Doktor Slobodan Antonić, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, član Odeljenja društvenih nauka Matice srpske i Odjeljenja društvenih nauka Andrićevog instituta, objavio je dvadesetak knjiga, među kojima su i: Demontaža kulture, Iskušenja radikalnog feminizma, Moć i seksualnost, Moć i poslušnost, Dosadna sociologija, Može biti samo jedan: predsednički izbori u Srbiji 1989–2022, Rusi i Srbi – dva zavetna naroda, i Ukrajinski rat – buđenje Carstva. Povod za naš razgovor je njegova nova knjiga Kolonijalno (anti)obrazovanje, u izdanju „Katene mundi“, koja istražuje kako međunarodni trendovi i politike utiču na srpski obrazovni sistem dovodeći do gubitka nacionalnog karaktera i samosvojnosti.
Šta se, u poslednjih četvrt veka, dešavalo sa obrazovanjem u Srbiji?
Reformu obrazovanja u Srbiji, nakon petog oktobra 2000, možemo slikovito predstaviti kao tranziciju iz sistema koji proizvodi odgovornu nacionalnu elitu, kao i modernizacijski kvalifikovanu srednju klasu, u sistem obuke i socijalizacije „pomoćnog stanovništva“ – koje je planirano da obavlja samo rutinske, polukvalifikovane i uslužne poslove za centar svetskog kapitalističkog sistema.
Glavni domaći akter takve reforme obrazovanja u Srbiji je ovdašnja kolonijalna politička klasa, a njen prvi pomoćnik je kompradorska inteligencija. Pokazatelji takve transformacije naše prosvete su očevidni: komercijalizacija obrazovanja, opadanje kvaliteta svih nivoa obrazovanja, uvođenje „dualnog“ obrazovanja, te pražnjenje gradiva od sve većeg dela štiva u vezi s kulturnim i nacionalnim identitetom.
Ipak, u srpskom školstvu radi još mnogo prosvetara – nastavnika srpskog jezika, istorije i drugih humanističkih disciplina – koji kod učenika bude i razgorevaju ideju narodnog samoodržanja, kulturnog identiteta i društvenog samopoštovanja i napredovanja. Dokle god je tako, kompradorstvo ovdašnje društvene elite neće moći da određuje ton celokupne naše prosvete.
Ali, nažalost, srpski univerziteti umnogome daju sve manjkaviju inteligenciju, kako po znanju, tako i po odanosti ovom društvu. Zato je borba za univerzitet verovatno ključna u godinama koje nam predstoje.
Srpsko školstvo već dva veka se uobličava kao školstvo koje svima daje podjednaku šansu za napredak u obrazovanju i uključivanje u društvo koje obrazovanom čoveku daje mogućnost da se afirmiše kao stvaralac i trudbenik na opšte dobro. Da li je to moguće u neoliberalnom kapitalizmu?
Ako posmatramo ključne društvene aspekte reforme obrazovanja u malim zemljama (polu)periferije – kakva je i Srbija – neminovno se nameće zaključak da se ta reforma svodi na tranziciju iz „kvalitativno elitističkog“ u „klasno elitistički“ model obrazovanja. Nije reč samo o snižavanju opšteg nivoa znanja koje se dobija u javnim školama već i o preuzimanju školovanja više klase, pa i više srednje klase zemalja (polu)periferije, od strane transnacionalnih struktura.
Naime, deca iz najviših slojeva (polu)periferijskih društava sada se upućuju da se – umesto u nekadašnjim elitnim domaćim (državnim) školama i na univerzitetima – obrazuju prvenstveno u (privatnim) školama i na univerzitetima koji pripadaju centru svetskog kapitalističkog sistema. Kako kaže Jasmina Vujić: „Upravo zbog tih razloga mnogi su spremni da tvrde da harmonizacija obrazovanja, kakvu predviđa Bolonjska deklaracija, za prevashodni cilj ima rušenje jakih i nezavisnih nacionalnih obrazovnih sistema, kako bi se na drugoj strani uništile jake nacionalne elite, bez kojih nijedna iole ozbiljna država ne može da funkcioniše.“
Ova promena funkcionalnog karaktera obrazovnog sistema u Srbiji moći će se bolje razumeti kroz sagledavanje uticaja i učinaka transnacionalnih struktura na osnovno i srednje, te visoko obrazovanje u Srbiji.
Kakav je taj uticaj?
Reforma obrazovanja u Srbiji (2001–) vršena je i vrši se pod direktnim uticajem, usmeravanjem, pa i vođstvom različitih transnacionalnih struktura. Kada je reč o osnovnom i srednjem obrazovanju, to se može videti ako se analiziraju uticaji na ključnog aktera reforme – Ministarstvo prosvete.
Ministarstvo prosvete – pogotovo u sazivu (2001–2004) koji je izvršio najveći deo reforme – osnovna načela promene prosvetnog sistema preuzelo je sa strane. Najpre, kako stoji u knjizi Kvalitetno obrazovanje za sve – izazovi reforme obrazovanja u Srbiji, koju je štampalo Ministarstvo prosvete, ministarstvo je prvenstveno pošlo od analize srpskog školstva koju su izvršili UNICEF (2001) i OECD (2001).
Zatim je „tokom dve i po godine organizovalo četiri velike međunarodne konferencije o reformi obrazovanja, posvećene opštim koncepcijskim pitanjima (…) čiji su zaključci beleženi, kako bi činili dalji oslonac za koncipiranje reformskih koraka“. Na osnovu ovih spoljnih analiza i saveta, koncipirana je reforma čiji su „glavni pravci (…) usaglašeni (…) u odnosu na strateške ciljeve zemalja članica Evropske unije“, uključiv i „strateški cilj tri“: „otvaranje sistema obrazovanja i obuke ka spoljašnjem svetu, u svetlu bazične potrebe da se podstakne njegova relevantnost za posao i društvo i za suočavanje sa izazovima koje nameće globalizacija“.
Reformu su, uz srpske poreske obveznike, finansirale (a onda i njene učinke kontrolisale) transnacionalne organizacije i pojedine zemlje EU. Tako je Svetska banka finansirala četiri projekta, Savet Evrope takođe četiri, Fond za otvoreno društvo tri itd., dok je deset zemalja EU pružilo dodatnu materijalnu pomoć reformi i unapređenju srpskog obrazovanja.
Konačno, glavnu kadrovsku bazu samog Ministarstva, kada je reč o izvođačima reforme, činili su prosvetari – aktivisti nevladinih organizacija, pri čemu su te organizacije bile dobro umrežene u sistem transnacionalnih NVO (odakle su po pravilu i dolazila sredstva za njihovo finansiranje). Jačina uticaja transnacionalnog činioca mogla se videti i po učestalosti oficijelnih kontakata: LJiljana Čolić, ministarka prosvete (2004), svojevremeno se požalila da „ima toliko susreta sa strancima kao da je ministar spoljnih poslova, a ne prosvete“.
Dakle, čitava reforma nije počivala na autonomnoj analizi stanja i potreba, na samostalno razvijenim konceptima, na institucionalnim akterima prvnstveno odgovornim građanima Srbije, kao, kako zapaža Zoran Avramović, i na „naučnim institucijama koje država decenijama finansira“. Naprotiv, ona je počivala na analizama, konceptima, ustanovama i pojedincima koji su bili sastavni deo transnacionalnih ideoloških i institucionalnih struktura, odnosno na pukoj transmisiji.
Praktično, standardi, ali i interesi EU (a u krajnjem i SAD), stavljeni su iznad dostignutih domaćih obrazovnih standarda, pa i iznad nacionalnih interesa Pri tome je deo kompradorske inteligencije i činovništa, koji je u reformi učestvovao, nagrađen odgovarajućom koruptivnom rentom: honorari koje je Ministarstvo prosvete 2001–2004 isplaćivalo bili su, prema svedočenju LJiljane Čolić, toliko brojni da je „ceo jedan kombi bio premali da se u njega smeste svi ugovori o autorskim honorarima“, a „za samo jedan honorar isplaćeno je 50.000 evra“.
Mehanizam upliva transnacionalnih struktura na reformu srpskog školstva najbolje se može sagledati preko uticaja Svetske banke. Ideolozi prosvetne reforme 2001–2004. u svojim publikacijama su otvoreno naglašavali da su „oslonac u stvaranju strategije reforme“, između ostalog, činile i analize Svetske banke o stanju u srpskom školstvu.
Čovek bi se mogao zapitati kakve veze ima Svetska banka s reformom srpskog školstva. Stvarno, kakve veze ima Svetska banka s reformom školstva?
Odgovor na to pitanje krije se u funkciji ove transnacionalne institucije u svetskom finansijskom poretku. Ona je parnjak MMF-u i najčešće zajedno s njim nastupa prema malim zemljama, čije vlade traže pozajmice. Obe institucije su jedna vrsta akcionarskog društva, u kojem SAD ima najveću kvotu. Dok MMF daje pozajmice koje obezbeđuju spoljnu likvidnost, Svetska banka daje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje-zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva.
Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja ili supervizora. Dok je specijalizacija MMF-a finansijska i monetarna sfera, Svetska banka svojim kreditima najčešće finansira obrazovanje, zdravstvo, reformu državne uprave itd. U toj podeli zaduženja, Svetskoj banci upravo i pripada finansiranje reforme obrazovanja.
Stoga njeni „saveti“ u ovoj oblasti imaju istu snagu kao i „saveti“ MMF-a u fiskalnoj i monetarnoj politici – dakle, oni su uslov za dobijanje sledeće rate odobrenih kredita. Praktično, to znači da poverioci dobijaju pravo da „upravljaju procesom reformi“, u odgovarajućem sektoru, odnosno da međunarodni činovnici iz finansijske sfere načelno dobijaju glavnu reč o pitanju srpskih poreza, penzija, socijalnih davanja, ali i obrazovanja, zdravstva, nauke i kulture.
U svojoj knjizi tvrdite da je „bolonjizacija“ evropskih (pa i srpskih) univerziteta proces koji nije nastao spontano, nego na osnovu transnacionalne elite, čiji je cilj, između ostalog, bio porobljavanje obrazovanja kancer – kapitalističkom sistemu i ukidanje tradicionalnih evropskih vrednosti visokog obrazovanja. O čemu je reč?
Problem je u tome što bolonjska reforma menja karakter državnih univerziteta od generatora stvaranja kulturne i tehničke elite jednog društva u pukog proizvođača radne snage za globalno (ili evropsko) tržište. Ona, kako kaže Đorđe Grujić, visoko obrazovanje prvenstveno svodi na „robu posredstvom koje je moguće povećati efikasnost evropske privrede u uslovima globalne tržišne kompeticije“, a same univerzitete pretvara u „tržišno orijentisane organizacije“, pa „bolonjska reforma dobija svoj puni smisao tek kada se sagleda unutar konteksta neoliberalne političke doktrine koja predstavlja njeno idejno izvorište“. U temelju bolonjske reforme, zapravo, stoji, po Dušanu Savićeviću. „filozofija merkantilizma, filozofija ’tržišta znanja’, koncepcija o znanju ’kao robi’“.
U samom središtu takve koncepcije nalazi se zamisao da reformisani univerzitet ne treba više da stvara sloj nacionalne inteligencije – kao jednog od glavnih pokretača i delatnika modernizacije – već sloj atomizovanih stručnjaka, čija je glavna funkcija opsluživanje transnacionalnog ekonomskog i političkog sistema.
Ova promena karaktera univerziteta posebno teško može da pogodi centralnoevropske i istočnoevropske zemlje, u kojima visokoobrazovani stručnjaci nisu samo „professionals“, već poseduju i izvesnu specifičnu slojnu svest o naročitim društvenim zadacima koje treba da obave u društvima zakasnele modernizacije.
Sama činjenica da neki od najvažnijih univerziteta u centralnim zemljama svetskog kapitalističkog sistema ipak ne primenjuju ovu „reformu“, dodatno rađa sumnje u krajnji pozitivan učinak ovakve promene karaktera univerziteta u Istočnoj Evropi. Ovakvom reformom se, naime, u malim evropskim zemljama, kako kaže Milan Uzelac, „jednim potezom pera briše viševekovno duhovno nasleđe, zarad ’kulturnog’ jedinstva u prostoru sumnjivih geografskih granica i još sumnjivijih namera“. Čak i Lisman, koji je austrijski profesor, ne može a da ne kaže: „Beda evropskih visokih škola ima svoje ime: Bolonja.“
Srbija je imala tradicionalno jak sistem državnog obrazovanja, koji je još i pre socijalizma obezbeđivao samostalno stvaranje građanske strukture neophodne za funkcionisanje privrede i društva (tj. upravnog aparata i nacionalne, kulturne i tehničke elite). Socijalizam je takvo javno obrazovanje samo usavršio, napravivši od njega glavni kanal društvene pokretljivosti. I, ma koliko da je u Srbiji, tokom devedesetih, obrazovni sistem ruiniran, on je i dalje ostao veoma kvalitetan, stvarajući na svom vrhu elitu znanja, ne nužno lošiju od one edukovane na najskupljim svetskim univerzitetima.
Šta je „bolonjizacija“ donela Srbiji?
Državni univerziteti, naime, „bolonju“ prečesto shvataju kao rasterećenje studenta od „bespotrebnog znanja“, odnosno kao radikalno sužavanje nastavnih programa, kao naglasak na njihovoj kvantifikaciji, a ne kvalitetu, kao smanjenje ili čak izbacivanje fonda časova koje student treba da posveti samostalnom učenju gradiva, te kao spuštanje kriterijuma za prolaznost na ispitu.
Studentima se, praktično, obećava da će, samo ako su platili školarinu i išli na predavanja, na kraju semestra dobiti prelazne ocene u indeks. U tom smislu se od profesora traži da „interaktivno“ uče studente, tako što bi studenti maksimalno toga naučili na predavanjima, a minimalno toga iz knjiga. Povedeni tim šarenim lažama, skreće pažnju Uzelac, predstavnici studenata daju izjave po novinama kako „profesori i dalje očekuju od studenata da sede nad knjigama pre nego da ’interaktivno’ uče“.
Mnogi od tih studenata, nažalost, ne samo da ne žele da čitaju knjige oni, štaviše, knjige smatraju „zastarelim“. Što se tiče spuštanja kriterijuma za prolaznost na ispitu, reč je o agresivnom insistiranju na tome da godinu mora položiti bar 80 posto studenata. Rezultat je ozbiljno neznanje s kojim danas srpski studenti završavaju univerzitet. U isto vreme dolazi do masovnog i nekontrolisanog otvaranja privatnih univerziteta, na kojima su zahtevi za učenjem, kriterijumi za prolaznost na ispitima, kao i ukupni nivo stečenih znanja još niži nego na državnim univerzitetima. Opšte snižavanje nivoa znanja u srpskom visokom školstvu, u isto vreme, praćeno je opštim povećanjem nivoa korupcije.
Zašto je privatizacija univerzitetskog obrazovanja u nas bila bremenita nizom ozbiljnih problema i posledicama koje još nismo sagledali?
Problem je u tome što je humboltovska koncepcija univerziteta kao zajednice profesora i studenata koji autonomno izgrađuju i prenose znanje isključivo u skladu sa akademskim standardima zamenjena koncepcijom po kojoj najpre profesori svoja statusna ovlašćenja da potvrđuju studentsko znanje (putem ocena) prodaju vlasniku univerziteta, a onda on njihove ocene studentskog znanja – naravno, po daleko višoj ceni – prodaje samim studentima, kao kupcima. Studenti, dakle, ne dobijaju ocene od profesora na osnovu klasičnih akademskih standarda (tj. znanja) već na osnovu upisnine koje su platili vlasniku univerziteta.
Ova obrazovna megaprevara moguća je samo na osnovu sistemske korupcije, u kojoj učestvuju mnogi akteri – od političara, koji uzimaju mito u vidu doktorskih i master diploma ovih univerziteta (ne isključujući i neke druge oblike mita), preko roditelja koji se nadaju da će kupovinom fakultetskih diploma „obezbediti“ svojoj deci budućnost, do samih studenata koji se zanose da će njihove diplome stečene po načelu „Uveče prelistaš, ujutro zablistaš“ išta vredeti na stvarnom tržištu rada (ne samo stranom, kako im je sugerisala reklamna kampanja „Završi Megatrend i pali!“, već i domaćem, gde će većina njih morati da traži svoje uhlebljenje).
Ozbiljno ste se pozabavili razaranjem nacionalnih sadržaja u obrazovanju. Dokle smo došli i kuda idemo?
Već sad na univerzitetu imamo mnoštvo studenata koji su indiferentni prema svojoj zemlji i svom narodu, a o kojima ništa bitno i ne znaju. Slobodan Vladušić pripoveda o događaju na ispitu: „Dok je pričao o romanu Lagum Svetlane Velmar Janković, ispostavilo se da jedan moj student nikada nije čuo za NDH, niti za postojanje osobe pod imenom Ante Pavelić. Vratio sam mu indeks. Kada je izašao napolje, student je ljutito prokomentarisao kolegama: pao sam zato što nisam znao za nekog Pavelića. Polovina se saosećala sa njegovim bolom.“
Vladušić ukazuje i na prateći „efekat kućnih janičara“. Roditelji koji žele da budu „moderni“ i „bliski s decom“ počinju da preuzimaju njihove svetopoglede, koje su deci usadili škola, masmediji i društvene mreže. „Tako stižemo do reverzibilnog obrazovanja: više roditelji ne vaspitaju decu već obratno – deca roditelje.“ Neznanje, ideologizacija i manipulacija ubrzano rastu do tačke kulturne i identitetske anihilacije.
Šta će tek biti kada na univerzitet dođu naraštaji koji su nastavu pratili po višestruko reformisanom (tj. nacionalno ispranom) programu, kaže nam dr Olivera Krupež, profesor osnovne škole: „Najpre je u šestom razredu izostavljena Rakićeva pesma Nasleđe, a potom je nestalo Rakićevih kosovskih junaka u sedmom razredu kada je pesma Na Gazimestanu zamenjena Simonidom. U poslednjoj reformi nisu preživele ni Simonida ni Gračanica, a s njima ni kralj Milutin, kao ni srpski car Dušan koji je bio lirski subjekt u pesmi O poreklu Desanke Maksimović. U sedmom razredu se tokom jedne decenije dva puta izmenio izbor iz Rakićevog ciklusa Sa Kosova. Pesma Na Gazimestanu najpre je zamenjena Simonidom, a onda pesmom Božur koja je refleksivna, bez dominantne nacionalne i istorijske dimenzije. Očigledno je reforma poslužila za sistematično desetkovanje programskih sadržaja iz domena nacionalne istorije, kao i za potiskivanje autora i dela koja pobuđuju razvoj nacionalne svesti mladih generacija.“
Sreća je, međutim, što u školstvu radi još mnogo prosvetara – a tu prvenstveno mislim na nastavnike srpskog, istorije i drugih humanističkih disciplina – koji kod učenika umeju da zaiskre žišku ljubavi za životom, lepotom i pravdom, a što je sama osnova našeg narodnog samoodržanja, kulturnog identiteta i društvenog napredovanja. Dokle god je tako, kompradorstvo ovdašnje društvene elite neće moći da određuje ton celokupnog našeg obrazovanja. Ali, zapitajmo se, šta će biti kada stara garda naših prosvetara ode u penziju. Da li će ih smeniti jednako posvećeno i prosvećeno pokolenje?
Nisam uveren u to. Srpski univerziteti umnogome daju sve manjkaviju inteligenciju, kako po znanju, tako i po odanosti ovom društvu. Zato je borba za univerzitet ključna. Moramo uraditi sve da je dobijemo.
Kakva rešenja su moguća u okolnostima u kojima smo se obreli?
Obrazovanje mora da podiže dete ne samo za čovečanstvo već i za otadžbinu. Jedna od osnovnih funkcija obrazovanja upravo je društveno-integrativna – prenošenje zajedničkih vrednosti na sve članove društva, te utvrđivanje vrednosnog konsenzusa i stvaranje društvene solidarnosti. Obrazovanjem se na nove generacije prenosi ne samo opšti fond znanja čovečanstva već i sva važna kulturna dostignuća konkretnog društva i civilizacije.
Jer, kao što je to uočio još Dirkem, obično se u prosveti kaže „da je naš zadatak sasvim jednostavan – da od naših učenika stvorimo ljude“; ali „svaki narod ima u svakom trenutku svoje istorije svoju sopstvenu koncepciju čoveka“. Zbog toga, kako kaže Dirkem, „ne postoji univerzalno valjano vaspitanje za čitav ljudski rod“ – „svaki tip naroda ima svoje vaspitanje koje mu je svojstveno i koje ga može odrediti isto kao i njegova moralna, politička i religijska organizacija. Ono je elemenat njegove fizionomije“.
Pravo svakog društva na suverenost u obrazovanju i vaspitanju novih generacija ne može se osporiti ili čak ukinuti optužbama za „nacionalizam“. Nema niti može biti prosvetno neutralne države. Jedan od ključnih ciljeva školstva u SAD, Kini i Rusiji je razvijanje lojalnosti prema vlastitom društvu. I kako kaže Dirkem, „nema naroda u kome ne postoji određeni broj ideja, osećanja i postupaka koje vaspitanje treba da usadi svoj deci bez razlike“, a upravo „učitelj je tumač glavnih moralnih ideja svoga vremena i svoje zemlje“.
Pustimo srpske učitelje da na miru, bez pritisaka ideologizacije, rade svoj posao. To će biti najbolje i za decu, i za društvo, pa i za čovečanstvo…
Intervju za Pečat vodio Vladimir Dimitrijević
Izvor: Pečat.rs
