Piše: Cvijetin Milivojević
Sledeće nedelje ono malo što je preostalo od zakonodavne grane vlasti u Srbiji, dakle, najviše predstavničko telo, konačno će raspravljati o litijumu koji „samo što nije“ počeo da se kopa. O Kosovu i Metohiji, o Šolc-Makronovom planu i Ohridskom sporazumu koji, navodno, nismo prihvatili, ali ga, evidentno, i te kako implementiramo – još nećemo, „a ka' će, ne zna se“.
Kad je o KiM reč, svakodnevno se spušta le(st)vica očekivanja: kad Kurtijevi specijalci upadnu na sever, Srbi se zadovolje time da tamo još nije stupila i albanska vojnička cokula. A valjda i neće, jer „Predsednik je dobio usmene garancije od NATO-a“.
Iako su, uoči poslednjeg Vrhovnikovog istorijskog obraćanja, svi vučićoidi pisali da je „na stolu“ i „proglašenje Kosova okupiranom teritorijom“, Vrh Vrhova to, ipak, nije učinio jer su ga, veli, „pravni eksperti“ ubedili da bi „donošenje odluke o proglašenju okupacije, značilo da teritoriju KiM priznajemo kao teritoriju druge države“.
Što se kosi sa zdravim razumom: Kako, bre, ako proglasiš da je okupiran deo tvoje teritorije, time priznaješ teritoriju KiM kao teritoriju druge države?! Da li ti, u stvari, ne smeš jasno da poručiš svojim NATO „partnerima“ da je KiM deo teritorije države na čijem si čelu?!
Verovatno ni samom Vrhu Vrhova, kao pravniku, nije jasno šta je ovom providnom šaradom hteo da kaže, pa dozvoljavam sebi da, kao pravni laik, zaključim da se Vrh, zapravo, uplašio da javno označi subjekta okupacije. Okupator, dakle, ne mogu biti ni KFOR niti državljani Srbije, naši sugrađani Albanci sa prebivalištem na teritoriji KiM, već Severnoatlantska alijansa, odnosno SAD koje su tu okupaciju izvršile, a onda i „zacementirale“ nasilnim formiranjem vojne baze tik uz grad koji nosi ime sina Dušana Silnog, cara Uroša Nemanjića.
Vrh Vrhova je usput, po ko zna koji put, obećao da će uputiti novi zahtev za povratak srpskih trupa na KiM, a u praksi je to, za 12 godina svoje svevlasti, učinio samo jedanput i to na pogrešnu adresu – na zaključana vrata lokalnog komandanta okupacionih NATO-trupa na KiM, a ne na Savet bezbednosti UN.
Vrhovnik se, „balkanekspresovski“, još jednom zavrzao kao pile u kučine, ne znajući da li je muzičar ili samo nosi tetki lek, pa mu je izletelo da je "Ohridski sporazum za nas prihvatljiv, osim prijema tzv. Kosova u UN", iako i dalje tvrdi da nije prihvatio prethodni Šolc-Makronov plan, a ovaj ohridski je zapravo plan implementacije tog, navodno neprihvaćenog (?!) pismena.
. . .
No, da vidimo tačku po tačku, šta se to sve našlo u spisku „mera“, lepih želja i pustih snova za KiM koje je predsednik Republike, posle 78-časovnog dumanja, predočio podanicima, uz naročito isticanje da će on lično, do kraja novembra, apropo KiM, imati (obećavajuće?) susrete sa 60 svetskih lidera, premijera i predsednika, ali, „zbog gužve u šesnaestercu“, najverovatnije, ne i sa Vladimirom Vladimirovičem, u čijem je pozdravu i pozivu u BRIKS, putem Vulina, naš Vrhovnik prepoznao „svilen gajtan“.
Dakle, potez prvi (sa sedam podnaslova): povratak na "status quo ante" iliti, kako reče Vrh, „na postignuto i dostignuto“.
Ne izreče predsednik onu poslednju, a ključnu reč ove latinske sentence (bellum), jer tek tako, kompletna, „status quo ante bellum”, ona dobija svoje puno značenje: „vraćanje na stanje od pre rata“. Da li to znači stanje od pre agresije NATO-a na Srbiju i okupacije KiM, 1999. godine ili, makar, stanje na terenu od pre Briselskog sporazuma, 2013, ili je Vrh mislio samo na vraćanje na stanje od pre dve godine, kada je neko (taj isti Vrh) i odlučio da Srbi izađu iz kosovskih institucija?
Ili, mi to sada molimo samo da nam vrate ono što smo do pre dve godine već imali? Biće da je, na žalost, upravo i jedino to.
Jer, naš Vrh, u ovoj molbi (za eventualni zahtev naš Vrh Vrhova još nema kuraži) neimenovanoj adresi (mole se, da pogađamo, Kurti, Brisel, Vašington, Berlin i Brisel), umesto da ih, kako piše u Ustavu Srbije, raspiše predsednik Narodne skupštine Srbije - preklinje Kurtija da raspiše i organizuje slobodne i demokratske lokalne izbore na severu KiM, uz učešće misije OEBS i kontrolu EU; pa moli kolektivni povratak Srba u Regionalni direktorat Kosovske policije Sever; pa zamoljava povratak srpskih sudija i tužilaca na pravosudne funkcije; moli povlačenje specijalnih snaga tzv. kosovske policije iz nelegalno sagrađenih baza i kontrolnih punktova na severu KiM, kao i njihovo povlačenje iz svih institucija koje su, do nelegalnog zatvaranja 2024, pružale vitalne javne i administrativne usluge građanima; pa traži formiranje Zajednice srpskih opština; pa moli primenu garancija EU i SAD od 28. decembra 2022. i momentalno oslobađanje svih političkih zatvorenika koje je uhapsila kosovska policija; pa moli omogućavanje nesmetanog platnog prometa i poštanskih usluga...
Ono što se može nazvati merama bez navodnika, tj. ono na šta naša država - u ovoj situaciji u koju ju je, potpisivanjem protivustavnog Briselskog sporazuma, dovela upravo ova vladajuća garnitura – stvarno može da utiče jeste usvajanje adekvatnih zakona i odluka, u srpskom parlamentu: proglašenje KiM za područje posebne socijalne zaštite; usvajanje zakona o organizaciji nadležnosti pravosudnih organa Republike Srbije za područje AP KiM, tj. uspostavljanje posebnog Tužilaštva za procesuiranje zloupotreba i kršenja osnovnih ljudskih prava, uzurpaciju imovine, ugrožavanje telesnog integriteta i dostojanstva građana Srbije na prostoru KiM; donošenje odluke o nelegalnosti svih organa i institucija obrazovanih na teritoriji KiM posle nelegalno jednostrano proglašene nezavisnosti, kao i nepostojanju svih njihovih akata koji su doneti ili će tek biti doneti.
Naravno, iz ovog Vrhovnikovog „plana“ ostvarivo je (ali je za to potrebno mnogo više volje i odlučnosti, nego što ju je sadašnji režim pokazao za ovih 12 godina) i obećanje da „srpske institucije i privremeni organi na KiM neće biti ukinuti niti zatvoreni“, ali put da se to ostvari svakako nije da se administrativne pisarnice sa severa KiM razmeste uz „administrativnu liniju“ u Rudnici ili Ribarićima, na teritorji „UŽAS“-a.
. . .
Otkako je, posle dugo vremena, zbog pada rejtinga vladajuće koalicije, „Baba“, osim litijumom, počela da se „češlja“ i Kosovom, megafoni režima sve glasnije kritikuju Briselski sporazum (koji su baš oni potpisali i galamili kako to nije nikakav međunarodno obavezujući ugovor, već običan politički akt), odnosno njegovo nesprovođenje sa prištinske strane, kao uzrok sveg jada Srba na KiM. Tako izgleda da su Srbija i Srbi sa KiM „pobedili“ time što su se odrekli elektroprivrede, telekomunikacija, civilne zaštite, ličnih karata, saobraćajnih i vozačkih dozvola, dinara itd. i samo još da dobiju „mesec od papira“ u vidu ZSO – trijumf bi bio potpun.
Druga linija odbrane kosovske politike ove vlasti ide smerom koji sam Vrhovnik definiše kao: "Briselski sporazum je bio spasonosna grana". Jer, kao, on je još 2013. znao da Priština neće ispuniti potpisano (formiranje ZSO).
A kada ih upitate, zbog čega je onda Srbija potpisala taj sporazum, Vrh vam odgovara da su „pritisci bili neizdrživi“, da su nam, navodno, pretili sankcijama, pa kad ih upitate ko je to uradio, onda kažu „pa, EU“, a kad ih podsetite da je nemoguće da bi EU postigla dogovor o eventualnim sankcijama Srbiji kada pet zemalja članica ni danas ne priznaje Kosovo, onda vas vraćaju na to da našeg privrednog „čuda“ ne bi bilo da nismo potpisali to što smo potpisali... Ispada da smo mi Kosovo, svesno i namerno, trampili za – goluba na grani.
Kad im zatreba da se zaklone iza sopstvene nemoći i kukavičluka, onda potegnu onu poštapalicu tipa „Srbija (ko je Srbija: Vrhovnik, Vrhovnikova Tajnica, Vrh Vrhova ili suvereni građani Srbije?)poštuje svoje međunarodno preuzete obaveze“.
Kada pitate zašto, ako već druga ugovorna strana (Priština), 10 i po godina kasni za realizacijom svoje obaveze o formiranju ZSO, Srbija ne postupi u skladu sa Bečkom konvencijom o međunarodnim sporazumima i, po pravilu reciprociteta, privremeno istupi iz tog sporazuma ili suspenduje primenu svojih obaveza – odgovaraju: To bi značilo rat, vi biste da ratujete?!
Kada ih upitate zašto, ako se već svi slažemo da se EU ne ponaša kao nepristrasni arbitar ili fasilitator briselskog dijaloga, već kao mentor i zastupnik albanske strane u pregovorima, prema Rezoluciji 1244, ne zahtevamo povratak izvornog mandata za dijalog u Savet bezbednosti UN – odgovaraju vam da to nije moguće jer je EU već dobila taj mandat. Da, tačno je da je SB UN, prema onoj rezoluciji koju su, 2010, Rusima i Kinezima iza leđa, predložili Tadić i Jeremić, pozajmio mandat Evropskoj uniji, ali samo da „olakša dijalog“ (završen citat), a ona ga nije olakšala, već je protivpravno počela da arbitrira između Beograda i Prištine. Drugi argument našeg Vrha je da bi otkazivanje „posredničkog“ mandata EU, značilo „zaustavljanje našeg evropskog puta“.
. . .
Nedavno je Borisov takoreći Petar Petković, Borko sa Zvezdicom (2011. ispregovarao u Briselu fusnotu u imenu Kosova), optužio Vrhovnikovu Tajnicu da, na sastancima sa zapadnim delom diplomatskog kora, govori da su oni koji protestuju protiv eksploatacije litijuma u Srbiji ruski plaćenici, da ih plaća FSB i da su to sve ruske tajne službe organizovale.
Iako bi se, po šatl diplomatiji (Vladivostok – Kazanj – Moskva – Sankt Peterburg) dopredsednika Vlade zaduženog za javne i nejavne relacije sa Rusijom, nasuprot Spikerkinoj tvrdnji, dalo zaključiti upravo suprotno: da baš Moskva stoji na braniku odbrane naše Stabilokratije od pokušaja izvođenja „obojene revolucije“ u Srbiji! Izvođači su, prema ovoj verziji, pogađate, sa Zapada! Onaj ruski opozicionar Andrej Pivovarov koji je uhapšen nakon prisluškivanja u Beogradu, a početkom avgusta, oslobođen u velikoj razmeni zarobljenika između Zapada i Rusije, tvrdi da je čak formirana i nekakva rusko-srpska radna grupa protiv „obojenih revolucija“.
Veleposlanik Kristofer Hil izjavio je da u protestima protiv litijuma vidi i „borbu protiv srpskog puta ka Zapadu“, pošto, među onima koji se na ulicama bore protiv eksploatacije litijuma, ima mnogo onih koji podržavaju Rusiju, iako on lično i dalje veruje „da Srbija može da krene pravim putem“. Ali, ostaje pitanje šta američki ambasador, a naš kolonijalni supervizor, ekselencija Hil, podrazumeva pod „Srbijom na Zapadu“: Srbiju koja se odriče same sebe (KiM-a), svog naroda u BiH (Republike Srpske), svoje tradicije i istorije, a koja se bespogovorno daje... da kopa litijum, u trenutku kad to niko na zapadu ne čini?
Tajnica, naravno, nije odgovorila na ovo pitanje, kao što odbija i da odgovori građanima i javnosti da li je, u svojstvu premijerke, povukla pismo zapadnim „partnerima“ o „crvenim linijama“ Srbije za Kosovo i rezervama prema nekim odredbama Ohridskog sporazuma, i da, od tog trenutka, nikavih „crvenih linija“, više nema.
Odgovor nema ni poslovično neobavešteni Vrhovnik koji tvrdi da ne zna o kom pismu je tačno reč, ali zna da je „Srbija opredeljena za taj sporazum“, te da je on, navodno, od prvog dana javno govorio da je prijem tzv. Kosova u UN i njene agencije bio i ostao neprihvaljiv. Međutim, naglasio je i da su reči predsednika Republike obavezujuće i jednako važne kao i pisani dokument.
Što je, naravno, neistina, jer čak da je i imao punomoćje Vlade Srbije da pregovara o Šolc-Makronovom i Ohridskom sporazumu – pošto Vlada, a ne predsednik Republike, prema Ustavu Srbije, vodi unutrašnju i spoljnu politiku – on zasigurno nije imao mandat ni da pregovara, a kamoli dogovara, pa makar i usmeno prihvata, sporazume u kojima se dovodi u pitanje teritorijalni integritet Republike Srbije.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
