Piše: Cvijetin Milivojević
Privodilo S(j)everinu. Dok se savetnica predsednika Republike diči dokumentarcem na istu temu (Srebrenica).
Posle tri i po decenije, ode Vuk. Kurjak. Vuko. Vukosav. Vukašin. Vučina. Vučićev Vučko...
Vule, tj. Vulin priznao da je sam, „po zakonu i savesti“, a da nije obavestio Vrhovnog Vuleta, pravio spiskove na koje je turio i Seve, ali i glumca Štukana i onu Selmu Bajrami i slične, no nekako zaboravio da pridoda Šolca, na primer, a propo Rezolucije o genocidu u Srebrenici.
Hrabri građanin Srbije, Hrvat iz Bačke, Tomislav Žigmanov, iz potaje, osuo, glede „slučaja Seve“, paljbu po medijima koji „prilike građanima hrvatske nacionalnosti u Srbiji čine teško podnošljivim“, ali ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u srpskoj vladi, ni reč protesta ne uputi kolegi dopredsedniku te vlade, Vuletu Drugom. Ah, da, taj ministar se, zamislite, zove isto kao i onaj građanin Žigmanov – dakle, Tomislav Žigmanov.
Stiže nam i Makron da vidi šta bi još mogao da nam uvali u paketu sa tzv. francusko-nemačkim sporazumom: oli nuklearni otpad, oli „rafale“, oli nepostojeće nuklearne reaktore... a mi živi nismo od radoznalosti, jer i dalje „volimo Francusku, kao što ona – ne voli nas“.
. . .
"Posao je opozicije da kritikuje vlast, a ne vlasti da kritikuje opoziciju." – rekao je zamenik predsednika najjače opozicione stranke, u emisiji „Oko“, na Javnom servisu, 7. decembra 2011. godine. Taj što je to tada kazao zove se Aleksandar Vučić.
Uoči onih oktroisanih, nelegitimnih, ali i nelegalnih izbora koji su, pre četiri godine, održani posle isteka ustavnog roka, pošto je, pre toga, na neustavan način, proglašeno vanredno stanje, a nazovi izborna kampanja protekla u kolektivnoj izolaciji zbog pandemije korone – postavio sam (15.5.2020) retorsko pitanje: „Preti li nam Zakon o prenosu ovlašćenja?“
Učinilo mi se tada da nam, posle silnih „leks specijalisa“, sledi jedan baš veliki „posebni zakon za gospodina Posebnog“ koji će, konačno, zakovati, zacementirati, legalizovati dugogodišnje protivustavno stanje, te tako i i formalno ozakoniti prenošenje svih tih i stotine i stotine drugih zakonodavnih, izvršnih, pravosudnih i inih ovlašćenja na onoga kod koga ona stvarno već i jesu!
„Litijum (koji) nema alternativu“ samo je ubrzao potrebu donošenja onoga što se, u pravnoj i političkoj istoriji nemačke države, pamti kao: "Zakon o popravljanju stanja naroda i države". Ili, u originalu: "Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich". Skraćeno: "Ermächtigungsgesetz" ("Zakon o ovlašćenju").
Što se Srbije pod Vrhovnikom tiče, nečiji lični, grupni, nejavni interes se, u mnogo primera, već legalizovao i podvlačio pod "najviši nacionalni i državni“, tj. javni interes. Od "Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta Beograd na vodi" do najnovijih, surčinskog „Ekspoa“ i jadarskog litijuma, koji su definisani kao projekti od posebnog interesa za sve građane Srbije?!
Kako je, 1933, donet "Ermächtigungsgesetz"? Pošto je, za samo mesec-dva, obezbedio podršku komande vojske, novopečeni kancelar koalicione vlade Adolf Hitler je, da bio preuzeo kompletnu vlast, zahtevao nove izbore, a predsednik Hindenburg ih je raspisao već za 5. mart te 1933. Tokom izborne kampanje zapaljena je zgrada parlamenta („paljenje Rajhstaga“); Hitler ubeđuje predsednika da je reč o velikoj komunističkoj zaveri, zbog čega je, po članu 48. Ustava, proglašeno vanredno stanje (Dekret o požaru u Rajhstagu), što je vladi davalo ogromna ovlašćenja u slučaju njene "procene" da su ugroženi javni red i mir. „Dekret o požaru“ je ograničio građanske slobode, pravo okupljanja, slobodu štampe,; policija je ovlašćena da, na neograničeno vreme, pritvara ljude bez naloga i optužnice, dok je sve pratila ubitačna propaganda i organizovana "spontana podrška javnosti i građana" ovim merama.
Uprkos svemu, Hitlerova Nacionalsocijalistička partija osvaja (samo) 43,9 odsto glasova, tj. 288 poslaničkih mandata; socijaldemokrate 125 itd.itd, pa čak i komunisti 81 mandat, ali su oni, npr, eliminisani tako što su - pozvani da "ne koriste mandate"!
Već 24. marta 1933. u Rajhstagu je, sa 444 glasova "za" i 94 "protiv", usvojen Zakon o posebnim ovlašćenjima, kao amandman na Vajmarski ustav koji je omogućio Kancelaru da usvaja zakone — čak i one zakone koji krše ustav — bez saglasnosti predsednika Nemačke ili Rajhstaga! U hodu su se "spontano" izoglašavale i raznorazne "Struke". Recimo: Nemački lekari su se, sa svog kongresa u Vizbadenu, aprila 1933, aklamativno zahvalili kancelaru Hitleru - "Spasitelju Nemačke"! Podrška je stizala i od zapadnih partnera, od Britanaca, pa na dalje.
Socijaldemokratska partija i još neki su ekspresno zabranjeni, druge stranke su se samoraspustile, tako da je već od 14. jula 1933. Nemačka postala jednopartijska država u kojoj je Nacionalsocijalistička partija ozakonjena kao jedina legalna stranka. Zakon o posebnim ovlašćenjima je služio kao pravna osnova za legalizaciju diktature.
Samo pet članova imao je ovaj zakon. Propisivao je da zakoni koje donesu kancelar i vlada ne podležu saglasnosti parlamenta, a kancelar je dobio ovlašćenja da sam donosi zakone i budžet, vodi unutrašnju i spoljnu politiku, bez saglasnosti i kontrole parlamenta, dok se vlada, u sprovođenju svoje politike, nije morala držati ustava!
Na izborima 1933, 1936. i 1938. nacisti su se "takmičili" sami sa sobom, a ukras su im činili "nezavisni" satelitski "protivkandidati".
Zakon o ovlašćenju, iako prvobitno oročen na samo četiri godine, ostaće na snazi sve dok Hitleru, voljom Crvene armije, nije prevremeno, nasilnim putem, okončan kancelarski mandat.
. . .
Čim neko najavi neki protest na ulici, vučićoidni front urgentno „otkrije“ pripremu nekog novog atentata na Vrhovnika! Bilo ih je, do sada, već ozbiljan dvocifren broj, a računajući i sve one anonimne „zaverenike“ sa društvenih mreža, verovatno i nekoliko stotina, s tendencijom da uskoro bude oboren i Kastrov rekord od preko 600 atentata. Doduše, za 57 godina njegove vladavine.
Ja se s tim ne bih nikada ne bih šalio, ali, nažalost, kada je o našem primeru reč: niti jedne optužnice, niti jednog osumnjičenog, a kamoli optuženog ili osuđenog za te navodne gnusne namere, do sada, u ovih osam godina, nije bilo...
Promoter volonter RT-a se malo više prespinovao, pokušavajući da fokus pažnje sa antilitijumskog raspoloženja većinske Srbije, premesti na neke druge teme, pa je jednog jutra optuživao nekog Šolaka da želi da ga ubije, a već sledeće večeri lagao da prethodnog dana nije tvrdio to što je tvrdio.
A svome biračkom telu, preko ružičastih TV naočara, pokazivao tricepse: „I ja idem direktno da se suočavam sa problemom. I zato ću uskoro kancelariju predsednika da premestim na zapad Srbije, makar sedam dana, i da razgovaram sa ljudima direktno, u svakom mestu, na svaki način. Jer samo direktnim razgovorom možete da čujete od ljudi nešto. Mi znamo da merimo raspoloženje naroda. I menja se i raspoloženja naroda, jer dobar deo ljudi vidi da su bili lagani i obmanjivani, da ćemo rogove da dobijemo, da ćemo da imamo po dve glave, da ćemo da pijemo narandžastu vodu. I polako, to je proces koji je dug. Ali. evo, da vas obavestim da se i to menja, i to se značajno menja, i tek će da se menja!“
A tom nepoštovanju predsednika Republike prema najvišem pravnom aktu zemlje i građanima čije bi državno i građansko jedinstvo jedinstvo trebalo da odražava, svedočimo iz dana u dan. Gledamo godinama kako se Muzej kneza Pavla (zgrada Predsedništva na Andrićevo vencu), RIK u Kralja Milana i Narodna skupština, kao pancir-košuljama, od potencijalnih demonstranata „štite“ metalnim ogradama obučenim u državne zastave, pa kad ih vetar obori, onda se, onako pocepane, prljaju u blatu, a komunalih službi nigde da ih usprave. „Pink Panter ti-vi“ se, preventive radi, u strahu od kokošijih mućaka, kad god neko pripreti nekim protestom, ekspresno zaogrće u državni barjak, ispod koga viri podignuti srednji prst gdekoje starlete ili golišava ti-vi rukovoditeljka sa pozadinom u vidu dve, u čvor vezane, srpske zastave. K'o na braniku srpstva to ružičasto čudovište – Bože mi oprosti – da je?!
DŽaba zakon o upotrebi državnih znamenja. Jer, ako može predsednik svega ovoga ovde što je i što nije da se, u trenutku dok Generalna UN-a usvaja Rezoluciju u Srebrenici, snužden, ali preponosan, oblači u srpsku zastavu za potrebe foto-sešna koji mu radi nasmejana „piarka“ – „a što ne bi(h) moglo“ da to uradi i svako kome se prohte.
Dok samozvani vrhovni komandat, u kasarni koja nosi ime Zmaja od Avale, vojvode Vase Čarapića koji je, 1806, poginuo predvodeći ustanike u jurišu na Stambol kapiju, u farmerkama, razdrljenoj košulji i patikama, obilazi jedinicu postrojenu u njegovu čast.
I dok, na drugoj strani, postrojava tzv. naučnu zajednicu ili ono što je od nje pristalo na takvo poniženje, mobilišući znanstvenike u front za kopanje litijuma po svaku cenu, upozoravajući ih da je to njihova građanska dužnost jer je država ulagala u njih. Da propagiraju kopanje litijuma, sad i odmah, i po svaku cenu, a za nemačke babe zdravlje?! Za svaki slučaj, Državna Promidžba je obnarodovala formiranje specijalne „gongo jedinice“ pod nazivom: „Kopaćemo!“
I, da, još jedan vuk – ovo je „Vučje vreme“ - Vučel(a)ić je obavio zadatak koji mu je izdala Vrhovna Vučja Komanda: FK „Partizan“ je, od Velike Gospojine, posle osam godina mrcvarenja, i konačno, mrtav...
. . .
Posle „Zakona o ovlašćenju“, za pretpostaviti je da će Vrhovna Tajnica, umesto one zarobljene ili ukradene peticije sa 38.000 potpisa građana za zabranu iskopavanja litijuma, na dnevni red parlamenta staviti predlog nečega što bi ličilo na Hamurabijev zakonik.
To je onaj klinopisni mesopotamski zakonik iz 1754. godine pre nove ere koji se pripisuje kralju Hamurabiju, sedmom vladaru Amorijske dinastije drevnog Vavilona. Sastojao se od 282 odredbe, sa sankcijama prilagođenim talionskom (lat. talio – odmazda) principu „oko za oko, zub za zub“, gde se počiniocu kazna odmeravala na osnovu štete koju je on naneo oštećenom.
U uvodu zakona zakonodavac, podrazumeva se, tvrdi da su mu direktno bogovi naložili da vlada narodom i donese taj zakonik, „da pribavi važnost pravu u svojoj zemlji, da istrebi pokvarenog i nevaljalog, da spreči moćnoga da ugnjetava slaboga". Na reljefu, pre samog teksta na kamenu, prikazan je Hamurabi kako stoji pred bogom pravde Šamašom koji sedi i predaje mu zakonik.
Gledano iz današnjeg ugla, pozitivno je to što je Hamurabi trajanje dužničkog ropstva ograničio na „samo“ tri godine. Ali, tadašnjim aršinima mereno, za ono što se sve u današnjoj Srbiji smatra „verbalnim deliktom“, usledilo bi – odsecanje jezika. A onaj ko bi vas eventualno lažno optužio ili neistinito svedočio – a što bi bilo dokazano „božjim sudom“ (ordalijom) – kao nečastan čovek, bio bi „kažnjen“, tek, šišanjem.
Inače, i Hamurabija je, vrlo logično, „poslao i pozvao sam Bog“. U predgovoru zakonika, Hamurabi kaže: „U to doba, bogovi Anu i Enlil, da bih se izborio za dobrobit ljudi, zazvaše me imenom mojim Hamurabi, mene, pobožnog vladara, punog strahopoštovanja prema bogovima, da učinim da pravda prevlada na zemlji, da uništim razvratne i zle, da sprečim jake da naude slabima, da se kao bog sunca, Šamaš, vinem iznad ljudi i obasjam zemlju."
Profesor geopolitike Srđan Perišić piše da je, u državama pod neokolonijalizmom, poput Srbije, jedini zadatak domaćih elita - upravljanje zemljama u korist globalnih kompanija, i u korist SAD i zemalja Zapada koji vojno štite te kompanije. On tvrdi da je „Rio tinto“, tokom rudarenja po Latinskoj Americi, Africi i Aziji, koristio političku i vojnu zaštitu Velike Britanije i SAD, te da će, u slučaju litijuma u Srbiji, koristiti zaštitu EU, Nemačke, Francuske i Britanije. S obzirom da ovo izgleda kao vrlo realistična sadašnjost Srbije, onda nikako nije nemoguće da se i u našim budućim zakonima „preslika“ onaj Hamurabijev talion: Ako bi neko bio optužen za vradžbine (recimo, da „baja“ nešto protiv iskopavanja litijuma), bio bi (zavezan!) bačen u reku, a jedino ako bi taj, nekom srećom, ipak uspeo da ispliva – tek to bi bio valjan dokaz da je nevin.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
