Hana Arent je zapisala kako je dobro naučila jednu lekciju u životu. Radi se o tome da kada neko atakuje na vas zbog vaše nacionalne pripadnosti – kazuje iskustvo ove velike filosofske autorke – morate se štititi upravo kao pripadnik te nacije. U njenom slučaju pravilo glasi: ako vas neko napadne kao Jevreja – morate se braniti upravo kao Jevrej! Ne kao demokrata, ne kao kosmopolita, ne kao humanista, ne kao bilo šta drugo: jedino i samo kao Jevrej.

Ovo pravilo se odnosi i na situaciju kada vas taj neko napada zaobilazno, uz navođenje drugačijih – neetničkih – argumenata; odnosi se i na one slučajeve kada vas napada neko ko je formalno vaš sunarodnik, a suštinski autošovinista. Bilo bi uputno da se prisetimo koliko smo samo puta na sopstvenoj koži morali da primenimo ovo mudro pravilo rođeno na iskustvu „od krvi i mesa“; ako posmatramo, recimo, razdoblje od nekoliko poslednjih decenija.

U ovom periodu, samo ovlaš da nabrajamo, ko nas je sve i zbog čega napadao. Posle toga, malo da zastanemo i zakočimo, pa onda da otputujemo na žitna polja i talasaste brežuljke, na kojima se odvija užareni i krvavi svetski sukob: Ukrajina. Ko je koga tamo napao, i da li je napad počinjen samo zbog nacionalne pripadnosti onog drugog?!

Ako bismo stali uz narativ Kolektivnog zapada, onda bismo proglasili Rusiju agresorom, koji je napao suverenu državu u njenim međunarodno priznatim granicama. Zbog toga je, obrazlažu zapadni lideri, bilo neophodno da se uvedu sankcije prema Ruskoj Federaciji. I zbilja, strogo formalno posmatrano i kada se pogled usmeri samo u pravcu događanja početka sukoba, Ruska Federacija jeste napala suverenu državu.

Pravovremeni udar

Ali, postoji druga – na prvi pogled – neosvetljena strana medalje, koja nas vraća nekoliko godina unazad, pre samog ratnog sukoba. Prvo, izvršen je klasičan puč u Ukrajini, koji je potekao sa trga Majdan u Kijevu, i uzrokovao fizički progon rusko-jezičkog stanovništva u nekim oblastima u državi (već je poznato da je ovaj prevrat izvršen uz brutalnu asistenciju zapadnih obaveštajnih agencija).

Drugo, sporazumi iz Minska kojima bi prestali krvavi etno-građanski sukobi u Ukrajini, tendenciozno i zlonamerno su zajedno opstruirali ukrajinsko rukovodstvo i predstavnici Kolektivnog zapada (bivša kancelarka Nemačke Merkel i bivši predsednik Francuske Oland, kao potpisnici Minskih dokumenata, javno su priznali nameru da se ovim sporazumima „kupovalo“ vreme dok se Ukrajina ne naoruža).

Treće, sve do ulaska ruskih trupa u Ukrajinu, odnosno do početka Specijalne vojne operacije (SVO), kako je nazivaju u Kremlju, Ukrajina je, uz zapadnu saglasnost, permanentno bombardovala i granatirala ruske civile u Donbasu. Četvrto, Ukrajina je počela i sa izmenama njenog međunarodnog statusa, nastalog na agendi vojne neutralnosti i poštovanja svih prava rusko-jezičkog stanovništva.

Iz svega rečenog, može se konstatovati da Rusija zbilja jeste napala suverenu državu, ali tek pošto je ukrajinsko rukovodstvo jednostrano poništilo čitav niz veoma osetljivih dogovora i preuzetnih ugovornih obaveza. Ova nagla tektonska pomeranja bila su u potpunom saglasju sa zapadnom doktrinom (čitajte: NATO strategijom), da na samim granicama Rusije zapadne države instaliraju američko nuklearno oružje.

Dakle, i slepom je vidljivo da bi time Rusija i njen narod, bili u smrtnoj opasnosti. I kako su se Rusi branili? Zbog osetljivosti čitave geopolitičke situacije, Rusi su krenuli u kontra-napad tek kada im je „nož došao pod grlo“. Ali, ipak su prvi zadali udarac! Bez ozira što je rukovodstvo Kolektivnog zapada logično slutilo da ruskom strpljenju jednom mora doći kraj, ruska intervencija ih je iznenadila.

Tako je predsednik Putin ostao veran sopstvenom iskustvu, stečenom u mladosti na ulicama Sankt Peterburga, koje možemo sabrati u rečenicu: „Ako je sukob neizbežan – onda udari prvi“. Kako je vreme prolazilo tokom sukoba u Ukrajini, tako je ideja „sovjetije“ u ruskom društvu tonula u blato istorije. Sukob je zatekao Rusiju sa podeljenim strujama uticaja unutar veoma složene, slojevite i krhke zajednice: ruski nacionalni iteresi prema interesima nacionalnih manjina, verska heterogenost, liberalno-zapadni građanisti protiv patriotskih snaga, evro-centrične sile protiv evroazijske doktrine…

„Prijatelji“ i „neprijatelji“

Rusiji je teže bilo da se oslobodi teškog kompleksa inferiornosti prema Kolektivnom zapadu, nego da ratuje na terenu. Tek kada je rusko društvo shvatilo da mogu i da moraju sopstvenu egzistenciju razvijati bez Zapada kao uzora, kao i da će ih na Kolektivnom zapadu mrzeti šta god da rade, Rusija je povratila veru u sebe.

Da parafraziramo Karla Šmita: tek kada se u Rusiji povukli jasne koordinate između pojmova „prijatelj“ i „neprijatelj“ – i kada su sklonili sve između što zamagljuje ovu razdelnicu – postali su spremni da iznesu teret pobede i odgovornosti za budući multipolarni svet.

Dakle, Rusi su poštovali mudrost iskustva Hane Arent: kada vas na Kolektivnom zapadu napadaju samo zato što ste Rusi – onda se isključivo branite kao Rusi! Zbog toga su zadobili planetarno poštovanje, stabilizovali sopstveno unutrašnje društvo i privredu, i potvrdili staus svetske sile.

Sankcije koje su usledile odmah posle početka SVO i koje su se kasnije multiplikovale, vremenom su postale kontra-produktivne po zapadnu politiku i ekonomiju. Tako je Kolektivni zapad izgubio psihološku predstavu kao svoje najmoćnije oružje, preostala mu je samo upotreba vojnog arsenala. A na ovom polju teško da će smeti da se upuste u direktan sukob sa Moskvom.

Ako je za uvođenje sankcija Rusiji postojao bar formalni razlog, šta je uzrokovalo sankcije Belorusiji?! Ova uređena i pravedna država nije nikoga napala, nije ušla u sukob između Rusije i Ukrajine, nije postala trajna odskočna daska za ruske kopnene upade na ukrajinsku teritoriju.

S druge strane, bila je žrtva zapadnog pokušaja da im putem „obojene revolucije“ izvrše puč u državi. Belorusija se držala dostojanstveno i uzdržano u onoj meri u kojoj je morala da čuva sopstveni ponos. Ona nije izdala Rusiju, a nije ni nanela zlo Ukrajini. Sve vreme sukoba, a i decenijama pre toga, zastupala je striktno poštovanje međunarodnog prava i sprovodila je miroljubivu spoljnu politiku.

Ipak, protiv nje su države Kolektivnog zapada i mnogi njihovi sateliti uveli sankcije! Na ovom neslavnom spisku nalazi se i Srbija, a na našu sramotu valja se prisetiti da je našu državu za vreme NATO agresije posetio jedino beloruski predsednik Lukašenko!

Suštinski razlog za uvođenje zapadnih sankcija prema Belorusiji leži u razlogu da ova nije želela da okrene leđa Rusiji, odnosno da je ostala dosledna sopstvenoj veri i sopstvenoj „krvi“. I ove sankcije su postale deplasirane kao i u slučaju Rusije, jer su se obe države okrenule trećim tržištima, čak su ih sankcije podstakle da ovladaju proizvodnjom mnogih proizvoda koje su pre toga nekritički uvozile. Kako su se Belorusija i Belorusi branili? Jedino i samo kao Belorusi, zato iz svega izlaze sa neuporedivo većim ugledom pred svetom.

Srbi i Zapad

Jasno je da je u beloruskom slučaju na sceni licemerje kosmičkih razmera od strane Kolektivnog zapada, koje prerasta u nepodnošljivu nepravdu. Ali, da li ima još sličnih slučajeva, možda i drastičnijih, ili je posredi samo izuzetak? Ima, na našu nesreću, radi se upravo o nama. Nas je Kolektivni zapad zverski napao, okupirao nam deo teritorije i uvodio nam sankcije!

Belorusiju nije smeo ni da pomisli da napadne vojno, a nas je zasipao bombama. A sankcije koje nam je Zapad uveo, ispisale su našu državu čak i iz Ujedinjenih nacija, što je slučaj bez presedana u novijoj istoriji. Izbačeni smo iz svega što postoji: diplomatski odnosi, bankarski promet, robna razmena, trgovina i turizam, kulturna saradnja, sportske manifestacije…

Nakon redefinisanja našeg državnog statusa i povretka u međunarodne insitucije, tortura Kolektivnog zapada prema srpskom narodu i državi se nastavala, samo na perfidniji način. Nije više bilo NATO bombi i sankcija, ali su došli novi zapadni „plodovi gneva“: secesija Kosmeta; svakovrsni napadi na Republiku Srpsku; rezolucija o genocidu u Srebrenici; petooktobarska okupacija bankarskog, privrednog i medijskog sektora; Briselski i Ohridski sporazumi; odvajanje Crne Gore putem falsifikovanog referenduma; ultimativna promocija homoseksualizma i ideologije „voukizma“…

Ovaj niz bi mogli da produžimo, ali i ovo što je pobrojano dovoljno je da se podvuče suštinska priroda naših i zapadnih odnosa. Zdravoj pameti će trajno ostati nejasno šta mi tražimo na zapadnoj političkoj hemisferi, kakve to pristupne pregovore i zbog čega vodimo sa EU, koja se to poglavlja upinjemo da zatvorimo u Briselu: konačno, zašto jedan tradicionalno slobodarski narod poput nas danas pokazuje toliku volju da bude pokoren od strane zapadnih neprijatelja?!

Ako je u pitanju taktika u skladu sa kojom se moramo „praviti mrtvi“ dok ne prođe opasnost, opet se postavlja ključno pitanje, kao i u svim prethodnim slučajevima: pomoću kog identiteta se mi branimo? Valjda je konačno svima jasno da nas napadaju jedino i samo zato što smo Srbi, odnosno napadnuti smo „kao Srbi“ (da pozovemo u pomoć mudrost Hane Arent sa početka teksta). Da li se, mi onda branimo, upravo „kao Srbi“ – kao što ova jevrejska autorka zaključuje kao neophodnost?

Promašene taktike

Na početku devedesetih, u vojnim i medijskim ratovima koji su se u ovom periodu vodili protiv nas, branili smo se kao Jugosloveni. Da stvari budu još crnje, branili smo se kao jugo-titoisti. Naša rukovodstva su do poslednje sekunde branila ideju „šireg“ jugoslovenstva, a kasnije po diktatu situacije, zalagala su se za „uže“ jugoslovenstvo.

Partija koja je ubedljivo najduže na vlasti u državi – Socijalistička partija Srbije – i dalje se zauzima za očuvanje Titovog kulta u društvu. Na nesreću, zalažu se za ovaj psihološko-idolatrijski kontinuitet i pored mnogih očiglednih istorijskih dokaza da je jugo-titoizam bio izrazito anti-srpska ideologija. I dan-danas, kada su se mnoge vode u Srbiji razbistrile, kod nas postoje debeli muljeviti talozi juoslovenstva i titoizma.

Zatim smo se branili kao „demokrate“, odnosno kao pripadnici globalne misionarske nacije. U našem društvu je, posle „demokratske revolucije“, zavladala skorojevićka opčinjenost univerzalizmom i globalizmom. Zapravo, na neki način, u Srbiji je neformalno održana „deveta sednica“ Saveza komunista Srbije (SKS), gde su društveno kormilo preuzeli poraženi kadrovi sa Osme sednice SKS; ovoga puta sveobuhvatno preumljeni na ideologiju liberalnog vesternizma.

Za njih Slobodan Milošević nije bio Jugosloven, već mračni srpski nacionalista. Da slučajno u Srbiji, posle pada ideološki veoma heterogenog i fluidnog Miloševićevog režima, ne bi zavladalo sopstveno uverenje da ovde živi narod koji sebe smatra Srbima, pristupilo se nekritičkom veličanju ideologije „demokratije“, u kojoj ne postoje nacije i narodi već samo „građani“.

Potpuno suprotno od mišljenja jednog od danas vodećih mislilaca – DŽona Miršajmera – koji zaključuje citirajući konzervativnog filosofa Žosefa de Mestra: „Tokom svog života susretao sam se sa Francuzima, Italijanima, Rusima i drugima; zahvaljujući Monteskjeu, štaviše, znam da neko može biti i Persijanac. Kada je, pak, u pitanju čovek, izjavljujem da ga nikad u životu nisam upoznao; ukoliko postoji, nije mi poznat“.

U kasnijoj fazi, branili smo se kao „Evropljani“: čak i kada su iz Brisela odapinjane otrovne strele prema Srbiji, mi smo se zaklinjali u „evropske vrednosti“. Naivno smo verovali, da ispred sebe imamo snažan štit, dokle god smo“Evropljani“. Posle svega, postaje jasno da je glorifikacija „evropejstva“, izleda, postojala skoro samo u Briselu iz lukrativnih pobuda, i u Srbiji iz malograđanskih slabosti.

Očigledno je da smo se našli u šizofrenoj situaciji: dok su skoro sve današnje evropske politike potpuno saglasne da postanu američki vazali, naša politika se trudi da bude evropski vazal, da bi se tako preporučila za američko vazalstvo.

Posle svega, logično je da smo počeli sa odbranom u ime „regiona“, odnosno „jugoistočnog Balkana“. Zvuči savremenije od termina „uža Jugoslavija“, ali u biti podržava ovu ideju; uvođenjem odrednice „jugoistočni“ zatamnjuje se psihološka predstava o pojmu „Balkanac“, koju naše političke i medijske elite doživljavaju kao negativnu konotaciju. Kada se vremenom potroši značaj ovog nesadržajnog pojma, šta je sledeće? Kako ćemo se onda braniti: kao „mlado-regionalci“ ili kao „Briselci u pokušaju“?!

Mišljenja smo da je nastupilo doba kada se moramo braniti jedino i samo kao Srbi, jer smo napadnuti isključivo kao Srbi, da parafraziramo Hanu Arent; odnosno da stvari postavimo sa „srpskog stanovišta“, kako je zahtevao Miloš Crnjanski. A sa ovog stanovišta ne sme biti Briselskog sporazuma, Ohridskih aneksa, pristupnih pregovora i poglavlja prema EU, briselskih zakona u Narodnoj Skupštini, Kuće cveća u Beogradu, ideologije vokizma i homoseksualnosti… Jednom rečju: ili ćemo se osloboditi od okupacije, ili ćemo – ako trenutno nemamo snage da se oslobodimo – skupiti hrabrost bar da je proglasimo.

ISCURELI DETALJI IZ IZRAELA: Kopnena invazija na Liban samo što nije!

Izvor: Standard.rs