Piše: Cvijetin Milivojević
Zamera mi Vrhovno Državno Klimoglavstvo (VDK) i botovska mu artiljerija što predsednika Republike zovem Vrhovnikom. Vele da ih to „Vrhovnik“ neprijatno asocira na generalisimusa dr Franju Tuđmana ili, daleko bilo, na poglavnika „NDH“ dr Antu Pavelića.
Iako ga baš VDK, a ne moja malenkost, po nekakvoj naprednoj vojnoj, ali i civilnoj liniji komandovanja, oslovljava, takoreći Vrhovnikom, tj. „Vrhovnim (komandantom)“.
Podsećam ove koji me tek odnedavno prate ili to čine „s mene pa na uštap“: zašto mi je AV, od 2017. do danas, Vrhovnik (a ne predsednik Republike, za šta su ga građani izabrali); zašto je od 2014-2017. bio Kancelar (a ne predsednik Vlade, za šta ga je birao parlament) i zbog čega je, 2012-2013, bio Pe-Pe-Ve (a ne ministar odbrane i potpredsednik Vlade za šta je bio biran)...
E, to je zato što mu je svaka funkcija na koju je, onako politički robustan, bio izabran – bila preuska, kao tesno odelo, pa je hteo ne hteo (šta će kad ga narod hoće?!), izlazio iz svojih ustavnih i zakonskih okvira, uzurpirajući od ostalih nosilaca javnih funkcija u sve tri grane vlasti ono što mu ne pripada.
U vreme onih milenijumskih poplava, pre 10 godina, tek što je postao predsednik Vlade, premetnuo se u Kancelara, u punom kapacitetu onoga što u ustavno-pravnom i političkom sistemu, ali ne Srbije, nego Nemačke, podrazumeva ta funkcija. U tekstu „Daleko je (Četvrto) sunce“ („Danas“, 19.5.2014), pisao sam o tome kako je AV, još tada, obelodanio kandidovanje za „vrhovnog komandanta odbrane od Potopa“ (uprkos živom NJegovoj Ekselenciji Nikoliću na mestu predsednika Srbije). Citirao sam Trockog koji je tvrdio da je kandidatura za vođu „individualna ponuda na kolektivnu potražnju“.
U tekstu „Kancelar s trećim okom“ („Danas“, 27.10.2014) pisao sam da mi je srpski parlament zaličio na one narodne skupštine koje je, u jesen svake godine, knjaz Miloš sazivao na početku svoje vladavine, i za koje su ondašnji analitičari tvrdili da su bile „skup starešina koje je knez plaćao iz svoje kase, te čuvenijih ljudi iz naroda koje su, pak, pozivale iste te starešine“:
„Sadašnji kancelar, samoproklamovani reformator, ubeđen da je već veliki državnik i vizionar, veli da ga ne zanima šta narod misli, jer je on taj koji je najpozvaniji da misli u ime tog naroda. Sam za sebe tvrdi da povlači „najhrabriji potez u srpskoj istoriji“ s ciljem da se zemlja „isceli“. Sam obećava da će ispuniti sve naše obaveze (koje su to obaveze? ko je i u čije ime preuzeo te obaveze? ko je baš njega ovlastio da ih ispunjava?) na putu ka EU do kraja 2018, a kuražan kakav je, on jedino „strepi od srpskog mentaliteta...“
U godini kada je sa premijerskog prešao na mesto predsednika Republike, u kolumni „Vrhovnik za gradonačelnika!“ („Danas“, 29.8.2017), citirao sam Napoleonov tekst o ratnim genijima i genijalcima među državnicima: „Nije rimska vojska osvojila Galiju, već Cezar; nije kartaginska armija kod kapije Rima naterala republiku da drhti, već Hanibal; nije makedonska vojska bila na Indu, već Aleksandar; nije pruska vojska sedam godina branila Prusku od tri najjače evropske države, već Fridrih Veliki.“ I postavio sumnju „da neće, možda, sam Vrhovnik, ako proceni da nikako drugačije njegovi ne mogu do pobede na beogradskim izborima – da bude kandidat i za gradonačelnika“?!
. . .
Josip Broz Tito je, do kraja svog života (1980), predstavljan kao predsednik Predsedništva SFRJ, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, ali je i u miru nastavio da drži i ratni položaj samozvanog vrhovnog komandanta, prvo NOVJ, pa potonjih oružanih snaga (JNA), još od 1943. godine, kada je na pučističkom Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, proglašen za maršala Jugoslavije.
Na najavu Doktora Šapića da će izmestiti mrtvog negdašnjeg „vrhovnog komandanta“ sa Dedinja, sadašnji navodni Vrhovni je odlučno rekao da se to neće dogoditi i da će Tito "ostati deo srpske i jugoslovenske istorije".
Šta, recimo, Ustav i zakoni Srbije kažu o potencijalnom „vrhovnom komandovanju“ Vojskom?
Ustav Srbije, član 99, tačka 5, veli da Narodna skupština odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje. A da je Vlada Srbije, prema članu 123, ta koja „utvrđuje i vodi politiku“ i da je (član 124) „odgovorna Narodnoj skupštini (a ne predsediku Republike! - prim. C.M) za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Skupštine i za rad organa državne uprave“.
A, što se predsednika Republike tiče, on, prema članu 112 Ustava, „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.
Ni Zakon o odbrani ne pominje nikakvog „vrhovnog komandanta“, već propisuje da je Skupština ta koja donosi zakone i druga opšta akta u oblasti odbrane i ostvaruje demokratsku i civilnu kontrolu Vojske, usvaja Strategiju nacionalne bezbednosti, Strategiju odbrane, Dugoročni plan razvoja sistema odbrane, donosi zakone o potvrđivanju međunarodnih ugovora u oblasti odbrane i vojne saradnje, odlučuje o upotrebi Vojske van granica Srbije…
Vlada Srbije, pak (član 12), utvrđuje i vodi politiku odbrane, predlaže i izvršava zakone i opšta akta Skupštine koja se odnose na odbranu, te, zajedno s predsednikom Republike, parlamentu podnosi predlog za proglašenje ratnog i vanrednog stanja.
Prema tome, parlament je taj koji, prema ovom zakonu - odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje!
Dok, prema članu 17, stav 1, Zakona o Vojsci Srbije, predsednik Republike odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu.
Dakle, ni u ovom aktu nema ni pomena nekakvog „vrhovnog komandanta“.
Zakon o predsedniku Republike (član 24) propisuje da predsednik može da donosi ukaze, odluke, pravila, naredbe, naređenja i druge pravne akte koji su određeni zakonom.
Ukazima predsednik proglašava zakone koje usvaja Skupština, raspušta Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade, postavlja i opoziva ambasadore Republike Srbije, daje odlikovanja i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.
Odlukama predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Skupštini onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade, daje pomilovanja itd.
Ni ovde se ne pominje nikakav „vrhovni komandant“.
. . .
Poštujem sve što Vrhovnik radi kao predsednik Republike - kad unapređuje oficire, prima akreditive, potpisuje imenovanja i pomilovanja, kači ordenja i slično.
Ali, ne i kada, 2013, iz samozatajne pozicije nekakvog Pe-Pe-Vea, prihvati puzajući izlazak Srbije sa KiM, tvrdeći i dan-danas kako je Briselski sporazum bio nekakva „spasonosna grana“. Od koga? Od čega?
Šta mislite ko je mogao da (naredi da se) sakrije, izgubi, ukrade narodna inicijativa za zabranu iskopavanja litijuma sa 38.000 potpisa građana... da li bi to iko mogao da čini, a da to ne radi po nalogu ili, makar, o tome ne obavesti Vrhovnika koji za takve stvari nema nikakve ustavne nadležnosti?!
Ili, na Malu Gospojinu, dok je Vrhovnik leteo ka NJujorku, satima su Gašićeva i Dačićeva popečiteljstva sile čekala da „vrhovni komandant“ sleti „preko Bare“ (jer se bez njega ne sme ništa) ne bi li izdali makar kakvo saopštenje o tragediji petočlane porodice u kojoj je učestvovao vozač Vojske Srbije.
Čak je i reinkarnirani ministar zdravlja (zbilja, da li je prethodna ministarka najurena jer nije delila oduševljenje Vrhovnikovom politikom „litijum nema alternativu“?) najavio da će se sa rešenjem za eliminaciju listi čekanja sačekati da se „predsednik vrati iz NJujorka, da se sedne s njim“?!
Dakle, u sve se, najčešće protivzakonito, meša.
Čak i u radni ručak Ursule fon der Lajen u Briselu (tema: evropski plan rasta za Zapadni Balkan) „sa premijerima šest zemalja“ (kako, bre, šest – otkud predstavnik Srbije tamo gde Kosovo nastupa kao nezavisna država?) ovog dela Evrope. Jedini koji nije predsednik Vlade, pogađate, bio je naš predsednik Republike!? A, posle ručka, rekao je nešto zbog čega je Ustavni sud morao da reaguje istog minuta: "Sve smo ispunili, sve potpisali, mislim da samo jedna zemlja nije došla sa ispunjenim kriterijumima. Prvi novac ćemo dobiti krajem oktobra".
U kome svojstvu je bio? Šta je potpisao? U čije ime? Ko ga je ovlastio?
I šta si i s kojim mandatom preuzeo da ispuniš od nemačko-francuskog plana i kakav si to Ohridski sporazum o implementaciji tog plana prihvatio?
I ko je to i s kojim mandantom naložio srpskim policajcima da se povuku iz Kosovske policije na severu, ko je naredio izlazak srpskih gradonačelnika i odbornika iz srpskih opština, ko je prećutno prihvatio uvođenje kosovskih ličnih karata, vozačkih i saobraćajnih dozvola, a prethodno, izručenje telekomunikacija, energetskog sistema, civilne zaštite, katastarskih knjiga „Republici Kosovo“?
I kakvo si to iskopavanje litijuma za nemačke bave zdravlje i s čijim mandatom prihvatio još u septembru prošle godine (reče Šolc!), dok je na snazi bila uredba Vlade Srbije o zabrani eksploatacije?
Najpre su počeli Vulin i Vrhovno Ulizištvo, uključiv i Vrhovnikovu Tajnicu koja veruje da je Jadar planina i popečiteljku energetike koja misli da se „jadarit“, u stvari, zove „jadar“ s malim slovom „j“, a sad i Vrhovnik sam sebe oslovljava u trećem licu, kao nekakvog vrhovnog komandanta... Kada je najavio obavezno služenje vojnog roka, kazao je da to čini upravo kao – vrhovni komandant. Ima li i tu mesta da neko zaviri u članove 329 i 330 Krivičnog zakona koji tretiraju „lažno predstavljanje“ i „samovlašće“?
A ne tako davno, do 2017, imali smo predsednika Republike koji se kretao u granicama ustavnih ovlašćenja, pokušavao da se nametne kao neprimetni domaćin srpske državne kuće dok je praktično menadžerisanje porodičnom zadrugom prepustio u ruke „najstarijem političkom sinu“, čak toliko da mu je ovaj, u vremenu kada se bio samopremetnuo u samozvanog Kancelara, pučistički, u neku svoju fioku, zaturio čak i „kroki krokija platforme o Kosovu“.
. . .
Možda da ga zovem nekom od titula dinastije Kim (Il Sung – „Večni vođa“, „Sunce nacije“; DŽong Il; DŽong Un – „Sunce 21. veka“)? „Vrhovni vođa“ je neformalna titula prvog čoveka Severne Koreje, a on je istovremeno i „vrhovni komandant“ armije.
Pisao sam ponešto o tome u blogu „Okolo dođoh, vođo, potokom topovskom rovu“ (januar 2020). Recimo, Kim DŽong Il (Sungov sin, Unov otac) je, prema zvaničnim podacima, imao nadljudsku sposobnost saladavanja, pa nikada nije imao potrebe da ide „tamo gde i car ide peške“. Zvuči vam odnekud poznato? A aktuelni DŽong Un je „komandant koji kontroliše prirodu i vreme“ i, na konju i u lakovanim cipelicama, redovno se, usred zime, penje na najvišu planinu u zemlji.
Pa, kako onda da ga zovem? Ne mogu Voždom, imali smo jednog. Ne mogu Aleksandar Veliki, jer je on samo jedan, a i Grk (Makedonac?) je. Ne mogu Ujedinitelj, što predlaže Dodik, jer smo imali već jednog takvog Aleksandra. Ne mogu ni Firer ili Duče, iako bi to na srpskom značilo isto što i Vođa, jer i takvog jednog smo imali u našoj istoriji (dr Milana Stojadinovića) koga su Srbi, skandirajući „vo-đa-vo-đa-vo-đa-vo“, prekrstili u „đa-vo“…
Ostaje mi jedino, potpomažuće titulisanje, Svevladar ili Samodržac (Samovoljnik) ili, što da ne, imajući u vidu ingerencije koje je sam sebi prigrabio u srpskom plemenu - (indijanski) Poglavica?
Za razliku od duhovnog vođe (vrača), poglavica je najčešće samo svetovni poglavar, predstavnik „izvršne“ vlasti, veća „staraca“, „mudrih“. Neka plemena su birale poglavicu samo u ratnim vremenima, negde je to bio potomak osnivača plemena; kod severnoameričkih Indijanaca je to mogao da bude najbolji ratnik ili govornik, negde opet najuspešniji stočar. U nekim (afričkim) narodima i plemenima, poglavica je imao posebne povlastice, uživao pravo prve bračne noći, imao vigvam ili kuću na najboljem mestu u selu; u nekim afričkim plemenima jedino je on smeo da nosi odeću od lavljeg ili leopardovog, a kod Eskima od vidrinog krzna.
Iz, delimično, stvarne, a više „strip – vestern“ istorije Indijanaca 18. i 19. veka, najpoznatije poglavicame bili su: Ludi Konj (Čaoha; U Divljini), upamćen po pobedi svojih Oglala Lakota nad generalom Kasterom; poglavica Apača DŽeronimo (Gojale, „Onaj Koji Zeva“); duhovni vođa i poglavica Sijuksa Bik Koji Sedi (Slonhe, „Spori“) koji je završio u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio samog sebe; poglavica Mohoka Tajendenega (Onaj Koji Kocka Na Dva Uloga) koji je završio i fakultet i oženio se belkinjom; Tupi Nož, poglavica Čejena koji su iz hladne Montane i Severne Dakote proterani u vrelu i vlažnu ravnicu gde ih je desetkovala malarija; poglavica Mala Vrana poznat kao izvrstan lovac; Crni Jastreb, poglavica plemena Sauk, koga je uhapsio Abraham Linkoln lično; jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa Crveni Oblak koji je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena ratnika na Lakota teritoriji; Kintpuaš, poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, poznat po tome što je lično ustrelio generala Kanbija koji je pokušao da ga prevari mirovnim sporazumom; Ahaja (Čuvar Krava), poglavica Seminola, jedan od najratobornijih indijanskih vođa u borbi protiv Španaca koji su tada vladali Floridom... Ovaj naš bi mogao da bude Tajendenega (Onaj Koji Kocka Na Dva Uloga) ili, da zvuči jednako i srpski i američki, da mu nadenemo ime Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice.
Ostale tekstove Cvijetina Milivojevića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
