Piše: Branko Veljković
Luka 4:6: I reče mu đavo: Tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome hoću dajem je.
Luka 4:7: Ti, dakle, ako se pokloniš preda mnom, biće sve tvoja.
Luka 4:8: I odgovarajući Isus reče mu: Idi od mene Satano, jer je pisano: Gospodu Bogu svojemu klanjaj se, i njemu jedinome služi.
Od spoznaje sve ljubavi koju je Bog dao čoveku nepomjanik nepojmljivo mrzi čoveka i od te mržnje se razdušio, od Boga odvojio i poželeo da čovek bude smrtan. Zato je čoveka prevario i dalje ga vara. Samo smrtnog čoveka on može da ubije. U Božijem carstvu čovek je bio besmrtan.
Što se tiče onoga što sledi, rekao nam je naš milostivi Bog da i kad čujemo glasove o velikim ratovima i sukobima, da se ne bojimo, jer to tako treba da bude. To će biti vreme koje nikada nije doživljeno. Događaće se stvari koje se nikada nisu dogodile. Rekao je i da ne mislimo mi o kraju jer to nije naš posao. Sa nečastivim će se On za nas obračunati, „jer se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv vrhovnih poglavara, protiv sila, protiv kosmičkih vladara tame ovog doba, protiv zlih duhovnih sila na nebesima“.
Za njegov narod određena je svečana trpeza i gozba u večnosti.
Reče to svojim rečima u svom vremenu i brat čojstva i sin junaštva, Marko Miljanov Popović , delom i viđenim svestan da se u obračun sa demonima može ići samo čiste duše i uz Božiji blagoslov i pomoć: „Čoe’k oće protiv zla da se
bori bez Božijeg zakona,... ne ide,...“.
Božiji zakoni isključuju sve druge zakone. Svi drugi zakoni, sem Božijih, su zapravo bezakonje i nepomjanikova prevara. Zato se nepomjanikove sluge ne boje zemaljskih zakona i zemaljskog suda već samo Božijih zakona i njegovog konačnog suda.
Čovek još uvek ima mogućnost da bira za koju će trpezu. Božiju ili onu već mrtvu.
Kada god razmišljate o politici i političarima samo se setite svega ovog za sve ljude rečenog i napisanog. Svi političari od kad je politike su robovi istog zla. Ne očekujte od njih ništa više od onog što možete da očekujete od svakog drugog svakolikog zla. Jer onaj kome je „sva vlast predana“ tu „vlast“ samo svojima i daje. Svojim slugama i svojim legionima. Nema tu živih ljudi. Nikada ih nije ni bilo. Svi su se oni poklonili i priklonili svom mračnom gospodaru i zato su dušom umrli jer to je cena koja se njemu plaća. Nema tu svetla, nema tu života. Oni nikada neće videti šta je iza sunca.
Zato, ne verujte političarima.
Otuda i ovaj „naš“ samozvani i svi ti nebrojeni samozvanci od pada prvog anđela, stvorenog a ne rođenog i njegove stvarne namere kada je čoveku „darovao“ znanje i od potonjeg pada čoveka. Za uništenje čoveka osmislio je pali i stvorio tu ogavnu „politiku“. Za sprovođenje tog nauma trebali su mu političari i svi ti njihovi i njegovi slugani. On njih kiti tiutlama, slavom, „istorijom“, srebrnjacima a oni njega „priznaju“ za boga, njemu daruju svoju dušu, krv naroda, čemer i jad miliona, generacija. Svaki samozvani pa i ovaj „naš“ sebe voli da zove – vođa, a i po onoj bezazlenoj igri slogovima svaki vo-đa se lako premetne u đa-vo. To se i dešava. Oduvek.
Zato, ako razumete ishodište razumećete i sve te „zato što sam pametan“ poteze.
Cela Srbija je talac dušebolne želje jednog samozvanog da se kada dođe taj dan baš on nađe na klupici „zaslužnih“ u poretku prvog koji bi da se ustoliči. Makar i na hoklici, samo da bude tu. Za Božijeg čoveka bilo bi užasavajuće da može da vidi lice samozvanog kad misli da sa „njim razgovara“. Kad mu popusti pažnja možete to njegovo lice da vidite i tokom javnih obraćanja i svih tih nesuvuislih tirada. I viđaćemo ga sve češće, jer taj dan dolazi, pažnja popušta a neizdrž kod sluga nezadržljivo raste,... Ako to razumete razumećete i sve one prisne zagrljaje kojima smo svedočili sa „milosrdnim“ ubicama naroda sa trivijalne pozornice vidljive svetske politike, Klinton, Bler, Šreder, Širak,... Oni su mu starija braća po izboru, mračnom „krštenju“, krvi i prahu, zato se tako intimno i grle.
I kako je to istinito rečeno a za potrebe kreiranja kineske iluzije pripisano Sun Cuu: „Zli čovek će spaliti sopstvenu naciju do temelja kako bi vladao pepelom“. U to ime je samozvani zgazio, zdrobio ili rasprodao sve u državi i šta je mogao i u narodu. Veruje da se tako kupuje mesto za antihristovom trpezom. Zato je da bi dokazao da je „dostojan“ njegovih mrvica ponudio i sebe i sinove i ceo jedan narod i to ne prestaje da čini. To vam je odgovor zašto je, neko je izbrojao, više od 700 puta spomenuo atentat na njega... Naravno, uplašeni bezbukvarović kakav jeste, za sebe bi voleo da zadrži makar hoklicu, „vlast“, „slavu“ i milijarde koje je „stekao“ a za decu naroda će da obezbedi parizere, paštete i uvede sve neophodne radne i ratne obaveze i pogibelj. Za obavljanje tog zadatka opet će biti zaduženi ratni profiteri i dezerteri na državnim funkcijama i prekaljeni devetari poput blentavog cokulića, nevoljnog poštara od Beograda do Moskve. Jer još od Rima ovako je: „Ako imate grupu ljudi koji hoće da služe Rimu, naterajte ih da rade,... a kada ne rade, dajte im zabavu“. A u Rimu je svaki treći stanovnik bio rob. U Srbiji je robova još i više. I Rim i Srbija imaju
armije „srećnih“ robova. A Srbija je ustrojena kao država robova i samo jednog robovlasnika. Zato, vođen istim tim rimskim „naukom“ umesto poljoprivrednih dobara „zida“ stadione, gradi kockarnice i finansira „farme“ jer moto klanica iz Flavijevog amfiteatra bio je - „Zabava je došla do vas,...“ reći će - „Đavo je došao po vas“. Pola Srbije danas nema tri čestita obroka ali imamo more kladionica, „farmi“, igraonica, stadiona, idola i idolčića iz sveta zabave, sporta,... Što je propast veća to je idola više. Slavi se i klanja se svemu sem Bogu.
Zarad razumevanje teološke osnove svega što oni nude reći ću vam kako je određen broj cifara za potrebe „igre na sreću“ koju zovemo – loto. Broj sedam za sedam brojeva koji se „izvlače“ simboliše sedam dana stvaranja a broj 39, koliko ima „kuglica“ je za jedan broj (dan) manji od broja 40 koji je broj dana Hristovog duhom vođenog kušanja. Jer 40-ti dan je poslednji dan kada je Hrist izdržao i sve đavolove kušnje i na taj dan ga je konačno prozreo, prezreo i odbacio a 39 je broj koji predstavlja zadnji dan za koje vreme i za koji dan čovek može da poklekne. Pad je onda u tom jednom preostalom danu. Spas je onda u tom jednom danu. I kada se na taj dan „dobitka“ slavi zapravo se slavi pad a ne rađanje, kocka a ne rad. NJima treba pad, zato slave 39ti dan jer 40ti dan je dan konačnog izbora i spasenja i oni ga se panično boje. Baš kao i Hrista.
Samozvani želi da bude deo tog pada na strani palog i izvesnog kraja ovog što postoji. Zato mu je potrebno da bude „kralj“, „car“ demokratije, ili bar laureat Nobela za mir,... To želi, jer to je „priznanje“ onih kojima služi za njegov „rad“. Srbija je u toj njegovoj „matematici“ samo kusur, srebrnjak za isplatu bezdušnika sa dna svih stepenica, prah gde si i on nalazi. On veruje da je „zaslužan“ da „gleda njegovo uzdizanje“, kad je već toliko „učinio“ da „proživi njegov pad“.
U morbidnom skladu sa bezuslovnim kopiranjem „gledali ste moj pad a sada gledajte moje uzdizanje“, kod samozvanog je uvek otvoren konkurs za nove slugane. Svako ko pristane na taj njegov „plan“ dobro je došao u njegov „tim“. Sasvim je
nebitno da li je to „pozicija“, „opozicija“, policija, kriminal, akademija ili su to beli, crni ili purpurni mantijaši ili partijaši sa „dva jaja za doručak“… Šta god. Gospodar svih je svoj svet skrojio tako da za sve obolole od te bolesti
ima dovoljno mesta. Ostaje samo da shvate da će za potrebe ustoličenja prva sveopšta tranša žrtvovanih biti baš iz njihovih redova. To veliki odlično znaju i sve se to već naveliko sprema na više „frontova“ a teološka osnova za to je njihova konačna spoznaja – više neće biti tajni jer je ultimativna tajna ispunjena. Sa tom spoznajom nestaju i svi ti „tajnoviti“. Svi će morati javno da se deklarišu ko su i kome pripadaju. Ako pogledate javnu scenu videćete da se to upravo i masovno dešava. Zato se sav bes sada kroji ka tim već žrtvovanim bezbrojnim legionima niskopozicioniranih bezdušnika koji neće nedostajati ni nepomjaniku ni narodu. Na njima će prvoustoličeni da pokaže svoju „snagu“ i „pravednost“. I to samozvani zna. On se sem zaborava panično plaši da kao bezimeni bezznačajnik ne završi kao NN lice u toj masovnoj rekonstrukciji koja dolazi.
Za svakim samozvanim ide armija njemu sličnih. Legioni bednih, isfrustriranih nesrećnika koje ćete lako prepoznati tako što svoje frustracije, ambicije da budu predsednici, ministri, direktori institucija i javnih preduzeća premeću u neke „velike“ ideje i naravno, ako baš oni lično ne postanu funkcioneri čitav svet će se raspasti. NJihova ambicija da čineći zlo i sami postanu zlo je neopisivo glupa ali im je u njihovom dušebolnom svetu očajnički potrebna. Čak i ova kljakava psihijatrija ima pun udžbenik termina i dijagnoza za sve takve. Nisu oni „ljuti“ zato što samozvani radi to što radi, već što baš njih nije „prepoznao“ da sve to rade zajedno. Ne traže oni spas već traže „svoj“ deo. Ne dozvolite da vam takvi skotovi pojedu život. Oni ne mogu da pomognu ni sami sebi a kamoli nekome drugom. Oni ne žele da donesu rešenja, sve i da to mogu i umeju, oni se ustvari preko tih funkcija za kojima opsesivno i patološki pate zapravo nude onome za koga znaju da te funkcije deli jer mu pripadaju a shvatili ste ko je to. Zato su pristali na sve pa i da ga proglase za boga. I bez milion drugih znakova koje seju oko sebe po tome ćete prepoznati sve njegove sluge od momenta kada je Božija misao postala vreme i materija – svi oni bi od Sotone da naprave boga! Ali čak ih i on duboko prezire iako se njima vešto služi, baš kao što samozvani stvarno prezire sve svoje slugane. Bezvredni su čak i jedni drugima. Zato se tako izživljava nad njima, zato se svi oni tako iskreno međusobno preziru i satiru. Tama im se ruga, skot mrzi i satire skota.
Ne dozvolite da vam skotovi unište živote. Ne dozvolite da vam uzmu ono što Jeste na račun besmislenih obećanja za ono što ionako nije njihovo. Prepustite ih mržnji koju seju i ratovima koje su sami započeli. Neka se podave međusobno.
Zemljom je već hodao neko ko je ceo taj galimatijas mogao da poništi treptajem oka. I On to nije učinio jer ovako na zemlji mora da bude. Jer „Mi nismo došli na ovaj svet. Mi smo izašli iz njega. Postojanje je odnos. Ti si tačno u njegovom središtu“ Zato je sva ta sveopšta materijalna propast koju gledamo i koja će tek da usledi samo posledica duhovne propasti kojoj svedočimo. Oni koji bi to trebali da vide i oni koji bi tome trebali da se suprotstave – ćute. Ćute ne zato što su nemoćni ili neuki, ćute jer su tako odabrali, jer služe onome kome ta tišina treba i služi. Onom istom kome služe i političari.
Tu leži odgovor zašto ćute svi ti purpurni mantijaši. Zapravo i za Istinu i oni se bore za iste te mrvice sa istog tog stola kao i samozvanci jer i oni žele u nepomjanikove legije. U poretku zemaljskih vlasti upravo su oni „zaduženi“ za
teološki osnov „ustoličenja“ svih vođa i samozvanaca pre obećanog dolaska prvog određenog i svođenja sveopšte teologije na njegove „potrebe“. Taj proces je svedočimo već naveliko u toku. Svekolike zemaljske vlasti i vladari oduvek su dobijali svoj pun „legitimitet“ tek kad bi ih „priznale“ sve te purpurne krvopije. Zato oni ćute, zamrli su kad im je i duša zamrla. Nema ih.
Za njih je rečeno i u kamen uklesano sledeće, Jevanđelje po Mateju:23: „Tada Isus reče narodu i svojim učenicima: „Učitelji zakona i fariseji zaseli su na Mojsijevu stolicu. Zato činite sve što vam kažu i držite se toga, ali nemojte da činite ono što oni čine. Jer oni govore, ali ne čine. Oni vezuju teška bremena i stavljaju ih ljudima na pleća, a sami ni prst neće da podignu da ih pomere. Sva svoja dela čine da bi ih ljudi videli. Proširuju svoje filakterije i produžuju rese na odeći. Vole počasna mesta na gozbama i prva sedišta u sinagogama, da ih ljudi pozdravljaju i da ih zovu rabi. Ali vi nemojte da se zovete rabi, jer imate samo jednog Učitelja, a vi ste svi braća. I nikoga na zemlji ne zovite ocem jer imate samo jednog Oca – onog na nebu. Niti se zovite vođe, jer imate samo jednog Vođu – Hrista... Teško vama, učitelji zakona i fariseji, licemeri! Zaključavate Carstvo nebesko pred ljudima. Sami u njega ne ulazite, a ne puštate one koji žele da uđu. Teško vama, učitelji i fariseji, licemeri! Putujete i morem i kopnom da pridobijete jednog sledbenika a kad on to postane, pretvarate ga u sina pakla, dvostruko goreg od vas...“.
Jer borba je za svaku dušu, svakog čoveka ponaosob. Propast kao i spas lični je čin, svakoga od nas.
Javni diskurs u nas je više nego ikada prepun umobolnih tirada o „epskoj“ borbi za očuvanje Srbije koje su besmislene čak za skromne domete aktuelne diletantske srbske politike. Kosovo sa i bez već zabravljenih zvezdica i
fusnota kao državno-pravni entitet nikada ne bi mogao da nastane i postane da to direktno nije omogućila izdajnička politika beogradskih „elita“ i to u kontinuitetu. Isto je i sa svim drugim političkim entitetima koji su nastali kao rezultat raspada SFRJ. I što je veća izdaja, u Beogradu su veća slavlja, podeli se više odlikovanja, medalja i stanova za „zaslužne“. Setite se samo kako su nedavno na teferiču u Beogradu samozvani, spajdermen od Kaštela i svakolika druga „elita“ proslavili konačno rastakanje Republike Srbske. Pred zbunjenom prisilno dovedenom decom iz kulturno-umetničkih društava mahali su praznim ulicama grada i kezili se sa montažne tribine. Razvlašćivanje RS je sprovedeno po istom modelu samo drugačijoj dinamici kao i rastakanje Srbije. I sad pogledajte kako uredno sa takvom politikom sadejstvuje i crkvena „politika“. Izdaju sopstvenog naroda od strane „naših“ političara uredno prate i crkveni „temeljni ugovori“, tomosi, autokefalnosti i „prihvatanje novog stanja“ i političkih odnosa. I zato sve te procese uredno podržava i rimski „Mali rog“ svestan čemu sve to vodi i kome sve to služi. Zato je „Mali rog“ neki dan posalo svog prvog operativca crvenih cipelica i raznobojnih zucchetto kapica, kardinala Pjetra Parolina da kao državni sekretar Vatikana ponovo trasira rute za ispunjenje konačnog cilja. Pjetro je već bio gost beogradskih hramova i uvek je primljen na najvišem državnom i crkvenom nivou. Kada je dolazio 2011. g. dao je obavezujuće instrukcije kako će se u predstojećim rekonstrukcijama ispoštovati interesi Svete Stolice i to u odnosu na tada već dogovorena politička „rešenja“ predviđena za Srbiju i Kosovo. Samozvanom je očajnički trebao i taj pečat i tada i sada. U odnosu na Pjetra samozvani je apsolutno zavistan jer razgovara sa predstavnikom entita koji nema ni vojsku, ni tenkove, čak ni elementarnu ekonomiju ali u odnosu na samozvanog ima sve. Pjetro je deo tog sveta „bez krvi i tela“ iz kojeg stvarno mogu da dođu bića sa crnim krilima da ga odnesu u bespovrat. Samozvani to odlično zna. Tog sveta se stravično plaši ali i želi da mu pripada.
Ovaj put, kao prethodnica, par nedelja pre dolaska kardinala Pjetra u Srbiji je boravio i DŽeri Pijel, generalni sekretar Svetskog saveta crkava. Posetio je naše majbah duhovnike. Uredno su razmenili darove a Pilej je darovan sa ogrlicom koja označava „jedinstvo vere“. To „jedinstvo vere“ je narod ovog podneblja već dobro iskusio na svojoj koži. Rećićemo, ako je u tom krvavom igrokazu po zvaničnoj verziji jedna austrijanka iz pakla Jasenovca spasila 12.000 dece, a koliko je onda dece tu bilo utamničeno i pobijeno? Može li se taj broj uopšte izgovoriti a da čovek ostane pri svesti ?
Ostaje da se sačeka i objavi već napisani „temeljni ugovor“ crkve i države Kosovo. Jer ako je samozvani u ime Srbije priznao svaku vlast na Kosovu, predao sve elemente državnosti do poslednjeg onda je od srbskih „elemenata“ na Kosovu ostala još samo crkva i sluđeni narod. Narod sa Kosova je to pitanje već postavio a Beograd i crkva kao po običaju ćute a u tišini škrguću zubima i prete, broje i popisuju buntovnike i rutinirano za njih spremaju „svilen gajtan“. Taj „gajtan“, po ustaljenoj praksi, može biti isporučen i preko Prištine i preko Beograda, za vrat poštenog čoveka to je ionako svejedno. Ovo je odgovor zašto samozvanog u tom njihovom Beogradu svi podržavaju a na Kosovu mu je najverniji saveznik upravo Kurti i njegovi mediji. Kada god je to potrebno oni od samozvanog prave „velikog Srbina“ a zauzvrat, mediji iz Beograda od Kurtija prave „prvoborca za prava šiptara“. A zapravo, niti se samozvani bori za Srbiju niti Kurtija interesuju prava njegovih zemljaka. „Sotonskim marifetlucima“ samozvani je od svih koji bi da nešto učine za svoj narod oduzeo „alat“. Sav prostor za rasprodaju je isključivo u njegovim rukama. Niko više ništa posle njega, preko njega i toga što je on učinio u svetu tog viđenja, nema i nemože da ponudi. Samozvani je stvarni kralj svih srbskih izdaja.
Samozvani je naučio lekciju svog arhi-prethodnika, svojevremenog predsednika Slobodana Miloševića. Kada je očajan pomislio da se nekakvim činjenjem može zadovoljiti nepomjanik, pred Vorena Kristofera Milošević je stavio prazan
papir: „Recite mi, napišite mi šta sve treba još da ispunimo pa da se ova agonija završi“. Kristofer, kao da je sadistički čekao baš ovaj slom još jednog koji nije shvatio kome pripada, rekao mu je: „Gospodine predsedniče, vi niste razumeli. Vi treba sami da anticipirate šta mi to hoćemo i da nam unapred činite. Naši zahtevi nikada ne prestaju...“. Momir Bulatović, koji je tome prisustvovao, svedočio je za života da kada je to video, zaledio se,...
Zato samozvani trči i nudi. Pristaje na sve ogavne dogovore, smišlja ih i nudi. Zato je Srbija postala kompenzacija tragi-komično izbledeloj Francuskoj za gubljenje svih afričkih kolonija. Od „imperije“ liberte, egalite, fraternite, ostale su samo te tri boje na državnoj zastavi, koje su boje stvarni vlasnici Francuske obrisali za jedno leto kao da ih nikada nije ni bilo. Ali, braća od preko Atlantika, naravno kao i uvek uz dogovor sa braćom sa istoka, odobrili su da Francuska krene u bestijalno haranje ove i svake buduće Srbije. Srbija je isparcelisana i rascepljena na komade. Sem poreza koji moraju da plaćaju svi sem onih koji stvarno imaju novac, sve drugo je provizorijum.
NJihova bahatos je ogromna. Jedina mera toj bahatosti je njihova duševna bolest. A od njihove bahatosti i duševnih oboljenja jedino su veći njihovi strahovi. I ako razumete teološku dimenziju svega ovoga razumećete i zašto im je za ono što rade uvek važna i ta iluzija o „ja samo radim svoj posao“ i „sve je urađeno po zakonu“. Do neke druge prilike kada ću vam rado objasniti zašto je to tako, kad god o tome razmišljate i koja je to zapravo monstruozna prevara setite se ko i kako donosi te famozne zakone i jeste li vi lično ikada na bilo koji načinučestvovali u tom procesu koji se odvija u ime svih nas a mimo svih nas. Oni „stvaraju“ zakone a narodu su date peticije. Setite se i onog užasnog ali istinitog „slučaja“ vezanog za Anu Frank, devojčicu koju su proganjali SS oficiri, gestapo i naravno sveprisutni lokalni denucijanti i domaći izdajnici – „Oni koji su lovili Anu Frank da je ubiju radili su po zakonu. Oni koji su je sakrivali da bi joj sačuvali život radili su protiv zakona“. To su zakoni ljudi,...
Ali čak i u tom svetu svih tih nakaradnih ljudskih zakona postoji nešto što se zove najviši pravni akt jedne države. To je Ustav. Ustav je civilizacijska mera jednog društva, ogledalo pravne svesti i savesti jednog naroda, precizno pravno definisani i bezuslovno obavezujući pravni akt koji garantuje pravnu, institucionalnu i svaku drugu stabilnost jednog društva, države. Ovo će vam ovako ili slično pojasniti brucoš bilo kog pravnog fakulteta na svetu. Zaštita sopstvenog ustavnog poretka je mera snage društva ili mera društvene propasti. Kada spoljni ili unutrašnji neprijatelj, ma šta to zapravo bilo, napada jedan društveni poredak, on pre svega napada elemente društva koje bi trebalo da štiti Ustav - teritorijalni integritet, stanovništvo, elementarna prava,...
Zato su, da bi „sve bilo po zakonu“, pre nego što su ubili Srbiju prvo morali da ubiju njen Ustav. Onim što se dogodilio pretvorili su ga u neki besmisleni, dekorativni, van pravni tekst koji služi samo zato da bi rukopoloživši na njega prokleti krivokleti političari mogli po ko zna koji put da bezočno slažu. Srbski Ustav je nekako kao onaj grimorijum, mračna knjiga sa mračnim temama za koju svi znaju da postoji ali je niko nije video i poživeo da o tome priča.
Briselskim sporazumom, dakle kako je i napisano – pravno obavezujućim sporazumom o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine od 19. aprila 2013. g. Vlada Srbije je pristala na implementaciju mera i radnji koje de jure (Glas Rusije je s tim u vezi tih dana ocenio – „Briselski sporazum je približio Kosovo nezavisnosti, i sasvim uklonio prisustvo Srbije na Kosovu, čak i u opštinama sa većinskim srbskim stanovništvom“, kao i da „Kosovu nedostaje samo mesto u UN, ali izgleda da je Beograd spreman da popusti i po tom pitanju“) i de facto vode u potpuno deinstitucionalizovanje Republike Srbije na teritoriji (još uvek po Ustavu) svoje južne pokrajine i daju pun pravni kapacitet da se u taj stvoreni pravni „vakum“ uvuku institucije tzv. države Kosovo. Upravo to se i dešava. „NJihov“ Kurti samo sprovodi ono što je „naš“ Kurti potpisao i na šta je pred mađunarodnim autoritetima pristao. Zapravo, „njihov“ Kurti posupa u skladu sa
pravnim aktima Republike Srbije. I kao što svedočimo, sem dogovorenih medijskih nadgornjavanja za potrebe unutrašnje politike, niko ništa s tim u vezi zapravo i ne preduzima.
I da bi agonija trajala, ovim „stanjem“ samozvani je sam za sebe „stvorio“ pravni prostor da „u skladu sa novom situacijom na terenu“ traži i novi Ustav, čime bi stavio tačku na sve svoje izdaje, obznanio neki nov model društvenog uređenja po kome bi onda on mogao da bude samozvanac-spasitelj još bar 12 godina te ne bi li tako „uspešno“ uveo Srbiju (čitaj: Šumadiju) u obećani novi svet letećih taksija, trećerazednih sajmova i parizera s mesom bez mesa.
Po istom principu stvoren je i pravni mehanizam za razbijanje SFR Jugoslavije. Ustavom od 1974. g. zagarantovano je pravo naroda i narodnosti na samoopredeljenje do odcepljenja. To je bio kraj Jugoslavije. I tadašnjim samozvancima bilo je važno da se država raspadne „po zakonu“. Uvod u 1974. g. bilo je pripajanje delova raške oblasti tadašnjoj Pokrajini Kosovo. Dakle, izdaja u kontinuitetu.
Odmah za Ustavom umro je i Ustavni sud Republike Srbije. Tako je otvoren put ka potpunom nestanku države Srbije. Epitaf je napisao jedan tadašnji i sadašnji funkcioner Vlade Srbije: „Pa nećemo se valjda držati Ustava k’o pijan plota“,… U kratkom koprcanju Ustavnog suda po pitanju ovog krucijalnog pravnog pitanja i prebacivanja istorijske odgovornosti za očiglednu izdaju, Ustavni sud je pristao na bestijalni „stav“ tadašnjih (i sadašnjih) nosilaca vlasti, koji stav je proklamovao tadašnji ministar pravde Nikola Selaković, da „Brisleski sporazum nije pravni već politički akt“, te da „Ustavni sud treba oglasiti nenadležnim za ovo pitanje“. Ako je Briselski sporazum bio egzekucija srbskog Ustava, ova izjava ministra pravde bila je njegova „overa“. Pucanj u glavu mrtvog tela Srbije. Ovim „stavom“ nadležnog ministra politika je samu sebe izuzela iz pravnog poretka i samodefinisala se kao neki nad-narodni entitet koji postoji van Ustava i zakona Republike Srbije.
Zato se tako i ponašaju. Misle da su nedodirljivi. Naš Ustav je umro tiho, prad našim očima. Srbija umire još tiše.
Zato od ubistva Ustava do sahrane Srbije imamo nepunih 12 godina ruganja, prezira, devastacije, neviđenog kriminala, ubica sa naplatnih rampi, ubica dece po pešačkim prelazima, ubica na državnim funkcijama, ubica sa službenim legitimacijama, ubica u mantilima svih boja, ubica noćnih portira iz savamale, masovnih ubica iz predgrađa glavnog grada,... Bez Ustava nema ni institucija, bez institucija državu preuzimaju ubice organizovane u klanove koje „vešta“ ruka vlasti pravi, uzdiže i gasi, sukobljava i „miri“. I bilo je pitanje vremena kada će u svom tom vanustavnom i bezinstucionalnom užasu koji živimo reinkarnirati elementarna ljudska potreba da se preživi i opstane. Zato je ulica porodila za sada jedinog stvarnog zaštitnika sopstvenog prava na život i elementarni opstanak – baka Coku. Baka Coka je iznuđeni tragični odgovor prezrenog, odbačenog, „običnog“ čoveka na bahatost i krvoločnu
bestijalnost vlasti i svih njihovih kerbera od povlašćenih uličnih kriminalaca pod zaštitom vlasti, preko opštinskih šaltera do skupštinskih govornica i prajm tajma na svim nacionalnim frekvencijama. I rećiću vam – jedina društvena pojava u poslednjih 12 godina na koju stvarno nisu i nemaju odgovor je fenomen baka Coke. Baka Coka ih je uplašila više od svih službi koje ih stalno nešto „napadaju“ i izmišljenih „ubica“ koje ih „vrebaju“. Sem baka Coke, sve ostalo je za njih samo prizemna i prezrena prašina. Baka Coka je jedina ustala da odbrani svoje Ustavom zagarantovano pravo na život! Da bi odbranila svoje pravo na život dala je svoj život !
I tako, dok on tumara naokolo prerušen u čoveka, setite se onih nameštenih i dogovorenih hapšenja Miroslava Miškovića i Dragoslava Kosmajca sa početka kraja samozvanog. Bljutavo i teatralno, kao i sve drugo što čini, „samo ja smem da im ime pomenem,...“ su pohapešni, a na kraju i pravosnažno oslobođeni i isplaćeni za protivpravna hapšenja. U svetu samozvanog sve je trik, predstava i loša gluma sem razaranja Srbije. To je stvarno. Nesrećni samozvani je samo mali pogubljeni arlekino za javnu upotrebu i to svi oko njega savršeno dobro znaju. Čak i iz ugla ove naše „pripizdine“ pravi igrači nisu samozvani i njegovi slugani već oni koji su sve to dogovorili i osmislili. Oni koju su mu dali javni
i politički prostor da sve svoje deluzije sprovodi u delo. Oni koju su toliko moćni da za potrebe njegovog imbecilnog teatra pred njega stave sve te druge arlekine sa međunarodne političke pozornice, od Tonija Blera do Angele
Merkel. Što bi rekao jedan vispreni analitičar stvarnosti opšteg tipa ispred lokalne zadruge: „Sajam ludaka. Ako „oni“ stvarno sede sa ovim „našim“ onda su „oni“ isto priblesavi ko i ovaj „naš“, jel da,...“. Čovek je lagano uz veliko pivo valjda još uvek domaće proizvodnje u par rečenica pogasio svu političku bulumentu Srbije i sve analitičare, novinare, znalce i državne službenike.
Obnevideo i duševno oboleo nemoćni samozvani sada patološki mrzi sve koji to znaju, a biće da na svoj način to sada znaju i čuvari lokalnih zadruga, a posebno mrzi one koji to Jesu. Dakle, mrzi svoje prave političke roditelje. Sva ta mržnja i sav taj bes su zapravo njegova cena. Svestan odakle ti roditelji „dolaze“ i ko im daje „moć“ već duže vreme sanja o tome kako će „i njih da preskoči“ i da postane „on“ umesto „njih“. Kako će preko njih da se nametne onom
koji je iznad njih. To je naravno teška glupost ali je i jako opasan teren iz pedagoških, svakako ne stvarnih razloga. Samozavni nikada neće postati „oni“, previše je sasvim očiglednih razloga za to i svi upućeni to znaju, sem njega. Za početak, upravljanje materijalnim ka osvajanju duhovnog oduvek je bilo u rukama izabranih a ne postavljenih. Nesrećni samozvani čak i kada je prolazio pored njih nije ih video, sem jednom,...
Otuda, od svih „naših“ ludaka, narkomana, ubica i samozvanih vlastodržaca još samo samozvani veruje da mali Alek postoji.
Zato je logično da u takvom ludilu notorni narkomani mogu da projektuju oružane sisteme i borbene dronove, bivši Srbi mogu da komanduju armijom a dezerteri, ratni profiteri i devetari propisuju vojnu obavezu za svu našu decu. U „slavu“ svih tih samozvanih skotova pravimo vojne parade, defilee vojne gvožđurije i mitinge već zastarele tehnike sve zarad sveopštih priprema za ponovno demonstrativno preparkiravanje haubica bez bojeve muncije pod budnim okom i uz prethodno pribavljeni blagoslov Ohajo generala, sve dok nekoj budali opet ne padne u zadatak da svo to oružje ponovo upotrebi. I nisu sve ove rečenice apsurdne, one su samo istinite. Naša stvarnost koju ove rečenice precizno opisuju je apsurdna. I kakvi bezbožni jesmo, pristajemo na nju.
I onda sprdanje ide do svog kraja. Hoće li „povratak u pređašnje stanje“ da vrati Srbima institucije na KiM,... neće. Hoće li im vratiti mir u život,... neće. Hoće li „povratak u pređašnje stanje“ da znači poništavanje Briselskog sporazuma i povratak svih elemenata državnosti Srbije na Kosovo? Neće, naravno. Jer povratak u pređašnje stanje na taj način nije moguće. To je samo još jedan bedni performans izdajnika na državnim funkcijama. Besmislena fraza o „povrataku u pređašnje stanje“ neće vratiti u život ni Srbiju, ni sve pobijene, neće vratiti raseljene,... Od te vremenski oročene fraze za sezonsku upotrebu ostaće samo montažni objekti na Jarinju i Brnjaku za dalje besomučno ponižavanje naroda. A i to nije „zato što sam pametan“, već zato što je tako dogovoreno.
I sve to je zločin koji traje i zločin do kraja. I svi su oni isti.
Ne verujte političarima.
Oni su najniža forma postojanja,... ništa,... ali i oni, takvi, moraju da postoje. Neka ih,...
DŽoni ih je prozreo,...„Kurvini sinovi, znali su gde će me naći,...“.
To veče kada ih je prepoznao, DŽoni koji je sebe dao gradu, gradu kojeg su tada preuzeli neki „njihovi“ skotovi iz tog istog šinjela kao i ovi „naši“ skotovi što su preuzeli ovaj naš grad, opevao ih je:
„Zatvori gubicu, nije vredna zanata
Istresi gorčinu do kraja
Na strateškim mestima njihovi ljudi
Kurvini sinovi
Lutke od krvi bez trunke ideje
Ubice na cesti
Loša noć bežim iz grada
Oni dolaze...
Kurvini sinovi
Otišao sam daleko do krajnjih granica
More je uzimalo od neba
Na drugoj strani znaci oluje
Vidio sam kako plaze u tami
Hladna noć pred velike događaje
Ne želim više da se sjećam
Znali su gde će me naći
Kurvini sinovi
Izvor: Pravda.rs
