– Matuška Zosima, Sveto-Uspenski Nikolo-Vasilijevski manastir, sagrađen je krajem prošlog veka delovanjem starca Zosime (Sokura) i zalaganjem dobrotvora koji su bili njegova duhovna deca, a sada je u ruševinama. Tamo živi samo mali deo bratstva i sestrinstva – odlučili su da ga ne napuštaju, uprkos blizini linije fronta. Kakva blizina – manastir, tačnije, ono što je od njega ostalo, bukvalno se nalazi na liniji borbenih dejstava. Dakle, matuška Zosima, da li je činjenica što je manastir fizički razoren, i skoro uništen ratnim dejstvima, razlog za očajanje?
– Ništa nije razlog za očajanje! To jasno svedoči biblijska knjiga o Jovu, koju je često pominjao u svojim propovedima naš duhovnik Zosima: „Zar ćemo dobro primati od Boga, a zla nećemo primati?“ (Jov 2:10) i ono čuveno: „Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje!“ (Jov 1:21).
U Nikolajevskom manastiru sada živi oko 50 ljudi – polovina su braća, a polovina sestre. Za svo ovo strašno vreme bogosluženja nisu nijednom bila prekinuta. Oni koji su ostali „na borbenom položaju“ svakodnevno služe Liturgiju i sva propisana bogosluženja, kao i monaško pravilo. Naravno, da bi se živelo u takvim uslovima, potrebno je imati jake živce; onima koji su slabiji morali su da odu. Na psihu ne utiče samo stalno bombardovanje (linija borbenog dodira je na kilometar od nas), već i strah da će se, ne daj Bože, ta linija pomeriti prema nama i da će u manastir doći oni koji otvoreno sebe nazivaju neprijateljima hrišćanstva. E to je bio i jeste neprestan užas. Pa ipak, svako ima svoje strahove. Ali neko teže a neko lakše podnosi strahote rata, kao što to čini preostalo bratstvo i sestrinstvo, koje polako radi i moli se u svetoj obitelji.
Godine 2014., kada je sve počelo u Donbasu, borbena dejstva nisu direktno pogodila manastir. Bili smo veoma zabrinuti za prijatelje i poznanike koji su se našli u epicentru događaja. Ponekad je bilo potrebno da noćima slušamo telefonske razgovore i užasne zvuke bombardovanja u Donjecku, tešeći i podržavajući uplašene ljude.
Godine 2022., kada je kod nas sve počelo, u početku smo napad na manastir shvatali, rekla bih, sa nekim dobrodušnim nerazumevanjem, misleći da je to strašna, ali slučajna greška ukrajinskih artiljeraca. U manastiru je tada bilo oko 150 sestara, 100 braće i oko 500 izbeglica, uključujući decu i starce. Pa kako bi neko mogao, ubeđivali smo sami sebe, da namerno gađa mesto na kome se nalazi toliko ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom? Tada se hrana za sve pripremala u kuhinji u zgradi bolnice, i svi su morali da odlaze tamo na ručak, koji je bio između 11 do 12 časova. Svi ti naši odlasci u kuhinju bili su jasno vidljivi sa dronova (to smo kasnije shvatili), i tačno u 11 sati počinjalo je minobacačko bombardovanje samog manastira, upravo kada su svi išli po hranu. Ili uveče, kada smo išli na službu. U početku smo jedni drugima govorili: „Ne gađaju nas, ne gađaju manastir. Greška u proračunu. Slučajnost“. Među izbeglicama je bio jedan muškarac, nekadašnji artiljerac, koji je uzdahnuo i rekao: „LJudi, kakva greška može biti ako oni koji pucaju nisu udaljeni više od par kilometara? Da je pucano sa pristojne udaljenosti, možda bi se moglo govoriti o grešci. Dakle, sve te mine su namenjene nama“. I nekoliko ljudi je pogodilo, nažalost, imamo poginule.
Među njima je i majka igumanije, Ana Jakovljevna.
- Osećaj divlje mržnje prema tebi – kako to razumeti?
- To je neobjašnjivo, to se ne može razumeti, čini mi se. I ne daj nam Bože da osetimo nešto slično prema drugom čoveku, ko god on bio. Ne daj Bože da narod oseti nešto slično prema drugom narodu. Jer, kako vidimo, mržnja je samouništavajuća sila – bilo za pojedinca, bilo za društvo u celini. Ne bismo pobedili u Velikom otadžbinskom ratu da smo dozvolili tom osećaju da nas vodi. Ne mogu da zamislim da bi ruski vojnik ubijao civile i decu u Nemačkoj. I danas je teško zamisliti da bi ruski vojnici namerno gađali civile ili manastire. Ne smemo dozvoliti da mržnja zavlada u našem srcu. Ne mogu opstati narod, država i nacionalna ideja koja se zasniva na odbacivanju i mržnji prema drugom narodu.
"Za ovo Zapad daje pare. Kosovo zna, sad zna i Ukrajina"
- Verovatno se to može uporediti sa alkoholizmom ili narkomanijom, sa njihovim razornim delovanjem na dušu i telo čoveka.
Mislim da je ovde još gore. Pijanstvo i narkomanija su ljudski poroci, a zloba i mržnja upodobljavaju čoveka satani, jer „on beše čovekoubica od početka“ (Jn 8:44).
Sećam se, tokom jednog od granatiranja iz pravca Ugledara, videli smo ženu koja je potpuno mirno hodala oko crkve, snimajući video sa severne strane. Obično svi novinari traže i teže ka ljudima, što je logično: treba preneti misli i osećanja čoveka, zar ne? Matuška Ana, naša igumanija, joj kaže: „Verovatno želite da razgovarate sa izbeglicama, sa monahinjama i monasima? Pa uđite brže – opasno je!“ Žena se predstavila kao novinarka nekog izdanja i nevoljno se spustila u donji hram crkve, gde su svi bili. Pa, ispričali smo joj malo o našem životu. Na kraju je čak i zaplakala. Možda čak i iskreno...
Tokom noći nakon njenog odlaska, crkva je bila granatirana. Neka vrsta jačih raketa (većih od „Gradova“) pogodila je baš ono mesto koje je ona snimala. Spaslo nas je šetalište izgrađeno oko crkve, koje je poslužilo i nastavlja da služi kao sklonište za one koji se nalaze u donjem hramu. I, znate, pomislila sam: čak i nakon što je videla život manastira pod opsadom, patnje izbeglica i monaha, ona je ipak dala „prave“ koordinate onima koji žele da nas unište. Čak i nakon što je videla decu, videla da ovde nema vojske, čak i pošto je pustila suzu…
"Za ovo Zapad daje pare. Kosovo zna, sad zna i Ukrajina"
Koja je razlika između plemenitog gneva i paklene mržnje?
Mislim da je ona u sposobnosti da se u neprijatelju vidi čovek. U sposobnosti da se sažališ na poraženog neprijatelja. U razlikovanju mržnje prema grehu koji vodi tvog neprijatelja i milosti prema palom grešniku, koji više nije tvoj neprijatelj. U sposobnosti da se moliš za neprijatelja.
"Za ovo Zapad daje pare. Kosovo zna, sad zna i Ukrajina"
Izgleda da ste odgovorili na pitanje o štetnosti raznih emisija i direktnih prenosa gde se, kako sam primetio, osećanje mržnje, bukvalno razvija i neguje.
Sva sredstva javnog informisanja, u principu, stvorena su da masovno utiču na psihu i formiraju u društvu, raspoloženje i mišljenje koje je potrebno njihovim vlasnicima. Zato će razuman čovek svakako ograničiti količinu informacija i voditi računa o kvalitetu informacija koje „konzumira“, a neće gurati u usta i gutati sve odreda, kao svaštojed. Poželjno je, naravno, dan započinjati i završavati molitvom, a ne pregledom vesti. Često se dešava da nemamo vremena ni da pročitamo glavu iz Jevanđelja, dok da provedemo nekoliko sati na internetu – uvek nađemo vremena.
"Za ovo Zapad daje pare. Kosovo zna, sad zna i Ukrajina"
Da li se osećate nesrećnim?
Hristos je vaskrsao – kako mi, hrišćani, možemo biti nesrećni? „Smrti, gde je tvoje žalo? Pakle, gde je tvoja pobeda?” (1 Kor. 15:55) Ali Vaskrsenje Hristovo se događa preko Golgote, raspeća, preko strašnih krsnih muka Spasiteljevih. „Evo krstom dođe radost celom svetu” – upravo je Krstom došla radost, razumete? I svaki put, podnoseći patnje i nevolje, moramo se setiti da posle Golgote neizbežno sledi Vaskrsenje!
"Za ovo Zapad daje pare. Kosovo zna, sad zna i Ukrajina"
O ocu Zosimi (Sokuru), jednom od staraca našeg vremena. Zašto je, po vašem mišljenju, on tako strogo upozoravao da ne treba „trčati za čudima“ svake vrste?
– Neočekivano pitanje. Čini mi se da je baćuška s pravom smatrao da je najveće čudo u životu čoveka, njegovo obraćanje Bogu, veri, pokajanje, odnosno promena u život po Hristu. U nekom smislu, čuda o kojima volimo da govorimo – samo su „štake vere“. Gospod je rekao: „Ako ne verujete Meni, verujte Mojim delima“. Mi smo poverovali u Isusa Hrista kao Sina Božijeg ne zato što nas je ubedio mnoštvom čuda. Ne. Poverili smo u NJega zato što smo Ga zavoleli. I to je veliko čudo, da je naše srce odgovorilo na Božiji priziv. A svakodnevno pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv našeg Gospoda na Liturgiji i mogućnost da svaki vernik učestvuje u ovom Tajinstvu – zar to nije najveće čudo u životu hrišćanina?
Kad smo kod toga, otac Zosima, nakon što je doživeo kliničku smrt i video život u drugoj dimenziji, stalno je molio svoje parohijane i svu duhovnu decu da se obavezno pričešćuju, da se ne udaljavaju od Boga, i da se nikako ne okreću od NJega. „Smrt grešnika je strašna“ – nije samo slikovit poetski izraz iz Psaltira, otac je video nesrećne duše otpadnika i bogoboraca, kao i onih koji se svesno nisu pokajali, i kakva ih strašna sudbina tamo čeka.
"Za ovo Zapad daje pare. Kosovo zna, sad zna i Ukrajina"
Šta je, po vašem mišljenju, uzrok naših sadašnjih stradanja?
U našem duhovnom stanju, u odstupanju od Boga i NJegovih zapovesti. Uverena sam, to se odnosi ne samo na pojedinca, već i na društvo u celini. Kao što čovek koji živi grešnim životom trpi patnje, tako je i sa i društvom u celini. Zaista, sposobni smo da prolivamo suze nad mačićima i kucama (da, njih nam je, naravno, takođe žao), ali ako milionima ubijamo naše nerođene bebe, šta možemo očekivati, kakve posledice? Naša stradanja su posledica naših grehova, to je očigledno.
Kako se osloboditi stradanja i patnji?
U ovom zemaljskom životu verovatno nikako, tuge i patnje su u njemu neizbežne. Možemo samo različito da se odnosimo prema njima. Jedni, stradajući, hule na Boga i proklinju život, kao onaj nerazumni razbojnik, dok drugi, poput blagorazumnog razbojnika, shvataju da „dostojno po delima svojim primaju“, i mole Boga za snagu i strpljenje u nošenju svog krsta, ispunjavajući tako reči Spasitelja: „Dođite k Meni, svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od Mene, jer sam krotak i smiren u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram moj je blag, i breme moje je lako“ (Mt. 11:28–30).
Sa monahinjom Zosimom (Homjakovom) razgovarao Petar Davidov
Izvor: Pravda
