Piše: Vladimir Dimitrijević
ŠTA JE REKAO DANILO BASTA?
Nedavno se, u jednoj poznatoj izdavačkoj kući, pojavilo ko zna koje izdanje „Filozofije palanke“.
Mrtva knjiga, koja se povremeno ritualno oživljava, tek da se zna da je Debeli Mrtvac Groz, koga je Radomir Konstantinović veličao, i dalje u Kući cveća.
Godine 1992, 14. februara, u doba kada je osnovan „Beogradski krug“, jezgro jurišnih odreda Druge Srbije, srpski filosof Danilo Basta je u nedeljniku NIN objavio tekst „Hegel u Brozovoj senci“, u kome je „drugosrbijance“ upozorio da će jedan od ključnih im zatočnika postati čovek koji je, najusrdnije, veličao Josipa Broza Tita, pokazujući time udvorištvo kakvo se u kvaziintelektualnoj Srbiji, u kojoj u Titovo vreme nije manjkalo udvorica, nije moglo sresti. Danilo Basta nije osporio mesto ovog udvorice u našoj novijoj kulturi, ali je jasno rekao i to da se njegove pohvale Titu ne mogu lako zaboraviti. I ne treba ih zaboravljati.
DA ČUJEMO SAMOG BASTU
Uostalom, da čujemo samog Bastu, koji analizira udvorički tekst „Titova misao“:
“Pošto je u prvoj rečenici rekao da ne zna za lepšu pesmu od one: Druže Tito, mi ti se kunemo, pisac se ubrzo okrenuo glavnom predmetu svog napisa, Titovoj misli. Za nju on kaže da je „sistem, i to sistem doveden do savršenstva..., jedan izvanredno dinamičan i maksimalno otvoren sistem. Kada se sutra podrobnije bude ispitivala struktura i dinamika Titove misli, otkriće se, ubeđen sam, da je veličina njena u tome što je ona sistem u kome nema ni jednoga načela koje nije u najtešnjoj, uzročno-posledičnoj, vezi sa drugim njegovim načelima, pa i više: otkriće se da nema nijednoga načela koje sebe ne prepoznaje, i to neposredno, u svakom drugom načelu“.
Prema autoru (već se sada može reći) ovog nezapamćenog panegirika Brozu kao misliocu nad misliocima, brionski samodržac, čija je „muka s rečima“ bila očigledna i neretko groteskna, stvorio je takav misaoni sistem u kojem je „nemogućna parcijalizacija“. Brozov sistem je „koherentan u ovoj interakciji osnovnih načela, i dinamičan u toj svojoj koherentnosti. Savršenstvo ovoga sistema je u toj koherentnosti koja nije osvojena odricanjem od dinamičnosli i, uz to, ono je u savršenoj jednostavnosti osnovnih njegovih pretpostavki: to je kolosalna arhitektura...“
Da, tako je pisao onaj koga je Basta razobličio: Titova misao je imala, po njemu, „kolosalnom antipalančaninu“, „kolosalnu arhitekturu“.
HEGEL ISPOD BROZA
Danilo Basta, naš najveći znalac nemačke filosofije, podsećao je čitaoce:
“Upoređen sa Brozom-sistemotvorcem, sa ovim „velikim sintetičarem“ (autorov izraz), sa dinamikom, koherentnošću i otvorenošću njegovog sistema, čija su načela skladno povezana, Hegel se neizbežno pojavljuje kao filozofski patuljak, kao običan, zanemarljiv predstavnik palanačke filozofije. Ne pominjem ovde Hegela slučajno i proizvoljno. Štaviše, sam autor „Titove misli“ upozorava na pojavu „krize sistema, posle Hegela“. Za nj su Kjerkegor i Niče „velike metafore ove patetične krize sistema“, dok je Josip Broz „povratio sistemu sposobnost da uključuje u istoriju, a ne da isključuje iz nje“. Već se po tome može videti da Tito, prema prosuditelju njegove misli, nije bio nikakav spekulativni zanesenjak, već, upravo svojim sistemom, tvorac „vizionarskog realizma“ u čijim se okvirima kretao „kao nekakav De Brolji, Plank, Stravinski ili Pikaso političke prakse i političke filosofije“.“
Sa njima je genija borbe protiva srbijanske naci- palanke poredio Broza: sa dva čuvena fizičara, jednim majstorom muzike i ocem modernog slikarstva.
ČAS ANATOMIJE TRAJE
Bastin čas anatomije se nastavlja:
„Posle ove zaista smele i zanosne metaforike, kojom je Broz uznet do najvećih imena moderne fizike, muzike i slikarstva, a prethodno, videsmo, uzvinut daleko iznad Hegela, ne bi trebalo da čudi sledeći zaključak o Titovom geniju: „NJegov genije jeste genije stvarnosti što dolazi do svesti, i zato je genije svih: bravari, filosofi, seljaci, kućne pomoćnice, osećaju njegov glas kao svoj, i to jeste njihov glas. Kada govori on, maršal Josip Broz Tito, kućna pomoćnica, sa krpom u ruci (neobično važan literarni detalj — D. B.), uzdiže se do maršalskih visina.“ Ali to nije sve. Odmah zatim, dramska tenzija raste. Svi damari svih društvenih slojeva Brozove arkadije trepte do krajnjih granica. Jer, kada Maršal — iako mislilac sistema koji je „neporečno koherentan, ali i otvoren, i baš zbog toga vitalan“, iako „veliki majstor istorije“ i demijurg „vizionarskog realizma“ - „ne nalazi reč od prve, ili mu pogled izgubi rečenicu na hartiji, ili kad ovlaži prst da bi okrenuo list“ (dirljiva naturalistička slika, više puta, sećamo se, potvrđivana uživo), onda „svi to, hoće li uspeti taj list da okrene“, itd., itd. (Svi su navodi preuzet časopisa „Treći program“, br. 45, 1980, str. 13-17.)“
Da, zaista, dragi čitaoče! Radomir Konstantinović je pisao o kućnoj pomoćnici koja se, slušajući Tita, uzdiže do „maršalskih visina“. To nije šala, to je zbilja! I Titovo ubogo govorničko nesnalaženje pripisivao njegvoj retorskoj moći!
Samo dvanaest godina kasnije, postao je, taj Konstantinović, vođa demokratskih promena.
TITOISTA KAO DEMOKRATA
Nemilosrdni dijagnostičar Danilo Basta kaže da pisac brozofilnih redova nije usputni, slučajni titoista, nego titoista svim svojim bićem:“U pitanju je, dakle, intelektualac koji se (više nego) solidarisao sa Brozovim režimom, koji se otvoreno i iskreno svrstao među njegove branitelje i uznositelje, koji je s Brozovom sultanskom vladavinom bio u odnosu uzajamne zavisnosti. Pravo da to bude i ostane niko mu ne može sporiti.
Od pojave „Titove misli“, tog retkog i jedinstvenog teksta, prošlo je dvanaest godina — dug period za sredinu spremnu da lako i brzo zaboravlja. Brozov sistem se pokazao kao jednovremeno operetska i brutalna satrapija, što je uvek i bio. Druga Jugoslavija „velikog majstora istorije“ i neuporedivog „sintetičara“ raspala se pred našim očima, bedno i krvavo. Izgleda da besprimerni mislilac sistema ipak nije bio u svemu i dovoljno „koherentan“.“
I takav titoista ustao je, 1992, protiv Miloševićevog jednoumlja, i krenuo da pravi Beogradski krug „nezavisnih intelektualaca“. Basta je bio zapanjen.
KAKO SE USUDIO?
Zato je i rekao, ne verujući da je takva drskost u javnoj sferi moguća:“Nisam zastupnik moralnog rigorizma, niti sam za ostrakizam, ali bih se barem zamislio nad mišljenjem ljudi koji smatraju da je već sama činjenica življenja u Brozovom režimu dovoljna da se na sebi ponese žig sramote; šta li tek da se kaže za dobrovoljne intelektualne najamnike tog režima?! Još sam manje pobornik moralnog relativizma, po kojem se negdašnji obogotvoritelji Tita i njegovog „dinamičnog i koherentnog sistema“ preobraćaju u nezavisne intelektualce koji nas - evo opet - uveravaju „da ipak u ovim prostorima postoji mogućnost za stvaranje jednog autentičnog, novog humaniteta“.
U javnom nastupu povodom osnivanja Beogradskog kruga, njegovi samoproglašeni pripadnici isticali su vrednosti demokratskog, civilnog i pluralističkog društva za koje će se zalagati i govorili o potrebi moralnog i svakog drugog preporoda Srbije. Pitam ih: Ima li bilo kakvog, a pogotovo moralnog, preporoda Srbije sa onima koji su sve misleće ljude ove zemlje onako teško ponizili bacanjem Hegela Brozu pod noge i uzdizanjem kućnih pomoćnica do maršalskih visina? Zašto ne opomenete na neophodnost mere i imperativ stida? Pitam one iz Beogradskog kruga koje poznajem, i cenim: Kako ćete osporavati nosioce današnje vlasti kao navrat-nanos prerušene i preimenovane komuniste ako se među vašim predvodnicima nalazi, takođe novokostimirani, apologeta Titovog sistema (u svakom značenju te reči)? Zašto bi prvima bilo zabranjeno ono što dopuštate drugome? Pitam osobito onog potpredsednika Upravnog odbora Beogradskog kruga koga je 1975. Brozov režim otpustio sa univerziteta: Da li odista verujete u istinitost tvrdnje da su osnivači Kruga „ljudi koji imaju kontinuitet u otporima prema svakom sistemu samovlašća, prema svakoj diktaturi“ (NIN od 31.1.1992, str. 44)? Važi li to i za onog Brozovog psihografa? A kao profesora filozofije, pitam ga: Kako Vam izgleda Hegelov filozofski sistem upoređen sa Brozovim?
Pitam drugog potpredsednika, koji je kao urednik jedne biblioteke imao grdnih nevolja u Brozovom „koherentnom sistemu“: Čini li Vam se verodostojnim i etički umesnim današnji govor o „intelektualno-moralnoj razgradnji i razaranju“ što ga je održao negdašnji hagiograf Titove misli a sadašnji nezavisni intelektualac? Da li je i na njega primenjena ona odredba iz vašeg Statuta po kojoj „novog člana prima Upravni odbor na predlog dva člana Beogradskog kruga koji ga moraju lično poznavati, poznavati njegov rad i potpisati predlog za prijem“?
Pitam i trećeg potpredsednika: Da li biste zajedno sa autorom „Titove misli“, potpisali predlog za prijem novog člana, recimo onoga koji je zbog kakve humoreske ili pak snimljenog filma u vreme Brozove diktature proveo nekoliko godina na robiji? I da li verujete da bi se čestit čovek, radi overe nezavisnosti svog intelektualnog bića, dao podvrći takvoj proceduri koju, da bi apsurd i sram bili potpuni, mogu da sprovode i oni što su svoju intelektualnu nezavisnost odavno izgubili, založivši je za ovekovečenje Titovog „dinamičnog i otvorenog sistema“? S kojim pravom i s kakvim skrupulama će Beogradski krug pozivati druge na odgovornost, na primer vojnike - a takvu je pretenziju na ulogu moralne žandarmerije istakao - ako se među njegovim vrhovnim pripadnicima i arbitrima nalazi onaj koji je jednog maršala podigao na tron najvećeg sistematskog mislioca?“
Na pitanja nije dobio odgovor. Potpredsednici su ćutali.
KO MOŽE DA POVEDE?
Danilo Basta je upozorio da oni koji su tako, kao autor „Titove misli“, služili Brozu ne mogu biti naši vođi u budućnost:“U metežu naših nesrećnih prilika uveliko se igra novi ketman. Sa igračima u njemu nema nikakve obnove Srbije, niti je ikada može biti. Bez moralnog pročišćenja i skrušenog, pokajničkog samopovlačenja sa scene svih nas koji smo makar samo pasivno tolerisali Brozov režim, a kamoli ga intelektualno podupirali i veličali, Srbija se ne može preporoditi ni moralno, ni politički, ni ekonomski. Nama neka bude dopušteno da na miru radimo ono što u svojoj struci najbolje umemo. Presudnu reč i moć suštinskih odluka treba da dobije mladost Srbije. neokrnjena i neokaljana titoizmom. Preporod Srbije tada neće izostati!“
Tako je pisao akademik Danilo Basta.
A „Filozofiju palanke“ i dalje preštampavaju. Mladost nije dobila nikakvu šansu, osim da se učlani u SNS, čiji se vođa svojevremeno pozivao na „Filozofiju palanke“.
„ČUDESNA KNJIGA“
Danila Bastu nisu poslušali, nego su, sa žarom staraca skojevskog srca, nastavili da veličaju svog gurua i nalaze opravdanja za reciklažu njegove misli i dela.
Za Obrada Savića Konstantinović je bio „kulturna institucija najvećeg ranga“, čija je „Filozofija palanke“ „čudesna knjiga“.
Nenad Daković je nazivao „našom najznačajnijom filozofskom knjigom 20. veka.
Na forumu „Zamisli Srbiju“ su predlagali da se „Filozofija palanke“ uvrsti u lektiru, i to od prvog razreda osnovne škole.
Naravno, Filip David je otišao najdalje (i najiskrenije): „Radetova „Filozofija palanke“ postala je neka vrsta naše biblije“.
I eto je opet, u izdanju poznate izdavačke kuće.
Nemam ništa protiv. Samo, sve je to već odavno mrtvo.
BILI SU I PROŠLI
Živimo u doba kada su priče o Drugoj Srbiji, kćeri američkog i EU globalizma na vrhuncu moći, postale suvišne. Crni svet koji, zbog terminalne faze poznog, antihristovskog kapitalizma, klizi ka nuklearnoj katastrofi Trećeg svetskog rata, vidi svako ko ima oči; a ko ih nema, neće ih ni steći.
Drugosrbijanci su bili i prošli. Oni ništa nisu videli i nisu shvatili.
Pa ipak, vredi se podsetiti kako je u nas donedavno izgledalo polemisanje sa globalizmom drugosrbijanskim.
Iz sabornih i ličnih razloga. Saborni razlog: narod je pamćenje i, kako reče Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu.
Lični razlog: vršnjak sam „Filosofije palanke“ Radomira Konstantinovića.
Knjiga ima pedeset pet godina, a toliko imam i ja.
Nije nimalo neobično da sam joj posvećivao znatnu pažnju, i da sam svoju „Palanku filosofije“ objavio u svojoj trideset petoj godini.
Dve decenije su prošle, pa je vreme za „konačnu verziju“.
DVE DECENIJE OD MOJE KNJIGE
Prvobitna verzija knjige „Palanka filosofije: Knjiga o govoru mržnje na sve što je srpsko“ pojavila se 2004. u časopisu za nacionalnu kulturu i društvena pitanja «Dveri srpske», koji je izlazio kao glasilo jednog omladinskog pokreta u kulturi. Tu sam skupio sve dotadašnje oglede o globalizmu i drugosrbijanstvu, kao i srpskom pravu na nacionalnu duhovnost i kulturu. Tekstovi su nastali u doba DOSokratije, kada se nije video kraj ni konac eutopijskim baljezgarijama i NATOfiliji.
Jedan od urednika časopisa, Boško Obradović, pisao je o knjizi:
„Srpski nacionalizam“ je danas veća tabu-tema nego u Brozovo vreme. Naš novi broj upravo govori o tom kontinuitetu obračuna sa Srpskom Crkvom i srpskim nacionalizmom koji traje od Broza do Brozovića naših dana. Ništa se nije promenilo: dozvoljeni su svi nacionalizmi ovoga sveta izuzev srpski. A ta nezgrapna i potrošena reč nacionalizam ne znači ništa drugo do elementarnu ljubav prema svome narodu i spremnost na žrtvu da se taj narod očuva: povlačenje granice ispod koje ne damo na sebe i svoje. Problem je, dakle, samo to što je takva aktivnost dozvoljena svima drugima izuzev nama.
A osnovna razlika između nacionalizma i šovinizma je u tome što je jedno ljubav, a drugo mržnja. Srpski narod ima tu sreću da ga hrišćanstvo čuva od svake mržnje. Ko se opredeli za mržnju, napušta pravoslavlje, a time i srpski identitet. Ne vidimo kako se onda takav čovek može označiti kao Srbin.
A što se tiče istraživanja „srpskih zločina“ u poslednjoj deceniji 20. veka, ono treba da počne sa Udbom i žrtvama komunističkog terora posle „oslobođenja“ 1944. godine. Tako bi se lakše došlo do istine o tome ko je činio zločine u srpsko ime u poslednjim ratovima. Tu postoji jasan kontinuitet udbaških zločinačkih struktura koje su stvarale „paravojne formacije“. I nikada nećemo pristati da su udbaški zločini „srpski“. Za njih neka odgovaraju Udba, komunizam i ateizam. (...) To zlo koje nas još uvek davi a da mi stalno zaboravljamo na njega jeste upravo komunizam. Posledice komunizma idealno srastaju sa Novim dobom u kome je iznova postojanje srpskog naroda višak u geopolitičkoj raspodeli svetske moći.
Od Dositeja do danas srpski intelektualci robuju ideji evropalanke. U tome se prelama čitava kriza nacionalnog identiteta u našem narodu i uticaj svih onih stranih i domaćih struktura koje nastoje da se ta kriza završi – gubljenjem identiteta. Naše oštro nastupanje sa pozicije kritike vladajuće nacionalne elite, koja je izgubila sve borbe za zaštitu tog identiteta u poslednja dva veka, ima za cilj da prodrma baruštinu nacionalne neodgovornosti srpskih intelektualaca i političara.
Pred Vama je priča o saborcima, deci i unučićima Velikog Tate Josipa Broza i njegovog Velikog Brata DŽordža Soroša, koji predstavljaju „Oce građanske opcije u Srba“. To su oni koji su napustili svoj nacionalni identitet a da nikada nisu osvojili evropski. Uostalom, to je i nemoguće. Preko utemeljenosti u nacionalnom identitetu stiže se i do kosmopolitskih razmera. Ostajući tako na pola puta između Srbije i Evrope, građanska opcija već dva veka obitava u tamnom vilajetu evropalanke.»
Tako je Obradović pisao u uvodu moje knjige, pre tačno dve decenije.
Šta smo sve od tada preživeli – i još smo, za divno čudo, živi. Do kada?
Tekstovi iz prvobitnog zbornika rasuli su se u druge knjige: od «Zašto plače Sveti Sava?», preko «Oklevetani svetac: Vladika Nikolaj i srbofobija», do «Novog školskog poretka».
Pod 2004. do 2024. sazrevalo se, ali su moja osnovna polazišta ostala istovetna. Uostalom, kako reče Stanislav Ježi Lec, rečima je teško kad se osvrnu, i vide da govornik ( ili pisac ) ne stoji iza njih.
BILO I PROŠLO
Sve je to, ponavljam, sada samo arheologija. Lanjski snegovi koji kopne pod vrelinom Trećeg svetskog rata, što bukti u granicama Trećeg Rima, gde NATO Ukrajina ratuje protiv Rusije, i gde će se krvave borbe, po svemu sudeći, nastaviti: ili do poraza čovečanstva i trijumfa antihrista, ili do izgradnje novog, multipolarnog sveta.
Prošli su, dakle, drugosrbijanci ( iako još primaju neke pare za srbofobiju i ponavljanje svojih polumisli i četvrt-idejica, koje otužno zaudaraju na, krležijanski govoreći, „ropotarnicu povijesti“), a prolazim i ja, sa svojom bukom i gnevom, verbalnim olujama i igrama reči kao poštapalicama.
Iako sam odavno shvatio da sam i portete i karikature drugosrbijanskih lumena ( portrete – karikature) pisao sa preterivanjima, bez „objektivnosti“, u žestokoj želji da drugosrbijaštini pokažem da njihova jeftina tumačenja svetosavskog zavetnog Srpstva moraju da se plate rugalicama ( makar mojim ), ipak bih sve ponovo pisao.
Iako je prošlo, smatram da se trebalo boriti. Nismo smeli da ćutimo pred lažima NATO drugosrbijanstva.
Nemam nameru da stvar podvlačim, ali mislim da su ogledi koje sam davno objavio naglasili sve teme koje će i kasnije biti aktuelne.
Druga Srbija je, posle mene, dobila mnogo ozbiljnije i temeljnije tumače ( Mila Lompara, Slobodana Antonića, Zorana Avramovića, Marinka Vučinića – neka mi oproste nepomenuti intelektualci koji su tu laž razobličavali na pravi način ), ali ostaje činjenica – već u ogledu o Ivanu Čoloviću, dok se nije znalo da će Milošević da ode, objavljenom pre 5. oktobra 2000, pokazao sam kuda vodi drugosrbijanska priča, i šta je iza nje –lukrativni nihilizam na delu. I još nešto: pisao sam tekstove o živim i zdravim oponentima, da mogu da ih čitaju i da, ako hoće, na njih odgovore.
VUČIĆ JE DRUGA SRBIJA
Na žalost, mi živimo pod vlašću onoga koji ispunjava sve želje NATO Zapada i drugosrbijanskih slugu Imperije, ali je maskiran u patriotu ( Boris Tadić to nikad nije radio – on je uvek bio čovek Zapada, i zato ga je Zapad uklonio, pošto nije do kraja mogao da im „odradi stvar“ ).
Sadašnji klovnokratski režim u Srbiji, koji je izdao Kosovo i Metohiju i koji je spreman da nas zauvek zalije litijumskim otrovima, dokusuruje Srbiju, koja izumire ogromnom brzinom. Ali, to je tema drugih mojih knjiga, koje su dostupne i na Internetu – tek da se zna da sam uvek bio ne samo protiv lažnih „građanista“ na platnom spisku Soroša i bratije, nego i protiv lažnog patriotizma ( pogledati dve moje knjige u koautorstvu sa Zoranom Čvorovićem – „Klovnokratija/ Srbija za vlade Aleksandra Vučića“ i „Parizerska komuna/ Poslednji dani klovnokratije“, kao i „Ni dana bez srama/ Čudnovate zgode šegrta Vučića“ ). Koliko sam mogao i smeo, trudio sam se da živim i pišem u skladu sa zapovešću Aleksandra Solženjicina – „Ne živeti u laži“.
To i dalje smatram dužnošću nepristajanja na svet u kome je laž postala norma.
A Konstantinovića, koji je Tita poredio sa Pikasom, i dalje preštampavaju.
I Debeli Mrtvac Groz i dalje leži u otetoj zemlji, u Kući cveća. Cveća zla, naravno.
Izvor: Pravda
