Piše: Mitropolit FILARET (Voznesenski)
Na celoj zemaljskoj kugli, među svim stvorenjima koja je naseljavaju, samo čovek ima pojam o moralu. Svi znaju da ljudski postupci mogu biti dobri – ili loši, ili dobri – ili zli, moralno pozitivni – ili moralno negativni (nemoralni). Sa ovim predstavama o moralu, čovek se neuporedivo razlikuje od svih životinja. Životinje se ponašaju instinktivno, svojstveno svojoj prirodi, ili onako kako su naučene, na primer, dresurom. Ali, one nemaju predstavu o moralnom ili nemoralnom i zato se o njihovim postupcima ne može suditi sa stanovišta morala.
Kako se može razlikovati moralno-dobro od moralno-lošeg? Razlika je napravljena prema posebnom moralnom zakonu koji je nama, ljudima, dat od Boga. Ovaj moralni zakon, ovaj glas Božji u čovekovoj duši, osećamo u dubini naše svesti, i zove se savest. Savest je temelj ljudskog morala. Čovek koji nikada nije poslušao svoju savest i uljuljkao je, zaglušio njen glas lažima i mrakom upornog greha, često se naziva nesavesnim. Takve uporne grešnike Reč Božija naziva ljudima spaljene savesti (1 Tim. 4, 2); njihovo duhovno stanje je izuzetno opasno i može biti pogubno za njihove duše.
Kada čovek sluša glas svoje savesti, on vidi da ta savest njemu govori, pre svega, kao sudija, strog i nepotkupljiv, ocenjujući sve njegove postupke i iskustva. I često se dešava da određeni postupak izgleda koristan čoveku ili izaziva odobravanje drugih, dok u dubini svoje duše ovaj čovek čuje glas savesti: „To nije dobro, to je greh…“
U tesnoj vezi sa ovim, savest u ljudskoj duši deluje i kao zakonodavac. Svi oni moralni zahtevi sa kojima se suočava čovekova duša pri svakom svesnom delovanju (na primer: čini dobro, budi istinoljubiv, ne kradi, itd.), su upravo norme, zahtevi, recepti same savesti. I njen glas nas uči kako treba i kako ne treba da se ponašamo. Na kraju, savest deluje u čoveku i kao nagrađivač. To se dešava kada, postupivši dobro, osetimo mir i spokoj u duši, i obrnuto, nakon što smo sagrešili, osetimo prekore svoje savesti. Ti prekori savesti ponekad se pretvaraju u strašne duševne muke i patnje i mogu čoveka dovesti do očajanja ili gubitka duševnog mira, ukoliko dubokim i iskrenim pokajanjem ne povrati mir i spokojstvo u svoju savest… (vidi Puškinov monolog Pohlepnog viteza i Borisa Godunova, takođe „Zločin i kazna“, Dostojevskog).
Podrazumeva se da je čovek moralno odgovoran samo za one radnje koje čini, prvo, svesno, a drugo, imajući slobodu pri vršenju ovih radnji. Tek tada se preuzima moralna odgovornost za neki postupak, i tek tada se, kako kažu, čoveku pripisuje kao prekršaj, pohvala ili osuda. Nasuprot tome, ljudi koji nisu svesni prirode svojih postupaka (odojčad, ljudi lišeni razuma itd.) ili oni koji su prinuđeni da ih počine protiv svoje volje – smatraju se neuračunljivim i nisu odgovorni za te postupke. U doba progona hrišćana, pagani-mučitelji stavljali su tamjan mučenicima na dlan, držeći ga nad ognjem svog žrtvenika. Mučitelji su računali na to da mučenik neće izdržati vatru, da će pomeriti prste (ili povući ruku) i da će tamjan pasti u vatru. Istina, obično su ispovednici vere bili toliko duhovno čvrsti, da su radije palili svoje prste nego ispuštali tamjan; ali čak i da su ga ispustili – ko bi mogao reći da su prineli žrtvu idolu? Podrazumeva se da se pijanci ne mogu smatrati neuračunljivim, jer su počeli da piju u normalnom i trezvenom stanju, znajući dobro posledice opijanja. Zbog toga se u nekim zemljama severne Evrope za izvršenje krivičnog dela u pijanom stanju kažnjava dvostruko: 1) za opijanje i 2) sa samo krivično delo.
Nesumnjivo, moralni zakon se mora priznati kao urođen čovečanstvu, odnosno ugrađen u samu prirodu čoveka. O tome svedoči nesumnjiva univerzalnost predstave o moralu u čovečanstvu. Naravno, samo potreba za moralom može se prepoznati kao urođena, kao neka vrsta moralnog instinkta, ali ne i otvoreni i jasni moralni pojmovi i ideje. Ovako jasni moralni pojmovi i ideje razvijaju se u čoveku delom kroz vaspitanje i uticaj prethodnih generacija, a najviše na osnovu religioznog osećanja. Zato, grubi pagani imaju niže, grublje, ružnije moralne standarde od nas hrišćana, koji znamo i verujemo u Istinitog Boga – Onoga koji je moralni zakon stavio u čovekovu dušu, i kroz ovaj zakon upravlja čitavim njegovim životom i delatnošću.
Izvor: Svetosavlje.org
