Pravda

Piše: Cvijetin Milivojević

Ministar zdravlja Taj i Taj zamolio građane da ne nasedaju na neproverene priče o litijumu i, u tu svrhu, „oformio najstručniji medicinski tim“ u kome, slučajno ili ne, polovinu članova čine potpisnici podrške Vrhovniku „za bilo šta o bilo čemu da on odluči“?! Po principu, ako razbiješ toplomer – onda nemaš temperaturu. Kao što je jedan od Vrhovnikovih prethodnih ministara poljoprivrede „višak“ aflatoksina u mleku rešio tako što je, svojim potpisom, čak deset (10!) puta povećao „dozvoljenu količinu“ te otrovne supstance. 
Pošto je Vrhovnikova Tajnica, privremeno na poziciji spikerke najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela, umesto svog naslednika na mestu predsednika RIV-a (najvažnija institucija izvršne vlasti), najavila „multidisciplinarni tim“ Vlade za projekat „Jadar“?!

U funkciji šefice beogradskog odbora Es-en-esa objasnila je i to da će se taj tim baviti, pod jedan, zdravljem građana (da, po njenom mišljenju, „najbolji doktori u Srbiji odgovaraju na sve teme koje se pokreću u javnosti i da odgovaraju na svo ono širenje panike koje svakodnevno viđamo i na protestima i u pojedinim medijima“). Drugi deo tima, baviće se poljoprivredom, energetikom i zaštitom životne sredine, a treći ekonomijom i ekonomskom koristi (od litijuma) za državu.

Vrhovni (propagandni) štab je komandovao generalnu uzbunu, tvrdeći da je „u punom jeku specijalna medijsko-politička operacija čije je krajnji cilj rušenje predsednika Srbije, osmišljena i kreirana u jednoj zapadnoj ambasadi koja joj je dala i zlokobno kodno ime "Pad zida“, a u koju je umešan i vrh Es-pe-esa i hejterska opozicija oko Novog De-es-esa".
Navodno je zabeleženo i prvo antilitijumsko ilegalno uskočko okupljanje oko kotlića sa ribljom čorbom, negde na obali Drine, podno „slobodnih srpskih planina“, uz učešće jednog poslanika i direktora „Srbijašuma“ sa liste Es-pe-esa.

Ali, ne lezi vraže, zaključio je Vrhovniku najomiljeniji tabloid, inače Ginisov rekorder po broju otkrivenih zavera protiv predsednika, litijum i RT su bili samo povod – „cilj je da se sruši Vučić“. A time i da se se zaustavi napredak i, naravno, sruši i Srbija. Jer, kao što se zna, nikada u istoriji nije bilo, niti danas ima, niti će u budućnosti biti Srbije, bez sadašnje njene vlasti!

Prompto je ulagivanjem odgovorio šef Politbiroa KP SPS: „Nismo i nećemo nikada, Tita mi, da radimo protiv tebe, dragi neprikosnoveni Vođo, u trenutku dok ti vodiš krstaški rat u potrazi za našim Svetim gralom, Svetim srpskim mineralom litijumom!“ 
.   .   .
Čemu sve to i i za koje (nemačke) babe zdravlje, ako imamo „najviše“, čak i nemačke, tj. ne nemačke nego Šolcove, garancije, koji, pak, ima garancije „Rio tinta“, za koga, opet, garantuju Vlada Srbije i predsednik Republike, lično? Čemu to i zašto, osim ako, u ovoj fazi indoktrinacije, iza koje sledi inkvizija, Srbijom već nisu zagospodarili „trgovci sumnjom“, ali ne oni sumnjičavi građani sa protesta, već oni hronično prišlepani za svaku vlast, a sada akutno zaheftani za „Pokret za blanko podršku Aleksandru Vučiću za bilo šta o bilo čemu on da odluči“?

Čemu i zašto svi ti specijalni Vrhovnikovi ekspertski timovi, ako nije reč o, po vlast alarmantnim, podacima koji stižu od Aleksandra Gubaša i njegovog Arhiva javnih skupova.
Kao što su ovi: U pet mesta (Mionica, Osečina, Rekovac, Bogatić i Kosjerić) na proteste je izašlo više od petine lokalnog stanovništva, a u Mionici i više od trećine. Čak deset protesta protiv RT-a koji su, do sada, održani u manjim mestima van Beograda imalo je četverocifren broj učesnika. Čak 20 od ovih 28 protesta je, u pogledu odziva lokalnog stanovništva, bilo veće od najvećih protesta protiv nasilja održanih prošle godine u Beogradu. U odnosu na broj stanovnika grada u kome su održani, 13 protesta je bilo proporcionalno masovnije i od 5. oktobra 2000.

A, po vlast najneprijatnija činjenica je da se procenat učešća lokalnog stanovništva dramatično povećava u slučaju manjih naselja koja su bliže planiranoj zoni rudarenja litijuma, što govori da su strah i uznemirenost snažni motivatori ovako ogromnog odziva.
.   .   .
Da li to, Vrhovnik „začikavanjem opozivom“, ne samo da ispipava puls opozicije, nego i, po uzoru na jednog od svojih prethodnika upamćenog po onome „Niko ne sme da vas bije (osim naše milicije)“ – testira tvz. kontrametodu u obračunu sa svojim istinskim ili zamišljenim političkim protivnicima, a to je ono kad opozicija, kao 1996, od njega traži da prizna poraz u 20 gradova i opština, a on tvrdoglavo neće, pa neće, pa posle tromesečne blokade Srbije i pretnji sa Zapada, opoziciji da i duplo više od onoga što je tražila.

To „više“ je da Vrhovnik, uz vlastiti „opoziv“, protivnicima iskopavanja, već do kraja godine, nudi čak i referendum o rudarenju litijuma!

A garanciju za regularnost obe varijante narodnog izjašnjavanja daje isti onaj čovek koji nije mogao da obezbedi ni da minuli izbori (u decembru, pa u junu) budu „valjani“, dakle – samoproklamovani Svevladar srpski?! I to tako, što on i njegovi – isti oni koji već godinu i po nekim budžacima skrivaju ukradenih 38.000 potpisa građana na peticiji za zabranu iskopavanja litijuma - određuju i referendumsko pitanje i broje referendumske odgovore!

O kontrametodi, kasnije, ali to što predsednik Republike nudi kao „svoju (političku) glavu“ u vidu opoziva, Ustav i Zakon o predsedniku Republike na čijem je čelu – ne (pre)poznaju?!
Član 116 Ustava kaže da mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem, a član 118 veli da se predsednik Republike razrešava zbog povrede Ustava, odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika, s tim da postupak za razrešenje može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje jedne trećine narodnih poslanika. No, da bi razrešenje uopšte došlo na eventualni referendum, neophodno je da prethodno Ustavni sud donese odluku o „postojanju povrede Ustava od strane predsednika Republike“. A da li stvarno neko veruje da ovaj i ovakav sastav Ustavnog nekada, po bilo kome pitanju, hoće ili sme da odluči nešto što nije po volji Vrhovniku, pa i to da li je on, bilo gde, bilo po čemu i bilo kada, povredio Ustav?!

Da budemo (i) jezički precizni, Zakon o predsedniku Republike predviđa mogućnost za – ne „opoziv“ nego „razrešenje“. Zašto, ako već insistira na tome da želi da ode, predsednik ne iskoristi član 14 koju mu daje mogućnost – ostavke?!

Ako Ustavni sud, što bi bilo više nego izvesno, odluči da predsednik Republike nije povredio Ustav, postupak za razrešenje se obustavlja.
.   .   .
Kako je o ovoj kontrametodi, kao jednoj od Miloševićevih tehologija opstanka na vlasti i davanja veštačkog disanja samome sebi, pisao Vidosav Stevanović u svojoj knjizi  „Milošević, jedan epitaf“ (Montena, Beograd, 2002):

„Ratom (u Bosni) je provocirao sankcije koje su, umesto da ga obore, pomogle da nekako preživi. Iz tog rata se izvukao porazom koji je proglasio pobedom i mirom kojim je učvrstio svoj režim. Da bi održao postojeće stanje, raspisao je izbore u jesen 1996. Blokada medija je bila potpuna. Kao mirovni džoker Zapada, Milošević se osećao bezbedno i nekažnjivo. NJegovi evropski i američki partneri ukinuli su ekonomske sankcije upravo u trenutku kada mu je to politički bilo neophodno. Neki zapadni listovi su napisali da je „međunarodna zajednica glasala za Miloševića“...“

Kada su se, posle pokušaja krađe izborne volje građana na lokalnim izborima 1996, građanski i studentski protesti, kao epidemija, raširili Srbijom, a demonstranti počeli da zahtevaju i promenu režima  - Milošević je, opet, posegnuo za kontrametodom. Pokušao je najpre sa desetinama kontraprotesta po Srbiji, sličnim onima iz 1989, kada su autobusima i vozovima građani prevoženi iz grad u grad.

Kada je završni kontramiting, 26.12.1996, na Terazijama, pretrpeo fijasko, a samo pukom srećom izbegnut direktan frontalni sukob dve Srbije, Miloševićev režim se okreće novim kontrametodama i pokušava da preokreće stvari naopako. Stevanović je to definisao ovako: „Ako ne funkcionišu saveznici, zašto ne pokušati sa neprijateljima, sa onim koji predvode sve umornije ljude na ulicama, vuku ih u krug i ne pokazuju im cilj. Vođi demostranata, i sami uplašeni energijom pobune koju su slučajno probudili, ne traže ništa osim malo vlasti u nekoliko gradova koju su dobili na izborima. Ne povećavaju zahteve, ne trude se da politički artikulišu nezadovoljstvo koje se valja iza njih. Ne osporavaju veliku vlast, ne poriču legitimnost režima, Zar time ne pomažu koliko mogu i otvoreno pružaju ruku saradnje? Treba je prihvatiti...“

Nešto slično onom što gledamo danas: protestanti (samo) traže zabranu kopanja litijuma; ne osporavaju ne samo Vrhovnika nego ni njegovu izvršnu vlast, traže samo Niš i zabranu litijuma.

Milošević, u februaru 1997, kao nekada Kralj Aleksandar Ujedinitelj, „svom dragom narodu“, umesto „Obznane“, darovao „leks specijalis“, a opozicija prihvatila „poklon“ i prekinula demonstracije!

Kao što je opozicija, 2. juna, uz prethodnu „malu pomoć prijatelja“ sa Zapada, izašla na izbore (i to pocepana) i legitimisala ih, pod Vrhovnikovim izbornim uslovima, iako je bila na korak od prihvatanja sopstvenih izbornih zahteva!
.   .   .
U međuvremenu, Vrhovnik je najavio: „Biću „đavolji advokat“ da bih zaštitio ljude u dolini Jadra!“

Što je, na nesreću, deo njegovih propagandnih medijuma shvatio tako da će predsednik svih građana Srbije, s obzirom da se, paralelno, nominovao i za volonterskog promotera iskopavanja litijuma po svaku cenu pod nemačkim, tj. ničijim garancijama, shvatio da to „đavolji advokat“ znači da će predsednik pu-pu-pu, zastupati interese RT-a?!
“Đavolji advokat“ je, u Katoličkoj crkvi, u procesu kanonizacije (proglašenja potencijalnog kandidata za sveca), neka vrsta „filtera na putu do nebesa“. Kanonizacija izgleda kao kvazi suđenje, u kome predlagači, ali i drugi koji imaju pravo da prisustvuju ovom procesu, brane „kandidata za sveca“ od napada i kritike „tužioca“ koji se, kolokvijalno, zove “đavolji advokat“, pošto mu je zadatak da spreči ishitrenost u donošenju odluke, tako što osporava taj predlog i govori protiv potencijalnog sveca baš kako bi to radio i sam Đavo. On je, zapravo, jedna vrsta skeptika, službenog „zakerala“, u tom procesu, ali je i on, samo da se zna, što bi rekli braća Hrvati - „promicatelj“, tj. promoter vere, da ne kažem - iskopavanja litijuma sa nepostojećim nemačkim garancijama! 

Kod nas se pogrešno tumači da je to neki nemoralni beskrupulozni advokat koji bi, ako treba, branio i crnog đavola ili neki skupi, vešti i sposovni odvjetnik koji svoje klijente uspeva da oslobodi i najtežih optužbi. 

RT je, kao transnacionalna, tj.globalna  kompanija sa sedištima u Londonu i Melburnu, za iskopavanja po Africi, Aziji i Latinskoj Americi, imao političku, ali i vojnu zaštitu Britanaca, ali i SAD, dok za debitantsko iskopavanje litijuma (RT se u rudarenju ovog minerala do sada nije okušao!) u Srbiji, već ima blanko podršku i odgovarujući zaštitu, ne samo Velike Britanije, nego i Nemačke i Francuske, tj. cele EU!
Zašto je onda našem Vrhovniku bilo potrebno da se, na dan memorijala

Krajišnicima (za šta treba da mu se oda priznanje!) pod naslovom „Oluja je pogrom“, na novom stadionu „Lagator“, u obnovljenoj lozničkoj kasarni, brani rečima kako „to nije nikakav njegov kontramiting“ kontra protivnika iskopavanja litijuma u Jadru? I da te imaginarne „neprijatelje“ (“zatucane protivnike napretka“) među sopstvenim građanima začikava izazovom „hoće li referendum u Loznici ili hoće u celoj Srbiji“, jer će ih on (koga to?) uvek pobediti?
.   .   .
“Pedesetih godina prošlog veka, duvanska industrija je shvatila da može da zaštiti svoj proizvod bacanjem sumnje u nauku i insistiranjem da su opasnosti od pušenja nedokazane.“, pišu, u svojoj knjizi “Trgovci sumnjom”, Naomi Oreskes i Erik Konvej.

Isti autori konstatuju i ovo: “Kisele kiše, pasivno udisanje duvanskog dima, uništavanje ozona u stratosferi i globalno zatopljavanje – sve su to stvarni, postojeći problemi. Stvarno pitanje je kako se s njima treba uhvatiti u koštac i na koji način ih rešiti. Poricanjem istine ti problemi neće nestati.” Kao u slučaju našeg mleka sa, naknadno pravno dozvoljenom, ali u realnosti 10 puta većom, po zdravlje opasnom, količinom aflatoksina.

Eksploatatori fosilnih goriva svojevremeno su na apostrofiranje štetnih posledica korišćenja ovih energenata, odgovorili izdvajanjem ogromne svote noca u kampanju poricanja klimatskih promena i proizvodnju sumnje u naučni konsenzus o uzrocima tih promena, a oni nastavili sa upumpavanjem ugljendioksida u atmosferu. Počeli su da falsifikuju naučne tvrdnje, korumpiraju neke naučnike, poveli propagandno-dezinformativnu kampanju i hajku protiv nepotkupljivih naučnika i medija.

Fosilna industrija je prvo uveravala javnost da klimatske promene uopšte ne postoje; onda kako nema dokaza da ljudska aktivnost podstiče globalno zagrejavanje; pa, kada više nisu mogli da negiraju nešto što je očevidno, počeli da tvrde kako fosilna goriva nemaju alternativu, zbog čega su, po njima, za zagađenje odgovorni potrošači koji koriste ta goriva?!
Strategija čiji je cilj, prema autorima „Trgovaca sumnjom“, proizvodnja sumnje osporavanjem činjenica i naučnih otkrića plasiranjem dezinformacija u javni prostor – sastoji se iz pet koraka. To su: iniciranje i finansijska podrška osnivanju „trustova mozgova” koji okupljaju naučnike i “naučnike” skeptične prema naučnom konsenzusu; potkupljeni naučnici i ostali manipulatori proizvode “istraživanja” čiji nalazi idu na ruku onome ko ih plaća; potom se  “otkrića” tih naučnika koriste kao osnova za lobističke i propagandne operacije s ciljem uticaja na javne politike; četvrti korak je organizovanje hajke na naučnike koji u javnosti iznose činjenice o štetnosti tih proizvoda (npr. cigarete ili fosilna goriva); a peti korak je onaj kada lobisti i propagandisti, najpre, uveravaju političare i javnost da njihovi proizvodi nisu štetni, a kada, na kraju, ipak moraju da prihvate faktičku stvarnost, menjaju narativ i tvrde da ta industriju ne treba da se posebno reguliše jer „odgovornost za nastalu štetu ionako nije na njima, već na konzumentima njihovih proizvoda“!?

Najpre se iz tih bezbrojnih (dez)informacija bira izvestan broj onih koje, već na prvu loptu, izgledaju zabrinjavajuće, zastrašujuće, opominjuće ili sumnjivo. Zatim se te probrane (dez)informacije upakuju u neki paket koji je uverljiv, razumljiv i jednostavan, a koji proizvodi snažne emocije, uz to je i prigodan kao neki medijski format, naravno, spakovan sa senzacionalističkom pričom o nekoj spoljnoj ili domaćoj grupi zloća (zapadne sile, domaći hejteri i oni iz regiona koji ne žele dobro Srbiji, jer su ljubomorni na njen sveukupni napredak) koji profitiraju od suprotnog stava. Kad se korisnici društvenih mreža i konzumenti medijskih sadržaja dovoljno izbombarduju takvim „paklenim paketićima“, oni počnu da veruju da „tu sigurno ima neke istine“. Istovremeno, sve drukčije informacije i suprotni stavovi se potiskuju, svi drugi dokazi se odbacuju kao laži koje šire nekakvi „neprijatelji“, tim pre što smo, kao u našem slučaju, već uveliko zakoračili u indoktrinarnu fazu ove prolitijumske ciklon kampanje, u kojoj se u mozgove prosečnog građanina svakodnevno svrdla kako „litijum nema alternativu“.

Ovaj menticid (ispiranje mozga), kod tako indoktriniranih ljudi, proizvodi – tvrdi dr Miloš Babić - emocije (bes, mržnja, prezir prema slugama zlih spoljnih grupa) koje se mogu iskoristiti da se ti ljudi „okrenu protiv sopstvene države ili čak protiv vlastitog zdravlja“.

“Trgovci sumnjom”, dokumentarni film Roberta Kenera, bavi se skepticima koji osporavaju klimatske promene - ljudima koji „seju sumnju i zbunjuju javnost u pogledu nauke o globalnom zagrevanju jer su njihovi ciljevi suprotni inicijativama da se zaustavi globalno zagrevanje“.

Autor filma ističe da, danas, naftna industrija plaća te tzv. eksperte za nauku kako bi se stvarala konfuziju. “Kao i u slučaju duvana, ti ljudi kažu – treba nam još studija, potrebno je još vremena ili – oduzimate nam slobodu, ili – izgubiće se radna mesta.”

Princip proizvodnje i trgovine sumnjom svodi se na to da profesionalni prevaranti, političari i ostali manipulatori javnog mnenja, pre svega, kontrolišu koji će to „podskup sveukupnog skupa informacija“ doći do većine ljudi da bi se kod njih proizvela sumnja u celinu neke teme, ideje, oblasti.
.   .   .
Učvršćivanje vere, iskorenjivanje jeresi i suzbijanje protestantizma – bili su glavni ciljevi srednjevekovne inkvizicije. Ova tri „sveta“ cilja kao da su postavljen i pred ovu našu prolitijumsku superćelijsku kampanju.

Dan posle Mirinog i Slobinog kontramitinga na Terazijama, u komentaru „Uterivanje straha“ (dnevni list „Demokratija“, 27.12.1996), napisao sam da je „ova vlast juče zakoračila u poslednju fazu komunističke utopije koja, ako se sećate klasika marksizma, podrazumeva odumiranje, to jest samoukidanje države“.

I, upitao sam: „Šta li je imala za cilj demonstracija policijske sile, uz tragikomično obrazloženje da se želi obezbediti «normalno funkcionisanje saobraćaja»? Ispipavanje pulsa opozicije, uterivanje straha kolebljivcima, dobro zezanje nekog bahatog komandanta... ili, daleko bilo, poruka građanima da je ova vlast večna, nezavisno od narodne volje?“
I konstatovao: „To podsecanje grane na kojoj sedi, režim je učinio definitivnim pretvaranjem policije u stranačku gardu. Srpski policajci – ni krivi ni dužni, jer im je tako objašnjeno – u utorak su izašli na beogradske ulice da čuvaju one što su «za Srbiju», a juče je trebalo da brane lopove iz beogradske leve koalicije koji, uprkos katastrofalnom porazu, ne žele da predaju vlast u prestonici.“

Ništa od toga, naravno, ne bih želeo da se, 28 godina posle, ponovi u subotu koja je pred nama, a koja bi, kako trenutno stvari stoje, mogla da bude „Pantelejdanak – hajdučki sastanak“. Ovaj narod to ne zaslužuje. (www.pravda.rs, izvor:

Ostale tekstove Cvijetina Miliojevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda