak, na jedinstven način kao likovi i predeli koji nesumnjivo postoje ali ne kao naslikani, već kao opisani i doživljeni. To postavci Galerije daje donekle enigmatičan karakter jer izložene slike nisu u esnafskom smislu proizašle iz kičice slikara već iz pera pisca u ulozi galeriste.
Galeriju ste podelili po segmentima, kako ste birali ko će se naći unutar nje?
Poglavlja romana, u ovoj prilici prostorije Galerije, ugostila su različite likove i isto tako različite predele. Povinujući se želji da izložba bude što sveobuhvatnija Galerista je ponudio gostoprimstvo ljudima koje vlast nije promenila, krunisanim glavama, vladarima i državnicima, buntovnicima, onemoćalim moćnicima pozajmljenim iz Muzeja voštanih figura, mitomanima, manijacima i manipulantima, predelima odbeglih sa slikarskog platna, topografiji pravoslavlja, misterjama, začinima i mirisima, slikarima najzad različitih opredeljenja od realista do nadrealista koji su gde god je to bilo moguće dovođeni u vezu sa izloženim slikama.
Iako je, kako iz ovog pregleda proizilazi, prisutna namera izlagača da što više likova uvrsti u Galeriju, vidljiva je njegova naklonost prema onima kojima je u izložbenim prostorijama dodelio počasno mesto. To su na prvom mestu ljudi koje vlast nije promenila. To opet upućuje na to čime se u svom izboru Galerista rukovodio. Bile su to ličnosti koje su se izdvajale jedinstvenom ljudskošću ali takođe i manje poželjnim svojstvima. Bile su po nečemu izuzetne.
Predvorje galerije posvetili ste onima koje vlast nije promenila. Postoje li takvi ljudi i po čemu se izdvajaju od drugih?
Svakako da postoje ali su na žalost malobrojni. Kako je već neko rekao da je mnogo pravednika ne bi Isus bio jedini.
Pomenuo sam već da se ljudi koje vlast nije promenila izdvajaju jedinstvenom ljudskošću. Uz nju valjda ide i skromnost i čestitost, nekoristoljubivost i posvećenost opštem dobru. Pa okrenimo se oko sebe. Nema takvih baš mnogo.
Koga biste izdvojili od krunisanih glava i vladara i državnika koji zaslužuju da se nađu u galeriji?
U romansiranoj Galeriji sam izdvojio italijanskog predsednika Pertinija po neverovatnoj smernosti ali i kočopernosti. Kada sam u jednoj prilici zatražio intervju obratio sam se, kakav je i običaj, Uredu za štampu u predsedništvu. Načelnik tog odeljenja mi je poručio da pričekam. Nedugo potom čuo sam „ovde Sandro“( Pertini). Znajući koliko je ovde teško da se dođe i do predsednika opštine nisam mogao da verujem da se javlja lično predsednik. Takav je čovek bio i kada je teroristima iz „Crvenih brigada“ ponudio da umesto nekog otetog sudije uzmu njega za taoca. Da jedva čeka da tim „mladim magarcima izvuče uši“.
Gerilac i pesnik, potonji predsednik Angole Agostinjo Neto me je zadivio kada je odgovornost za nepromišljenost u jednom intervjuu velikodušno preuzeo na sebe. Nije to bila mala stvar. Pomislite samo. Na jednoj strani nepoznati novinar. Na drugoj svetski poznati državnik.
Lovca na naciste Simona Vizentala sam zamišljao u potpunosti drugačijim od onog u stvarnosti. U svom uredu u bečkoj uličici Zelctorgase domaćin je više ličio na knjigovođu nego na neustrašivog borca koji je smrsio konce Ajhmanu. Da i ne govorim o neredu razbacanih knjiga i fascikli koji je neodoljivo podsećao na haos iz koga je Svevišnji stvorio svet.
Šta se krije u galeriji, iza velikih vrata gde se ne može ući bez ključa?
Ništa nije zaključano. Možda samo izazovno sadržano u čuđenju kako se Pikasova slika izmučene žene koja pegla našla u istoj prostoriji sa majčinom šivaćom mašinom marke Wilson koja nas je othranila. Pa odgovor je jednostavan. Slike u Galeriji nisu poređane po statusnoj vrednosti već po osećanju koje pobuđuju. U tom smislu slika španskog slikara u Metropoliten muzeju u NJujorku ništa nije vrednija od šivaće mašine marke Wilson koja se i danju u noću čula u sirotinjskom kraju Beograda-Hadžipopovcu
Izvor: Pravda
