Pravda

Pravo na pravdu – Ima li pravde – Nepravdom protiv pravde

Piše: Cvijetin Milivojević

Kurtijeva policija silom zatire preostale tragove srpske države na severu KiM, a Baba (naša vlast) se češlja. I to bi bilo to.

Samo što je Makronov avion zarulao sa piste francuskog aerodroma u Surčinu, a naš Vrhovnik odleteo u Češku, do zuba naoružani NATO janjičari upali su u prostorije privremenih (srpskih) organa u Leposaviću, Severnoj Mitrovici, Zvečanu i Zubinom Potoku, kao i u KBC Kosovska Mitrovica, PIO Fond, prostorije Kancelarije za KiM, Kosovsko-mitrovačkog upravnog okruga i Centra za socijalni rad. Od preostalih srpskih („paralelnih“) institucija na severu, tako su, za sada, pretekle jedino one zdravstvene i prosvetne. Što je označilo i praktično zaokruživanje policijske okupacije severa KiM, uz eksproprijaciju i konfiskaciju srpske imovine i retroaktivno „ozakonjivanje“ tih poteza. 

A otkako je dvojac Daček – Vuček, 2012, preuzeo „gazdovanje“ briselskim razgovaranjem o KiM, pitanje statusa srpske državne, društvene, crkvene i privatne imovine na Kosovu – čak nije ni stavljeno na dnevni red. Jer, Prištini i ostrašćenom Briselu je sve drugo bilo preče, a naš Vrh Vrhova, u tom razdoblju zaražen politikom „EU nema alternativu“, nije nešto ni mario za tako „profane“ teme kao što su, Zapadu jedino razumljiva, pitanja svojine.
U međuvremenu, otpor Srba sa severa je, što policijskom prisilom i pravnim nasiljem, što nečinjenjem Beograda koji se, otkako je Vrhovnik zagrizao nemački keder od litijuma, ponaša, u najboljem slučaju, kao neutralna strana u nesporazumu između „tamo nekih“ Albanaca i „tamo nekih“ Srba sa KiM – anesteziran, pa skoro slomljen.

Jer, predsednik Srbije se, navodno, uoči Makronove posete, dodatno obavezao da “neće dizati tenzije oko Kosova”. Zbog čega je otćutao da mu nevaspitani francuski gost, usred Palate „Srbija“, u lice saspe da je prihvatio Ohridski sporazum o implementaciji francusko-nemačkog plana i da mu se „zahvali“ što ga, od prošle godine, u velikoj meri i primenjuje!? Kao po komandi, štampani i elektronski vučićoidi su Kosovo „gurnuli pod tepih“, a raspevali se o vizionarskoj kupovini preskupo plaćenih „rafala“ koji nam, kao i mobilarni nuklearni reaktori, za razliku od francuskog „nuklearnog otpada“, stižu za 10 godina, te - iz starog ormara izvadili na videlo „litijumski kostur“ koji, naravno, „nema alternativu“.

Umesto razjašnjenja ove katastrofe, Vrh Vrhova uzvraća podmuklim spinovima i rafalnim imputiranjima građanima koji odbijaju da aplaudiraju:

Pa, šta drugo možemo da da radimo (osim da žmurimo i poslušno ćutimo) - nećemo valjda da ratujemo!? Vi koji ne priznajete „realnost na terenu“ (Kosovu), vi ste za rat!

Nismo potpisali francusko-nemački plan, nismo prihvatili Ohridski sporazum; nismo prihvatili i nikada nećemo prihvatiti nezavisnost Kosova!

„Bivši režim“ je prihvatio sve, a Srbija sada samo poštuje naše međunarodno preuzete obaveze!
.   .   .

Da li je baš tako i da li je stvarno „rat“ jedini način da (se) vratimo (na) KiM?

Da ne idemo predaleko: tačno je da je, još usvajanjem Zakona o administrativnoj podeli Srbije, 1. septembra 1945, u (takoreći jednopartijskoj, komunističkoj) Narodnoj skupštini, Srbija podeljena na Autonomnu Kosovsko - Metohijsku Oblast i Autonomnu Pokrajinu Vojvodina, pa je, Ustavom iz 1963, Kosovsko - Metohijska Oblast postala Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija; amandmanima iz 1968. „Metohija“ je potpuno izbrisana iz naziva, a novim Ustavom SFRJ iz 1974, SAP Kosovo i SAP Vojvodina su, iako pokrajine SR Srbije, dobile pravo i na vlastite ustave. 
Međutim, istina je i da je odlukom tzv. Badinterove komisije (Badinter, nekadašnji predsednik francuskog ustavnog suda), 1992, zapadni deo međunarodne zajednice propisao način razdruživanja bivše SFRJ: unutrašnje granice šest bivših jugoslovenskih republika postaju granice šest (ne sedam, ne osam, ne i Vojvodina, ne i Kosovo) novih nezavisnih država. 

U tekstu „Opozicijo, vaš uslov za izlazak ili razlog za neizlazak na izbore mora da bude (ne)raspisivanje izbora i na KiM!“ (www.pravda.rs, 2.5.2024) pisao sam da je Brnabićeva, za 12 godina videlističke vlasti, već peti u nizu spiker parlamenta (pre nje: dr Stefanović, mr Gojković, Dačić, dr Orlić) koji odbija da ispuni svoju ustavnu oabezu i raspiše lokalne izbore na celoj „jedinstvenoj i nedeljivoj teritoriji“ Srbije, dakle, i na KiM, pa makar i samo u onih 10 opština koje, prema Briselskom sporazumu, treba da čine „Zajednicu srpskih opština“.
Zbog toga sam, uoči prethodnih lokalnih izbora, javno pozivao, pre svega, nacionalni i „centrumaški“ deo opozicije, da, kao svoj uslov za izlazak na te izbore u UŽAS-u („Uža Srbija“, pejorativni izraz koji se, posle donošenja Ustava iz 1974, koristio za „ostatak Srbije“, bez njenih pokrajina Vojvodine i KiM), postavi raspisivanje izbora na celoj ustavnoj teritoriji Srbije. Ali, to isto sam očekivao i od dve vladajuće, prema stepenu buke koju prave, „najpatriotskije“ partije u Srbiji – od Šešeljevih, pa Vučićevih radikala / videlista (naprednjaka) i Miloševićevih, pa Dačićevih socijalista.

Prethodno sam, u kolumni pod naslovom „Dok Brnabić ne raspiše lokalne izbore na KiM, ne može biti ni izbora u 'užoj Srbiji'!“ (www.pravda.rs, 14.3.2024), podsetio da tako nešto ne zabranjuje ni Rezolucija 1244 SB UN, a uz to, nikakav Briselski sporazum ili „Ustav Republike Kosova“ ne mogu da imaju supremaciju nad Ustavom Srbije, jer bi svako suprotno tumačenje značilo poziv na državni udar!   

Za zaboravne, poslednje lokalne izbore na KiM je, po Ustavu i zakonima Srbije, za Đurđevdan 2012, zakazala tadašnja predsednica srpskog parlamenta dr Slavica Đukić Dejanović, ali iako je „žuto-crvena“ vlada, pod pritiskom Berlina, i odustala od njih, oni su, zvaničnom Beogradu uprkos, održani u Zvečanu i Zubinom Potoku, s tim da rezultate tih izbora  novoformirana „napredno-crvena“ vlada nije priznala?! Ta vlada Daček - Vuček je otišla i korak dalje, pa je septembru 2013, silom raspustila i, do tada postojeće, sazive srpskih skupština opština na KiM (Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok)!

Pošto se Priština, u međuvremenu, neispunjavanjem svog dela obaveza iz Osnovnog briselskog sporazuma, samodiskvalifikovala kao kredibilan pregovarač, Srbija ima puno pravo da sve vrati na nultu tačku, odnosno prethodno stanje, od pre aprila 2013, računajući i institucije države Srbije, za početak, makar, u srpske sredine na KiM. 

Kao nauk mora da posluži i ono što se, nakon „Bljeska“ (početak maja 1995) i „Oluje“ (početak avgusta 1995), dogodilo onom delu bivše Republike Srpske Krajine koji se zvao SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. Taj deo RSK je, iako je vojnički odoleo i bio geografski naslonjen na Srbiju, tzv. Erdutskim sporazumom s kraja 1995. godine i „kampanjom mirne reintegracije u Hrvatsku“ koju im je nametnuo oficijelni Beograd - netragom nestao, a tamošnji Srbi nisu dobili čak ni kulturnu autonomiju. 

.   .   .

A zašto Srbija, po principu reciprociteta, ne izađe iz međunarodnog ugovora, ako već Albanci ne ispunjavaju svoje obaveze iz tog Briselskog sporazuma?
Kada sam, nedavno, pokušao da mu objasnim da međunarodno pravo to dozvoljava, ukoliko druga ugovorna strana ne poštuje preuzete obaveze, nekadašnji pi-ar savetnik bivšeg (a neformalni propagandista aktuelnog) predsednika Srbije, zamerio mi je što „prizivam“ u pomoć pozitivnu praksu srpske diplomatije od pre vek i po.

Naime, februara 1872. srpska vlada je predala Porti notu o Malom Zvorniku koji je, po Hatišerifu iz 1833. i razgraničenju koje je potom usledilo, zajedno sa selom Sakar, pripao Kneževini Srbiji, a tursko stanovništvo koje je trebalo da se iseli u roku od pet godina, to nije učinilo. Neizvršenje odredaba od strane Stambola, dalo je Srbiji mogućnost da i ona prenebregne svoje obaveze, a da pred međunarodnom zajednicom za to ne snosi odgovornost. Upravo pozivajući se na ovo tursko neispunjavanje obaveza, i srpska vlada je prestala da isplaćuje danak Turskoj, što je, do tada, bila obaveza Srbije.

Obavezuje li ovu državu, po Bečkoj ili nekoj drugoj konvenciji, nečije lično „usmeno prihvatanje“ francusko-nemačkog plana? A ako ga je i bilo, ko su ti meritorni svedoci tog svetogrdnog i, iz ugla Ustava Srbije, antiustavnog čina?
Godinu i po Vrhovnik srpski ponavlja da u Briselu i Ohridu nije ništa potpisao, a možda, veli, i jeste nešto usmeno prihvatio, ali dve stvari nikada nije i neće da prihvati, dok, uprkos tome, Srbija, sve vreme, implementira baš sve što, navodno, nije prihvatila?! Naš Vrhovnik je, još na onoj večeri, pre nekoliko meseci, na Jelisejskim poljima priznao da je „implementirao“ tri stvari koje, inače, kao, nije prihvatio – pisao sam u tekstu  „Ubi nam Kosovo u nama prejaka Vrhovnikova usmena reč“ (www.pravda.rs, 11.4.2024).

U članu 1 „Bečke konvencije o ugovornom pravu“ (potpisana 1969. u Beču, 1980. ratifikovana u SFRJ) stoji da se konvencija „primenjuje na ugovore između država“, a izraz „ugovor“ označava „međunarodni sporazum zaključen pisano između država“. Kroz ceo Ohridski sporazum iz marta 2023. se pominju Srbija i nekakvo Kosovo kao „ugovorne strane“, što znači da se neko (usmeno?) složio s tim da je Kosovo „država“, pošto „svaka država ima sposobnost da zaključuje ugovore“.

Taj neko (Vrhovnik?) je, prema Konvenciji, morao da „podnese odgovarajuće punomoćje“ koje je, ako uopšte jeste, mogla da potpiše samo ondašnja predsednica Vlade.
Bečka konvencija definiše, naime, da pristanak jedne države da bude vezana ugovorom može biti izražen „potpisivanjem, razmenom instrumenata koji sačinjavaju ugovor, ratifikacijom, prihvatanjem, odobravanjem ili pristupanjem ili na svaki drugi dogovoren način“. Dakle, ničega od ovoga, očigledno, prilikom (ne)prihvatanja francusko-nemačkog plana u Briselu (28.2.2023) i Ohridskog, na Ohridskite ezeri – nije bilo.

Nema potvrde ni da su druga ugovorna strana i „svedoci“ (Borelj, Lajčak, Eskobar?) prihvatili „rezerve“ za koje naš Vrhovnik tvrdi (i to je moguće po Konvenciji) da ih je izrekao na najmanje dve stavke francusko-nemačkog plana i njegovog ohridskog aneksa.

Prilika da se obori prihvatanje ovakvih sporazuma protiv interesa države Srbije leži i u činjenici da je „(ne)prihvatač“ osoba koja nije nadležna za to nego je uzurpator ovlašćenja koja mu, po Ustavu Srbije, ne pripadaju.

Dakle, Rezolucija SB UN 1244 iz 1999, a ne ovi sporazumi, jedini je legalan i legitiman akt sa stanovništa međunarodnog prava, na osnovu koga bi mogao da se uređuje budući status KiM.

Takođe, „država se može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom“, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen. To dolazi u obzir, ako je tačno ovo što tvrdi Vrhovnik da je dogovoreno da se, pre realizacije bilo koje od tačaka dva sporazuma, formira ZSO, kao obaveza Prištine iz Prvog briselskog sporazuma iz aprila 2013.
Tu je i mogućnost poništenja ugovora u slučaju da je pristanak neke države na ugovor „dobijen putem korupcije njenog predstavnika, neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima“. A možda je i ucena našeg Vrhovnika razlog za (ne)prihvatanje tog sporazuma, jer je on skinut sa američke crne liste, tek 2012, a Doglavnik Dačić 2008, obojica u trenucima kada su bivali nagovoreni da formiraju „evroatlantističku“ vladu, suprotno većinskoj izbornoj volji njihovog biračkog tela.

Možda i najbitniji paragraf Bečke konvencije kaže: „Suštinsko kršenje dvostranog ugovora od strane jedne članice ovlašćuje drugu članicu da se pozove na kršenje kao razlog za prestanak ugovora ili obustavljanje njegove primene u celini ili delimično.“

Potrebno je, za početak, u Savetu bezbednosti zahtevati vraćanje u nulto stanje međunarodnog prava - na Rezoluciju 1244 UN iz 1999. Tadić – Jeremićeva rezolucija iz 2010, dogovorena sa EU iza leđa Rusiji i Kini u Savetu bezbednosti, ma kako loša bila, ipak EU-i samo pozajmljuje mandat da „olakša dijalog“, a  ne i da arbitrira između Beograda i Prištine i tako, svim nedozvoljenim sredstvima prisiljava Srbiju da prizna kao državu nezakonito čedo NATO-a. 
U završnim odredbama Konvencije piše da je ona „otvorena za pristupanje svakoj državi“, a instrumenti za pristupanje se deponuju kod generalnog sekretara UN. Ako Kosovo nije država članica OUN, onda ono nema ni međunarodnopravnu sposobnost da potpisuje ugovore.

.   .   .

U preambuli (francusko-nemačkog, EU?) Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, piše da su ugovorne strane svesne da su „nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i zaštita nacionalnih manjina osnovni uslov za mir“. A u članu 1 tog plana piše da će dve stran(k)e međusobno razvijati dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava i da će „međusobno priznati relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate“.

U članu 2 piše da će se obe strane rukovoditi svrhom i principima utvrđenim u Povelji UN, posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje...
U članu 4 da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“. 

Usledilo je, 19.3.2023, u Ohridu, dogovaranje Aneksa Sporazuma o putu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine (sajt Evropske službe za spoljne poslove: „postignut dogovor posle 12 sati razgovora“). Naš Vrhovnik je priznao: „Dogovorili smo nekoliko tačaka, zadovoljan sam zbog toga. Proces tek počinje.“

U Aneksu se Kosovo i Srbija nedvosmisleno identifikuju kao dve (odvojene) države, ugovorne strane, koje „primaju k znanju da će Sporazum i Aneks za implementaciju postati sastavni delovi odgovarajućih procesa pridruživanja Kosova i Srbije EU“, kao i da će EU posrednik odmah započeti proces izmene merila za Poglavlje 35 za Srbiju zbog novopreuzetih obaveza Srbije!? A „Kosovo i Srbija se slažu da neće blokirati primenu niti jednog člana“...

.  .  .

U međuvremenu, dok „Kosovo gori, Baba se i dalje češlja“: Vrhovnikova gongo organizacija „Kopaćemo“, preuzela je prerogative tužilaštva, BIA i MUP-a i obelodanila registar „ekoloških terorista“ koji se protive kopanju litijuma, sad i odmah, a za nemačke babe zdravlje! 

Dvojica kolonijalnih namesnika (i nedavnih gostiju) Srbije, proveli su se kao bosi po trnju na svojim, domaćim izborima: Makron pukao na parlamentarnim, Šolc ponižen na pokrajinskjim izborima u Saksoniji i Tiringiji, pa sada na Srbiji „šilje onu stvar“. Pošto je, prethodno, onaj drugi ponizio našeg Vrhovnika priznanjem da ne postoje nikakve nemačke, već samo „Rio tinto garancije“ za bezbednost kopanja litijuma, a ovaj prvi, Vrhovnikov „veeeliki prijatelj“, ofirao Srbiju da šalje municiju Ukrajini. Dok, navodno ljubomorni, Rusi tvrde da ugovor Francuske i Srbije o nabavci 12 novih borbenih aviona "rafala" (bez adekvatnih raketa) za 2.7 milijardi evra sadrži i klauzulu da ne smeju da lete iznad Kosova niti iznad teritorija NATO država, da ćemo obuke letenja i remont „rafala“ sprovoditi sa u saradnji sa Hrvatima, tj. da ćemo samo po UŽAS-u moći da se igramo sa njima – ali, i aneks o transferu srpskih lovaca MiG-29 Francuskoj, nakon čega će oni biti poslati u Ukrajini. 

A naš Vrh Vrhova se besprizorno hvali kako je, od Briselskog sporazuma iz 2013. naovamo, „Srbija ispunila svih 100 odsto svojih međunarodnih obaveza“: „Učestvovali smo na lokalnim i parlamentarnim izborima po kosovskom zakonu, predali smo im Telekom i Elektroprivredu, dobili su svoj pozivni broj, predali smo im pravosuđe i sudstvo, regionalnu policiju, jedinice civilne zaštite“, a u međuvremenu, dali smo im lokalnu vlast na severu, naš dinar je proteran sa KiM, prihvatili smo kosovske lične, vozačke i saobraćajne dozvole i tablice... 

Izvor: Pravda.rs