Piše: Petar Davidov
Moje striktno lično mišljenje o svemu što se dešava u Parizu.
«Mark bi lako održao mladim studentkinjama predavanje o abortusima ili pešovanima, ali se pri spomenu toga postideo i pocrveneo...». (Klajv Stejpls Luis. „Najomraženija moć“).
Luis, je autor čuvenih „Hronika Narnije“, i napisao je svoju „Kosmičku trilogiju“, iz koje je ovaj citat, odmah posle rata. Kada su ljudi, suočeni sa adskim užasima nacizma, videli do čega dovodi bezuslovno odbacivanje …: odbacivanje onog Imena, koje je glavnog junaka navelo da se postidi i pocrveni, autor je imao savršenu priliku da ga čuju. Luis dočarava čitaocu posledice takvog stidljivog odricanja u svojoj knjizi. Iako je knjiga fantastike, poredeći sa našom današnjicom, dolaziš do zaključka da je autor dosta blag u opisima: naše vreme može dati takvu „foru“ bilo kojoj bolesnoj mašti, da se nećeš verovati.
Mislim da je ovde reč i o strahu i o smehu, koliko god čudno izgledala ova kombinacija. Strah, ne samo da se govori – već čak i da se misli – o Hristu srozava nekada prosvećene i kulturne narode, kao i pojedince u tim narodima, do pećinskog divljaštava i ljudožderstva. Da li ćete se danas mnogo produhoviti i radovati kulturi i umetnosti, ako posetite nekada hrišćanske zemljame? U Velikoj Britaniji, na primer. U Nemačkoj. U Francuskoj. Strah da budeš ono što jesi dovodi do, po mom mišljenju, otvorenog ludila.
Uzgred, o Francuskoj. Da-da: isto to što vidimo na kao Olimpijskim na kao nekim igrama. Debilno „kao“ ovde je, nažalost, na svom mestu: čini se da je igra došla do kraja. Šta bi rekli grof de La Fer i ostali muskati, kad su postali svedoci onoga što se dešavalo u staroj dobroj Luteciji. Verovatno bi se udružili i sprijateljili sa kardinalovim gardistima i zajedničkim snagama rešili problem učešća „nedovoljnog broja transrodnih osoba na sportskom prazniku“. Možda bi im čak i miledi pomogla, uprkos svojoj sklonosti ka devijacijama.
Koji god sport da uzmeš – svuda stid i sramota. Skandali – gore nego u supermarketu na crni petak. I ovde se obraćam važnosti smeha. Čoveku je svojstveno da se smeje kada vidi nešto nenormalno, što izlazi (u slučaju Francuske – agresivno izlazi) izvan granica norme i normalnog. Ta norma je, vrlo moguće, nasleđena od ne baš sasvim ludih predaka, ali još uvek postoji. I zaista, kakvu reakciju možemo očekivati kada gledamo kako se dve/dva tete/čike nemilosrdno pesniče na ringu, na primer? Jednom sam gledao žensku tuču u Nemačkoj – to je bilo uživanje, uveravam vas.
Plivanje? Triatlon? Odbojka? Laka atletika?
O otvaranju ovih Olimpijskih igara mislim da ne treba ni govoriti – nekakva religiozna ekstaza samouništenja. I sve to potpuno i krajnje ozbiljno. Zdrav smeh bi brzo uništio sav taj užas, ali ne: „Mi smo civilizovani“. Pa i nije vam baš neka civilizacija, iskreno rečeno.
Uzgred, sa takvim civilizacijama, i njihovim prosvetiteljskim naporima, čovečanstvo se mnogo puta već susretalo. I uvek, apsolutno uvek, ti napori su dovodili do razaranja – samih civilizacija, naroda, država, kultura. Poput Vavilona, Asirije, Egipta, Rima, Konstantinopolja. A i Sodome i Gomore. Takođe je bilo veoma ozbiljna državna zajednica – čak su i bez viza putovali jedni kod drugih na rodno neutralnim konjima i magarcima. Ipak, u vezi konja nisam siguran.
Ono što se danas dešava u nekada „belle France“, kao i u ostatku Evrope, izaziva, sa jedne strane, naravno, suze. Gledamo kako u zaborav odlaze Egziperi, Česterton, Gete i Šiler – i bude nam teško i tužno. S druge opet strane, ponavljam, pojavljuje se smeh. Ne, nije to zluradi osmejak, već odbrambena reakcija na otvoren i vulgaran razvrat. Drugim rečima: „ljudi, vi ste, naravno, slobodni da radite šta hoćete, ali meni,ovaj vaš cirkus sa konjima ne treba. A i konja mi je žao.
Ostale tekstove ovog autora možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
