12-09-2024 14:47 Stav Prenosimo

Piše: Slobodan Reljić

Pavel Durov je postao svetska zvezda jer je, tako se bar čini, odlučio da bude borac za slobodu govora. "Ruski Zakerberg" jeste zaradio milijarde, ali Takeru Karlsonu je objašnjavao da je to na ljudskoj potrebi do koje on drži – da svako može slobodno da kaže i da se onda svet određuje s kim će i kuda će. Karlson se tu iskreno oduševljavao, jer to su reči kao one prvih liberalnih ljubitelja ideologije slobode. Naivne, ali zarazne.

Durov veruje da njegov izum Telegram nije tu da "zna" koje je mišljenje ispravno, koje bolje, a koje je ono drugo – toliko ne valja da ga treba cenzurisati.

Big Tek u slobodu govora ne veruje

To je moglo doći samo iz naivnosti kulture Istoka. Jer kad je Mark Zakerberg stvarao Fejsbuk nije se bavio time. On je našao nešto što će okupljati ljude i ogoljavati njihovu privatnost, a neko je to inkorporirao u – sistem. Jer Big Tek (najpoznatiji delovi su Gugl, Jutjub, Instagram, Fejsbuk – rebrendira se u Meta, Tviter – sad Iks, itd) sredstvo je društvene kontrole, a na kojem se gnezde državne i korporativne strukture. I da onda mogu na miru da rade svoje poslove – uvećanja profita i neograničenog vladanja.

U Rusiji je Pavel Durov – koji je s bratom, izuzetnim matematičarem, počeo da radi velike stvari uz kontakte s ruskim emigrantima a koji su već bili u centru IT sveta u Americi – osetio pritisak Kremlja. I, kako su javljali zapadni mediji, odoleo. On je pričao Karlsonu da je odoleo i Berlinu, a FBI, reče, nije prezao da vrbuje njegove ljude. Onda se odlučio da živi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji su navodno gledali u njemu samo poslovnog čoveka. Naivni Arapi?

U tom svetu gde je biznis bezgraničan postoje jasne koordinate – možeš ti da odbiješ nepristojne ponude Kremlja i bacaš im "slobodu govora" u lice da se posrame (oni to još uvek mogu) – ali Bela kuća i evropski sateliti podrazumevaju da im se to ne može ni reći. A ako ipak kažeš, ima načina da te oni ubede da je to – besmislica.

Ima valjda nešto važnije od – slobode govora, reći će svaki poluobrazovani liberalni senator. Evo, recimo nacionalna bezbednost! Naravno, američka nacionalna bezbednost. Uostalom, oni su to sve i stvarali. Ponašaju se, po njima logično, da imaju i pravo prvenstva u upotrebi tih pronalazaka, odakle god je pronalazač.

A to je i za kreativce isplativo. I te kako! Dileme su tu uglavnom suvišne.

Lari Pejdž nije započinjao stvaranje "Gugla" na livadi, ali voli da setno pripoveda kako je morao da proda dečačke snove: "Kada sam imao 12 godina, čitao sam biografiju Nikole Tesle, i plakao sam. Jer, taj genijalan čovek je osmislio skoro sve oko električne energije što danas koristimo a umro je u siromaštvu okružen golubovima. Iskoristili su ga svi... Jer je razmišljao isključivo o nauci, a ne i o biznisu. Tesla je veoma tužna priča.

Tad sam odlučio da nikada ne dozvolim da prođem kao Nikola Tesla. Kad smo pravili 'Gugl', vodila me je želja da pomognem celom svetu, ali istovremeno sam bio veoma oprezan i od prvog dana razmišljao kako će ta firma da zarađuje novac i ostvaruje profit, a ne samo da pomaže ljudima besplatno. Nikola Tesla je moj heroj, ali realnost je da u praksi treba biti Edison."

Realnost je da se u tzv. slobodnom svetu samo prodaja savesti smatra poželjnom slobodom.

Mrak iz podzemlja Jelisejske palate

I to je filozofija Big Teka. Nauka je samo profit. Celi svet je samo masa iz koje se cede dolari. Opšti interes je samo fraza za zavođenje male i velike dece.

Valja se, ponekad, baciti neka lepa reč o slobodama, čarima nauke, pomoći svetu, ali glupo je ako ne razumeš da su to šarene laže. Pejdž se hvali kako ni u 12. godini nije bio naivan kao Tesla pred kraj života!?

A Durov se opet predstavlja kao da nema nameru da se "amerikanizira" do kraja, tj. da sasvim ubije Teslu u sebi.

On je ušao u sistem, savladao veštine, ali ne bi da proda dušu.

Međutim, kad se s Telegramomu rukama pozivaš na slobodu govora, to je kao kad bi se neki poglavica iz Konga na čijem parčetu zemlje su nađeni dijamanti pozivao na zaštitu životne sredine. I očekivao da će slobodni svet uvažiti njegovo razumevanje slobode. Ali, samo čovek koji nema pojma šta je "zelena agenda" može i pomisliti da je onima koji to organizuju stalo da zaštite prirodu i dostojanstvenost življenja ljudskih bića.

Otprilike takav profil bi mogao da misli i da je Big Teku stalo do slobode štampe ili bilo čega, ako im ne donosi uvećanje profita i olakšavanje maltretiranja bednih ljudi.

Elem, Pavel Durov je važan što se u trenu videlo da, ma šta govorili o Kremlju, to nije ni senka mračnih radova na koje se bez ustezanja odlučuje Jelisejska palata, a što je jedno od mesta gde je počelo to političko varanje sa slobodom govora.

Posle slučaja Durova u Parizu ključna reč postaje – cenzura. Sloboda govora je javno gurnuta na smetlište istorije.

A decenijama je izgledalo da je cenzura, kao sredstvo, prevaziđena. Pomalo je bilo i smešno da npr. država koja zna šta hoće i onda odredi čuvare "pravca kretanja" može da objasni raspojasanom biznisu da je to u njegovu korist. Onda su kupljena naučna znanja o ljudskoj psihi i upotrebljena u masovnim kampanjama – da Čovek zaboravi da ima opšteg interesa i da poveruje kako od privatnog biznisa većeg dobrotvora nema.

Država tu nema šansu da dobije utakmicu. Jer, ona može da bude dobra ako jasno odredi cilj i onda ga podigne na nivo principa. I upiše u zakone. To donosi red koji je nepodnošljiv korporativnom kapitalu. Korporacije žive sa osećajem da za njih principi i zakoni važe samo kad su im korisni.

Big Tek ne priznaje da postoji realnost – oni grade red po svojoj meri. Big Tek stvara problem, a onda nudi rešenje. Čovek je tu stalno na ivici da padne u haos. I onda vapi za redom. Ne pita kakav je i zašto je takav.

Na Zapadu vlast odavno nije u državnim strukturama nego u establišmentu – mutnom pojmu iz pedesetih koji u senkama "označava vladajuću klasu, odnosno elitu nekog društva sa svim institucijama koje joj – formalno i neformalno – stoje na raspolaganju". Tu prednjače finansijsko-korporativno-medijske strukture – koje se služe državom. Šta je ispravno ili istinito, formuliše se u tim transnacionalnim odredištima. Amin.

Zagrljaj Big Teka i Big Farme

Na primer, setićete se koncentrisane cenzure oko kovida-19. Odluke su se širile preko Svetske zdravstvene organizacije. Države su bile izvršioci, a mediji čaršijski dobošari. Čujete i počujte, ima da se čini to i to. Nikakva pitanja nisu dozvoljena.

Big Tek radi veliki posao sa Big Farmom, a iza svega je Svetski ekonomski forum (SEF), javno okupljalište tog sveta. Šef SEF Klaus Švab je, setićete se, baš tad napisao Veliki reset. Mali virus je stvoren da bi pokrenuo veliku promenu sveta a ima neko ko zna kud to treba da ide. Uostalom, njegova raja je i stvorila virus!

I, logično – dok se svet pretvara u digitalni koncentracioni logor – izvođači radova se enormno bogate. Recimo, nije vam kao građaninu lako utvrditi zašto Jutjub, koji vas zabavlja i usmerava godinama, odjednom bezuslovno staje iza "Fajzera" i "Merka". Ali svako ko pita – antivakser je.

Zašto su tako netolerantni? Jer "vlasnik Jutjuba, Gugl, zapravo je kompanija za vakcine. Dve podružnice Guglove matične kompanije, Alfabet, prodaju i proizvode vakcine". Ovo je samo zrno u malteru velikog zida.

Vakcine protiv kovida-19 i posledice su jedna tema, a mi se okrećemo cenzuri – posle te velike operacije postaje konstanta na mnogim krucijalnim informacijama ili mišljenjima: o izraelskom genocidu nad Palestincima, o tokovima i posledicama rusko-ukrajinskog sukoba, pa o pitanjima ljudskih prava širom sveta, rodne ravnopravnosti, opasnosti od GMO hrane, "zelene agende", agenda Svetskog ekonomskog foruma i tako dalje.

I – u ovoj priči je važno uočiti da se uvek tužno završavaju bajkovite pripovesti kako u Big Teku, ipak, postoje ljudi koje zanima sloboda govora kao ljudska sloboda, a ne kao sirovina za uvećanje sopstvene moći i profita.

Tako se svet razgalio kad je jedan od "najnovijih članova globalističke kabale" Ilon Mask kupio Tviter i obećao Trampu slobodan pristup, pa je promenio ime platforme u Iks (X). Mask je mogao da žonglira oko Ukrajine (jer je dao druge antiruske priloge toj operaciji), ali kad se pojavilo izraelsko javno izvođenje genocida... Igra je prestala. Cenzura je postala standard.

Bengalske vatre Ilona Maska
Kao što napisa DŽonatan Kuk, "Maskov Iks je jednostavno najnovija inovacija na tradicionalnom modelu 'slobode govora' iz starih loših vremena. I tada je samo šačica veoma bogatih ljudi mogla sebi da priušti da kupi mnogo najamnika, poznatih kao novinari; poseduje štampariju; i bude u poziciji da privuče oglašivače."

Tako je to uvek bivalo, samo su ljudi na Istoku u beskrajnoj potrazi za Slobodom voleli da veruju da slobode govora – ipak, negde ima. Tamo negde iza plavih brda gde zalazi sunce. A Pavel Durov je, da ga je zanimala suština a ne samo veština, mogao saznati o čemu se u stvari radi – od zemljaka koji je pola veka pre prošao taj put.

Aleksandar Zinovjev još tad je uvideo da ničeanski natčovek radi na stvaranju naddruštva, naddržave, nadekonomije i da "sfera naddržavnosti nema ni mrvice demokratske vlasti... Javnost je svedena na minimum ili je potpuno isključena, prevlađuje princip tajnosti, ličnih kontakata i dogovora. Ovde se izgrađuje naročita 'kultura upravljanja' koja s vremena na vreme obećava da postane najdespotskija vlast u istoriji čovečanstva."

Zagrljaj "nevidljive ruke"

Zinovjev je ubedljivo objasnio da je "na osnovu objektivnih zakona upravljanja ogromnim ljudskim zajednicama i čak celim čovečanstvom, na šta pretenduje zapadni svet na čelu sa SAD, demokratija u tom obliku, kako je predstavljaju zapadna ideologija i propaganda, apsolutno neprimerena". Naravno, i demokratski mehanizmi: kao što su sloboda govora i sloboda štampe.

U društvu pokidanih veza i sluđenih pojedinaca medijska industrija dobija posebnu ulogu. "Mediji su arena društvenog života koji su i sami postali jedan od najvažnijih faktora ovog života... Formalno ne postoji jedinstven centar za upravljanje medijima. Faktički, međutim, oni funkcionišu tako, kao da dobijaju instrukcije iz nekog rukovodećeg centra poput CK KPSS. Ovde postoji 'nevidljiva ruka'. Ona uopšte nije naučno proučena."

Od Edvarda Bernajza se to opisuje kao "nevidljiva ruka": "NJu obrazuje relativno mali broj lica koja sankcionišu preporuke upućene od šireg kruga političara, biznismena, politikologa, novinara, savetnika, itd. i oni daju signal za saglasnu delatnost medija o određenim problemima." Naravno, u profesionalizovanoj atmosferi "postoji veliki broj iskusnih saradnika u medijima koji odmah pogađaju novi stav i čak pretiču 'višu instancu'. Na posao odmah stupa ogromna armija realizatora spremnih da izvrše bilo koji zadatak u duhu novog stava. Među ljudima koji čine ovaj mehanizam, postoji beskrajno mnogo ličnih kontakata."

Zato je Holivudu posle lako da pravi spektakularne zaplete, jer društveni procesi su neprozirni a lične odluke su sjajan materijal za opšterazumljivu dramatizaciju.

Takva medijska industrija je ključna snaga u svetskom dezinformacionom poretku napravljenom da "firme i vlada SAD ostvaruju kontrolu globalnih komunikacija". Cenzura je tu ne samo dozvoljena, nego se predstavlja kao odbrana nacionalne bezbednost, zapadne kulture, ljudskog prava da budeš veće ništa od tvog druga ili komšije.

Na Zapadu se do banalnosti pojednostavljeno razume da je "svetska kultura pre svega amerikanizacija kulture naroda naše planete". Što bez sumnje znači da je "ideja 'globalnog društva' samo ideološki zamaskirana težnja zapadnog sveta, predvođenog SAD, da pokori celu planetu i da uspostavi svoju vladavinu nad ostatkom čovečanstva" (Zinovjev).

Ma koju će Durov igru igrati, to mu je sad neupitno jasno. I zaista je to baš onako kako jednostavnim rečima opisa Bora Čorba: /Danas je na vlasti banda/ kojoj treba propaganda. /A mediji njima služe/ da na vlasti budu duže./

I sad biraš mesto u areni. Zna se koje je časno. Ali i opasno.