Piše: Vladimir Dimitrijević
I još nešto što je suštinsko: najvažnije, ma kako da je ono individualno kod svakog čoveka, mora biti ono što je dobro i značajno.
Čovek ne treba samo da se uzdiže već i da se uzdiže iznad samog sebe, iznad svojih ličnih svakodnevnih briga i da misli o smislu svog života – da se osvrće na prošlost i gleda u budućnost.
Ako čovek živi samo za sebe, za sitne brige o sopstvenoj dobrobiti, onda od proživljenog neće ostati ni traga. Ako živi za druge, onda će drugi da sačuvaju to čemu je on služio, u šta je ulagao sve svoje snage.
Da li je čitalac primetio da se sve što je ružno i sitno brzo zaboravlja? U ljudima ostaje ljutnja na rđavog i samoživog čoveka, na ono rđavo što je uradio, ali on je izbrisan iz sećanja. LJudi koji se ni o kome ne brinu nestaju iz sećanja. A dugo se pamte ljudi koji služe drugima, koji to čine pametno, koji u životu imaju dobar i značajan cilj. Pamte se njihove reči, postupci, njihov lik, njihov lik, a nekad i neobičnosti. O njima se priča. Daleko ređe i, razume se, bez lepih osećanja govori se o zlima.
U životu treba imati svoju misiju – služenje nekom delu. Neka to bude malo delo, ono će postati veliko ako mu ostaneš veran.
U životu je najvažnije dobrota, i pritom pametna dobrota, dobrota s ciljem. Pametna dobrota je ono što je najdragocenije u čoveku, ono što k njemu privlači drugog i što ga najpouzdanije vodi k ličnoj sreći.
Sreću dostiže onaj ko nastoji da usreći druge i ko je sposoban da zaboravi svoje interese, i sebe samog. To je „nezamenjiva moneta“.
Treba to znati, uvek to pamtiti i ići putem dobrote – to je veoma, veoma važno.“
I dodavao je:“ Mnogi ljudi misle: inteligentan čovek to je onaj koji je mnogo čitao, koji je dobio dobro obrazovanje (po mogućnosti humanitarno), mnogo putovao, poznaje nekoliko jezika.
Međutim, može se imati sve to i biti neinteligentan, a velika je mogućnost da, iako ništa od ovoga nema, čovek ipak bude prirodno inteligentan.
Obrazovanost se ne sme mešati sa inteligencijom. Obrazovanost živi starim sadržajem, a inteligencija – stvaranjem novog, osveštavanjem starog znanja kao novog.
Inteligencija, to nije samo znanje, već i sposobnost da se razumeju drugi. Ona se ispoljava u hiljadama i hiljadama malih stvari: u sposobnosti da se sa uvažavanjem negoduje, da se ponaša skromno za stolom, u umeću da se neprimetno (stvarno neprimetno) pomogne drugom, da se čuva priroda, ne baca smeće oko sebe – ne prlja opušcima ili psovkama, glupim idejama (to je takođe smeće, i to još kakvo)!
Upoznao sam, na ruskom Severu, seljake, koji su bili zaista inteligentni ljudi. Oni su održavali iznenađujuću čistoću u svojim domovima, znali su da cene dobre pesme, umeli su da ispričaju zanimljivu priču koja se desila njima ili drugima, vodili su uredan život, sa razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi i tuđoj radosti.
Inteligencija, to je sposobnost za razumevanje, za opažanje, to je tolerantan stav prema svetu i ljudima.“
Živimo u vremenu kada su se ljudi robotizovali, i više nemaju načina da se vrate u normalu. Čini im se da život brzo prolazi, i da treba zgrabiti sve i još više. Ali to što dobiju izmiče kao pesak kroz prste, i ostaje samo praznina.
Zato bi bilo vredno sestiti se ovih jednostavnih saveta, koje može da razume čak i dete. Sa tim savetima na umu, kadri smo da živimo kako treba, i da ne ubrzavamo put ka svojoj propasti.
Ako se čovečanstvo ne smiri i ne uspori pred ponorom, ništa ga ne može spasiti od nestanka.
Ipak, dok ima ljudi, ima i nade.
Biti mudar znači živeti u skladu sa tom nadom.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
