Obično više ne pišem članke. Nije da ja nemam šta da kažem i napišem. Ali poslednjih godina, i kad napišem, uvek isto bude: taman završim i iskažem to što sam hteo, stavim tačku… i onda krene preispitivanje. A gde to objaviti? Ne samo da skoro da, više i nema novina, žurnala i portala gde se može objaviti tekst, već i to malo, što je ostalo ima „uređivačku politiku“ što znači neki su `vako patriotski, drugi `nako patriotski, neki su „ovih“ a drugi „onih“ vlasništvo i sfera uticaja. Pored toga treba paziti i na svaku reč, iščitavati članak mnogo puta proveravajući svaku reč i mogućnost da se neko od „nji`ovih“ (njinih) ili „naših“ ne uvredi ili prepozna. Daleko bilo i sudske tužbe. Ne samo društvene teme već i naučne, patriotske pa čak i verske i crkvene, teme su postale „škakljive“ i mora se svaka reč vagati. (Počinjem da razumem zašto su poslednjih godina sva književnost, pisana reč i izdavaštvo počeli da se dele na samo dva segmenta: „fikšn“ i „non fikšn“ (fantastika i nefantastika): zato što u današnjem liberalizmu, kao u doba SSSR ako si već pisac pa moraš da pišeš jer to iz tebe izlazi – onda barem biraš fantastiku koja je politički a i društveno lakša i manje opasna tema, nikog ne ugrožava, niko se ne prepoznaje, ničiji klan nije prozvan…)  Zato retko pišem članke. A knjige, danas, retko ko čita.

 Ali o. Darko (koga neskromno smatram prijateljem) me je svojim člankom u dušu pogodio.[1] Tačno ono što i ja često pomislim, samo je stavio na papir. Tako da dijalog koji često vodim sam sa sobom i ja ću staviti na papir. Taj dijalog počinje onako kako je naš dragi baćuška napisao. Ali u meni se taj dijalog nastavlja.            

Elem, kako je izgledao Vaskrs (ili Uskrs) 1390. godine? Ili Božić 1459. godine? Ili hramovna slava u nekom selu 1632. godine? Ili kako je neki naš pra-pra deda, u XVI ili XVII veku provodio život, ženio se, rađao decu, ženio sinove, udavao ćerke, sahranjivao majku, krstio unuke, veselio se, tugovao, umirao? Tolike su vojske i imperije došle, prošle i otišle, tolike su tragedije pretrpljene i preboljene, toliko je puta rečeno: „e, ovo je dno!“ ili „nema dalje, ovo je kraj!“          

Neka (i ne jedna) udovica je na Božić 1390. godine, pola godine pošto je ostala bez muža i domaćina, progutala suze da je deca ne vide i slavila sa radošću Hristovo rođenje. Već na Vrbicu i Vaskrs iste godine deca su se radovala Prazniku, proleću, trešnjama…          

Histerija koja je odnedavno zavlada, običnim narodom u nas, povodom litijuma, nije ništa neobično. I podele koje su se pojavile takođe nisu ništa apokaliptično. I apatija koju neminovno porađa ovakvo stanje stvari nije „dno“. Sve je to već viđeno. I preživljeno.

Obojena revolucija koja teče

Nekada davno, u socijalizmu postojala je parola „revolucija koja teče“ i trebalo je da označava da je socijalistička revolucija proces a ne događaj. Da proces preobražaja socijalističkog društva treba da je kontinuiran, da će se revolucionarni elan neprestano iznova obnavljati i graditi bolje i pravednije društvo.      

Ovu ideju su danas preuzeli manipulatori sa Zapada i kreatori obojenih revolucija: hibridni, informacioni i informaciono-psihološki uticaji i napadi na ciljano društvo su neprestani i kontinuirani a samo se jednom godišnje organizuje „kontrolno merenje temperature u društvu“ nekim „hajpom“ to jest aferama, provokacijama, skandalima. Neprestano se pronalaze i love novi povodi, memovi, informaciona ubacivanja i kampanje, koje stvaraju podele u ciljanom društvu a samo se povremeno (obično jednom godišnje) organizuju demonstracije, za koje je poželjno da prerastu u nemire. Ako ne prerastu – znači da temperatura nije dovoljno visoka i jednostavno se nastavlja sa napadima, menjanjem svesti pojedinca i preusmeravanjem društvenih prioriteta.         

Cilj je da se postigne određeni broj ponavljanja virusnog pojma: „ovo je neizdrživo“ u narodu. Nema veze da li je zaista neizdržljivo samo stanje države, nacije i društva. Dovoljno je da psiha dovoljnog broja ljudi stanje prepoznaje kao „neizdržljivo“ – bez obzira što ljudi u stvari žele da kažu ono što osećaju – da je za njih neizdržljiv takav pritisak na psihu pod udarima cunamija često kontradiktornih i neshvatljivih informacija.

Hibridni napad i „determinisani haos“        

Očigledno da je današnji „litijumski hajp“ hibridnog karaktera. Strani faktor je i inicijator tog kopanja i finansijer tog kopanja i korisnik tog kopanja a i protivnik tog kopanja i finansijer i nadahnjuje, inspirator je protivnika tog kopanja. Svi mi ostali smo samo zapanjeni i zgroženi statisti u toj tragi-komediji. Što bi rekao naš narod: „kadija te tuži – kadija ti sudi“. I to je već viđeno.      

Kada se odbaci mnogo nepotrebnih informacija i cela histerija opiše u par reči stvar je jasna (i što je najgore sve je to javno i nije nikakva tajna!): počeo je u suštini svetski rat za preraspodelu sveta. Zapad je otvoreno objavio da ide protiv Kine i Rusije. „Kinetički“ to jest oružani rat je već počeo u Ukrajini ali će protiv Kine početi do 2027. godine. Zašto do 2027. godine? Zato što su u Kina i Zapad objavili da će te godine Kina biti spremna za rat. Zapad taj rat mora početi pre 2027. godine. Tako da je sve ovo što se dešava poslednjih dve i po godine samo početak i priprema.           

Kakve veze ima Jadar sa tim? EU je javno objavila da 98% zavisi od Kine u uvozu retkih metala. Da se ne bi dogodilo kao sada sa Rusijom, da (energetski) zavise od onoga sa kim ratuju, javno su objavili da će diverzifikovati (promeniti) izvore snabdevanja. Drugim rečima: Evropskoj Uniji i NATO (a ne nama) treba izvor retkih metala (a ne samo litijuma) ovde na evropskom kontinentu.         

Zašto baš Srbija, kad toga ima i u drugim evropskim državama? Zato što u ovom trenutku još nije počela ratna mobilizacija. Kada kroz 2-3-5 godina, svet bude goreo desetinama ratnih žarišta, od kojih će neka biti i u Evropi, moći će slobodno da se kopa bez bojazni od ekologa. Prekopana i zagađena Srbija je potrebna samo da se premosti taj period.                   

Zašto baš sada Srbija? Zato što je potrebno što pre i što više uvezati Srbiju uz naše ubice i što više nas odvojiti od Rusije i Kine. Zato se hibridno deluje i preko vlasti i preko „opozicije“ i preko NVO sektora i preko medija i na sve druge načine (diplomatski, sajber, informaciono, akademski): stvori se problem u kome su obe sukobljene strane pod kontrolom stranaca a mediji koji to objavljuju i popularišu samo stvaraju zbrku u glavama i još veći haos – što se i zove „determinisani (kontrolisani) haos“. A bitno je u stvari što više neutralisati bilo kakve društvene snage koje bi se mogle u budućnosti organizovati i povesti Srbiju prema BRIKS gde nam je i mesto.

Informacioni rat protiv Srbije

Informacioni rat je jedan od najvažnijih frontova hibridnog rata. Da bi se srpsko društvo održavalo u stanju „eho sobe“ ili „mehura od filtera“ potrebna je informaciona prevlast. Koja je praktično ostvarena. Svi najveći mediji su ili vlasništvo ili pod kontrolom neke od dve sukobljene strane koje su opet pod kontrolom stranaca. Na ovaj način se postiže „eho soba“ (ili „gluva soba“) koja se opet deli na dve „semantičke kapsule“: ceo „vladajući narativ“, sve o čemu se govori u Srbiji, na svim medijima i svim izvorima informacija se deli na dve ljuto suprotstavljene „semantičke kapsule“ unutar kojih svako čuje samo ono što hoće da čuje. Svako komunicira samo sa istomišljenicima. Iako je cela, na dvoje podeljena, medijska pozornica, u stvari unutar njihovog „pozorišta“ to jest njihovog „determinisanog (kontrolisanog) haosa“. I ovo se odnosi na sve stanovnike Srbije a ne samo na Srbe: isto je i sa drugim nacionalnostima državljanima Srbije – samo svako na svom jeziku i kanalima informisanja.           

Isto je i sa Internetom, društvenim mrežama, podkastovima, sajtovimae, informacionim portalima. Javna je tajna da skoro svi internet mediji, pa i oni iskreno patriotski u stvari žive od novca iz inostranstva i od reklama zapadnih IT giganata. Zato makar i posredno i nesvesno pojačavaju efekat „eho sobe“ i „semantičkih kapsula“ jer da bi bili plaćeni moraju biti praćeni i gledani, a da bi bili gledani moraju stalno podgrevati problem, pojačavati i zaoštravati retoriku.          

Neki pokušaj razumne i koliko-toliko objektivne razmene mišljenja o bilo kom a ne samo litijumskom problemu jednostavno ne donosi gledanost ni u jednoj od dve „semantičke kapsule“ i automatski ostaje van medijske i informacione scene. Filter gledanosti ga ne propušta unutar „mehura od filtera“ (Filter bubble) u kome se svi i nevoljno nalazimo.            

Slično je i sa društvenim mrežama, na kojima sa jedne strane deluju „fabrike trolova“ (ili „botova“ kako ih već ko zove) što su u stvari agencije za marketing koje angažuju obično studente ili „sendvičare“, a sa druge strane algoritam automatski prepoznaje pripadnost jednoj od dve „semantičke kapsule“ i emitovane sadržaje nepogrešivo isporučuje iskreno zabrinutim korisnicima koji sve više stiču utisak: „svi ovako misle“!

Informaciono – psihološki rat protiv Srbije             

I ovde stižemo do psiholoških efekata na pojedinca, cele te „determinisane haotične papazjanije“ u koju se pretvorila Srbija (a da budemo iskreni i sve druge države „razvijenog demokratskog sveta“): sem posebnih, manjih, parcijalnih ciljeva hibridnog delovanja i napada, postoji i dugoročni cilj – stvaranje dezorijentisanih, sluđenih pojedinaca kojima se u takvom stanju mogu utuviti u glavu novi sadržaji, novi narativi, nove vrednosti (putem tehnologije „Prozori Overtona“).            

Makar samo pobrojati informaciono – psihološke efekte i tehnike, prevazilazi mogućnosti jednog publicističkog članka (ipak su knjige – zakon!), ali treba reći da ruski autori (general-potpukovnik Andrej Iljnicki i drugi) dele te uticaje na tri nivoa: taktički, operativni i strateški. Na taktičkom nivou – reč je o informacionom ratu, medijskom ratu, sajber ratu itd. Na operativnom nivou – reč je o kognitivnom ratu, ratu za svest, za saznanje i spoznaju. A na strateškom nivou – reč je o mentalnom ratu, ratu za ubeđenja, samoodređenje, samospoznaju i samodefinisanje, ideologiju, veru.            

Uprošćeno govoreći: kada se stvori haos u glavama (na taktičkom nivou), onda je um otvoren da se u njega unose novi sadržaji. I jedan od tih sadržaja koji se neminovno pojavi u tom stanju su: očaj, beznađe, uninije. To se događa na operativnom kognitivnom, saznajnom nivou.

I zato danas imamo ovoliko ponekad i očajnih, defetističkih tekstova da je sve propalo, da je „neizdrživo“, da je ovo „dno dna“, „kraj – nema dalje“ itd.

Da li dno ima dno?

Mi smo svi uzbuđeni (očajni, tužni, utučeni) jer brinemo za svoj rod i soj. U tom pogledu smo zavetni narod. Za razliku od okolnih, manjih (ne samo brojčano već duhovno) naroda i nacija, mi Srbi imamo Misiju[2] i svakom od nas je ona, još na rođenju, okačena oko vrata kao krstić na krštenju. Od toga ne možemo pobeći a da ostanemo to što jesmo. Čak i onaj koji „pobegne“ (u bilo kom smislu: podrugosrbijanči se, emigrira i zaboravi, živi komforno, pobegne iz stroja) svejedno ne postane nešto drugo već postane „ne-zavetan“ ili „anti-zavetan“ i onda to dalje nosi oko vrata umesto onog zaveta. 

Mi od Kosova i Metohije, Republike Srpske, Republike Srpske Krajine, Crne Gore, Makedonije i svih srpskih zemalja ne možemo pobeći. To je naš zavet.

Možemo li išta od toga izgubiti, prodati, predati, izdati? Kao narod – ne. Ali ono što je važno, u današnje vreme, ni kao država više ne možemo. I samo to treba da imamo na umu.

Sva medijska i informaciona halabuka u kojoj danas živimo, učinila je da ne primetimo veliku promenu koja se dogodila 24. februara 2022. godine.

Od tog jutra ceo svet grozničavo prati događanja na frontu, i zato niko i ne primećuje ono najvažnije: nema više međunarodnog pravnog poretka. Gotovo je sa „potpisanim“! Zapad je prekršio sve što je potpisivao od Jalte naovamo. Oni više nisu „relevantan partner“ i ne važi ništa što je sa njima potpisivano.

Ovo možda nije glavna vest na naslovnim stranama i u medijima, ali potpuno je jasno i nedvosmisleno rečeno, od strane Rusije a za njom i Kine („stvaramo novi svet“ – kako reče Predsednik Si prilikom posete Rusiji), da sve ide na reviziju. Svi ugovori, svi sporazumi, sve granice, svi odnosi snaga.

Treba braniti svoje. Ali i ne očajavati zbog privremenih gubitaka. Nama se utuvljuje u glavu da je sve izgubljeno privremenim gubitkom Krajine, Briselskim sporazumom, raznim zakulisnim dogovorima i klimanjima glave.

Ništa nije gotovo. Tek počinje stvaranje novog sveta. 

I tek počinju dogovori gde će biti granice, ko je kome saveznik, ko je čiji poverenik u kom delu sveta. To su globalni i strateški procesi – ne zavise od jednog ili dva ili pet izbornih procesa i pojedinačnih vladalaca i/ili hunti u nekoj od nacionalnih država.

Geostrateški plan za nas Srbe u novom svetu najbolje je opisao i projektovao Milomir[3] Stepić[4] još u junu[5] 2021. godine, pola godine pre početka Specijalne Vojne Operacije i početka preraspodele sveta. Mi samo treba taj nacionalni program i tu nacionalnu strategiju da istaknemo kao svoj strateški cilj. A sitne dnevno-političke trzavice će proći.

Epilog

Protiv svih ovih ratnih veština i načina hibridne borbe protiv nas, jako je teško boriti se. Potrebno je na prvom mestu shvatanje (dekodiranje) samog napada i svih tih tehnika a tek onda organizovan državni i društveni otpor. Onako kako to danas rade Rusija, Kina, Iran…

Ali zato ja želim da podelim sa Tobom, dragi čitaoče (ako neko u današnje vreme uspe da savlada 10.000 karaktera pisanog teksta i stigao je dovde – već mi je drag), jedan od mojih načina borbe sa tom kognitivnom agresijom.           

Na ličnom nivou, ne na državnom ili društvenom, već na ličnom nivou, čovek treba da osmisli tehnike borbe sa tim očajem do koga nas neminovno dovodi realnost.

Tako da sam još pre deceniju i nešto, uveličao i uramio fotografije svojih predaka i okačio ih po zidovima. A onda sam našao i fotografiju „običnog Srbina“, nekog seljaka sa kraja pretprošlog XIX veka, gde je on sa ženom i petoro dece na jednoj polovini fotografije a celu levu polovinu zauzima – krava. Eto on je čovek doveo kod fotografa sve što ima, i skromno stoji između krave i ono šestoro gladnih usta, koje će moći da nahrani dok je njemu te krave. E, tu sam fotografiju, okačio pored mesta na kome pijem kafu izjutra. I tako ponekad (a u današnje vreme sve češće) dok počinjem dan i razmišljam sa zebnjom, kud je sve ovo krenulo, kako sa parama, kako sa agresorima, kako sa litijumom, ostavim telefon i gledam tog malog, skromnog čoveka kome se i imena niko više ne seća. I pitam se: da li se on spasao? I sve sam sigurniji svakog dana, da jeste. Časno, skromno, pošteno proživeo život, ono petoro dece othranio. U vreme kad je došao na fotografisanje nije znao ali mi sad znamo šta ga je čekalo u sledećih 10 – 20 godina. I ne samo da se on spasao i Boga sada gleda, već su takvi i Srbiju spasli. Na takvima smo pretekli kao narod i nacija. I opet ćemo ako bude sreće.

Naša namučena psiha nas danas izdaje. A takvi ne izdaju. Oni se drže smireno i sa molitvom a u džepu drže šipak svakom hibridnom agresoru – na strateškom mentalnom nivou.

Izvor: Pokretzaodbranukosovaimetohije.rs