„Ti pregovori su svaki put pomerali poziciju kosmetskih Albanaca, tako da se uvek govorilo o nekom problemu koji Aljbin Kurti napravio, šireći svoj uticaj i prema severu Kosova, i onda se govori o tome“, navodi on.
Kada su, na nagovor Beograda, policajci izašli iz institucija, Kurti je doveo nekakvu kvazi administraciju i zapečatio ono što je Vučić započeo, podseća.
Na pitanje zašto je ambasador Srbije u Podgorici otišao predsedniku Skupštine Crne Gore sa šest zahteva (izbori, povratak policajaca, tužioca i sudija u službu privremenih institucija, formiranje ZSO, oslobađanje svih Srba koji su iz političkih razloga uhapšeni, pitanje blokade uvoza robe iz centralne Srbije), Samardžić kaže da su ti zahtevi – sa ovom politikom – mrtvo slovo na papiru.
„I međunarodno prisustvo na Kosovu i albanska vlada imaju dobrog sagovornika u Vučiću. On ovde ima dramatičnu priču, ali ne pruža nikakav otpor. Ovde se ne radi o zahtevima, već kako će se Srbija sad postaviti prema određenim problemima. Te zahteve neće niko prihvatiti, ambasadori će pričati kako će se to rešiti dijalogom. Taj dijalog ne samo da nema nikakve koristi za Srbe i za Srbiju, nego kako koja runda pregovora – to Srbima na Kosovu gore“, dodaje.
Pregovori, savetuje, ne treba da teku, već da se prekinu dok se ne vrati stanje od pre npr. godinu dana koje je Kurti menjao svojim agresivnim akcijama.
„Drugi mogući potez jeste da Srbija recipročnim merama ne dopusti albanskim kamionima da idu iz Kosova kroz Srbiju. Naredni korak može biti jednostrani izlazak iz prvog Brisevskog sporazuma. Bečka konvencija o ugornom pravu kaže ako se ne sprovode odluke, norme i odredbe iz međunarodnih ugovora, ne postoji situacija kao kada se ugovaralo i svaka strana može da se povuče. Vidite, Zajednica srpskih opština 11 godina nije ostvarena. Nema države u svetu koja takav ugovor ne bi prekinula jednostrano“, ističe on.
Srbija mora aktivno da igra, da bi ostale strane počele da je poštuju, navodi.
Na pitanje da li bi to ugrozilo kosovske Srbe, on navodi da su kosovski Srbi su u rukama kosovskih Albanaca i međunarodnih strana.
„Ako međunarodne snage njih ne štite, postoji još jedan način kako bi srpska strana morala da reagoje. Ona bi morala da im predloži pomoć, asistenciju u poslu koju oni ne rade, u zaštiti Srba. To bi mogli da rade srpski policajci… To je nešto da bi pomerilo stvar sa mrtve tačke. Mi idemo smerom ka potpunom porazu. Treba još nekoliko stvari da se urade po francusko-nemačkom sporazumu i da se dovede stvar do kraja. Da se potpiše tzv. obavezujući pravilni dokument o normalizaciji odnosa. To je de jure priznanje. Ako se to uradi, Kosovo je de jure nezavisno, Srbi su u potpunosti u rukama Albanaca, međunarodna zajednica ili zapadni akteri će se povući odatle“, predviđa Samardžić.
Cilj Albanaca, posebno Kurtija, jeste izbacivanje Srba sa tog prostora, navodi Samardžić.
„Kad imate takav scenario, vi ne trebate da se bojite. Nije bitno da li bi Albanci to shvatili kao pretnju, jer vi ste država. Vučić je igrao za svoju stranu. On je sve dao, ništa nije dobio. Taj hazard on ne bi činio prema svojoj privatnoj svojini i prema svojoj porodici, ali je to radio prema državi. Ali svejedno, stoji na papiru da zajednica Srpskih opština treba da se organizuje. Ako to nije osvareno, vi znate da potpuno idete u ambi sa time. Srbi će za pet, 10 godina svi izaći sa Kosova“, kaže profesor FPN u penziji.
Pitanje je da li je Kurtiu dovoljno i to, ističe.
„Kurti ima neku drugu ideju u svojoj glavi. On je velikoalbanac, hodžista po ideološkom profilu i sebe vidi kao budućeg vođu albanske nacije kao celine, bez obzira na granice. Tako da nije nemoguće da bi i posle tog de jure priznanja stvar bila dosta problematična, pre svega imajući u vidu da on stano podsretkuje Albance u dve opštine na jugu Srbije, da stalno zahtevaju nešto što inače imaju ili nešto što ne mogu da imaju zato što su manjina“, kaže on.
Dok Kurti ima manevarski prostor, srpski manevarski prostor se sužava i mogu se izbrojiti dani kada će se stvar završiti do kraja.
„Ovo što ja govorim je nešto što bi to sprečilo, bez obzira što bi gunđali i u Briselu, i u Vašintunu, ali vi sa punim pravom to radite, ne kršeći ni sporazume koji su potpisani, a posebno ne Rezoluciju 1244 i mnoge međunarodne akte koji daju garancije za mnogo toga kada su u pitanju i zaštita manjina, i ljudska prava. Mi smo ovde navikli na tu pasivnost i niko ne razmišlja da se mora voditi na vrlo aktivna politika u ovom slučaju sad prema Briselu i Vašingtonu“, kazao je on.
Samardžić dodaje da je iz ove priče Vučić isključio Rusiju i pre rata u Ukrajini.
„On nikad nije tražio da u tim pregovorima postoji da je i ruska strana, zbog neke svetske ravnoteže tog pitanja koje nije lokalno. Mislim da Vučić nema ne kapaciteta, nego nema prostora da to učini, jer on je iza sebe porušio sve mostove i ušao je duboko u obećanja i obaveze prema Zapadu, a oni to ne praštaju“, zaključio je Samardžić.
Komentarišući nedavne izjave predsednika i najave važnih saopštenja, Samardžić ističe da Vučić „važna saopštenja daje manje-više svaki dan“.
„Međutim, s obzirom da iza njega stoji jedno teško nedelo – jer on je deo države predao drugima – teško da on može da okrene novi list. Ova politika je dovela do ovog stanja na Kosovu i Metohiji, ona ne može ništa da uradi, ne treba očekivati da ćemo u 72 časa da čuti neku stvar. Problem kod predsednika je što on priča, a ne radi. On vodi jednu izrazito reaktivnu, pasivnu politiku Kosova i Metohije„, navodi Slobodan Samardžić.
Aleksandar Vučić, ocenjuje, sledi ono što mu se nalaže iz Brisela i Vašingtona.
Izvor: N1
