Piše: Slobodan Reljić
NIKO ovde više ne trza na analitičke dosetke Timoti Lesa. Taj istraživač Centra za geopolitiku Univerziteta u Kembridžu je imao neke ideje koje su „budile nadu“, ali to se uglavnom pokazivalo kao razmišljanja koje se ne dotiču realnih političkih kretanja.
Tako nas Les sada, na poziv Tanjuga, teši kako će Tramp menjati pristup „rešavanju pitanja AP Kosovo i Metohija“.
„Znamo da je predsednik Tramp zainteresovan za rešavanje statusa Kosova kako bi sprečio Kinu i Rusiju da steknu uticaj u Srbiji i kako bi omogućio američkim trupama na Kosovu da se vrate kući da bi zabeležio uspeh u spoljnoj politici. U tom pogledu, imenovanje Ričarda Grenela za izaslanika za specijalne misije snažan je signal da su SAD spremne da ponovo preuzmu odgovornost“, ocenio je Les.
Ovakve vrste olakih kombinacija ne uzimaju u obzir koliko će Trampova administracija moći posvetiti pažnje Balkanu, niti sve zapetljancije s kojima će se susresti na terenu. Kako se može očekivati od nekog ko ne može da sredi stanje u svojoj kući da uvede red na dalekim prekomorskim teritorijama. Izvesniji je, nažalost, povećani haos.
Tako ovih dana Bajdenov kabinet bez neke dobre namere, valjda da bi Tramp imao veći haos pred sobom, pokreće novi krug sankcija za Zapadni Balkan. One bi se primenjivale „za osobe koje su pokušale da učestvuju u kršenju, ometanju ili ugrožavanju sprovođenja regionalnih bezbednosnih, mirovnih sporazuma ili sporazuma o uzajamnim priznavanjima na Zapadnom Balkanu“.
A onda se navodi galamatijas tih sporazuma „Prespanski sporazum iz 2018. godine; Ohridski okvirni sporazum iz 2001. godine; Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN; Dejtonski sporazum; zaključci Veća za implementaciju mira iz Londona u decembru 1995. godine, uključujući odluke ili zaključke Visokog predstavnika, Veća za implementaciju mira ili njegovog Upravnog odbora; Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, odnosno Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove“.
Krivac će se utvrđivati tako što će „Ministarstvo finansija SAD u konsultaciji sa Stejt departmentom, ustanoviti da je lider, službenik ili član entiteta, uključujući vladinog entiteta, koji je ‘učestvovao ili pokušao da učestvuje u nekim od aktivnosti koje su definisane prethodnom uredbom ili čija su imovina i interesi u imovini blokirani shodno toj uredbi’.“
Ako vam se čini da je ovo baš komplikovano, u pravu ste. Ono je i stvarano da bi bilo nejasno i nerazumljivo. Jer cilj je haos, a ne uspostavljanje reda. Nešto zbog Trampa, a više zbog načina kako to oni inače rade u kolonijalnim prostorima.
Novi predsednik siguno neće ozbiljno narušavati tu „američku normalnost“. I ne može.
Evropa će i dalje biti smešna. I sve smešnija. Tako se ovih dana Olaf Šolc, nemački kancelar koji odlazi kao poslednja nula, odjednom setio da je „nepovredivost granica princip koji važi za svakoga“. Povodom Grenlanda, veli Šolc, granice ne mogu da se pomeraju. Olafe, bio si zaboravio, pa te Putin podsetio – vodili ste rat u Evropi posle Drugog svetskog rata, gde ste pomerali granice… I na kraju i posle te promene po nanovo uspostavljenim principima, posebno ste menjali princip – na Kosovu!
Kasno Olaf na Kosovo stiže!
Sad dolazi Donald Tramp 2, i otvoreno javlja kako granice nisu ništa, ako se pružaju pred Amerikom. To što se pred njim ispreči nejaki Olaf Šolc je komendijašenje. A za Balkan, sumornost.
Donald Tramp je u prvom mandatu pokazivao da na prvo čuvenje ne razlikuje Baltik od Balkana, uz pomoć Grenela – koji je u Beogradu bio toliko puta da nije imao problema identifikacije geografskih detalja i državnih subjekata – doneo je najgori od svih ugovora oko Kosova – Vašingtonski sporazum.
Taj dokument koji je toliko u suprotnosti s zdravim razumom uveo je Srbiju u dodatno sumorno nazadovanje – njime je Izraelu sugerisano da prizna Kosovo, a Beograd se obavezao da neće na međunarodnoj sceni činiti ništa u svoju korist, a pre svega da odustaje od otpriznavanja Kosova kod značajnog broja članica UN.
Timoti Lesu pada na pamet da bi Tramp sada mogao aktivirati podelu – ali sa ponovnim uvođenjem novih delova teritorije Srbije (Preševska dolina).
Ta neodgovorna odokativnost se prirodno uklapa i u Trampovu hrabru buku.
Razglavljivanje granica na evropskom tlu, a koje su se već po inerciji ustalile, tridesetak godina stoje, ne bi moralo biti problem čoveku koji javno ne drži ni do granica Kanade, Danske oko Grenlanda ili Paname… (Verovatno se ovim spisak ne završava.) A to na Balkanu sluti nove dileme i slobodnije ideje.
Kad bi jednom počeo da skuplja na gomilu sve Albance iz Srbije, američki predsednik bi ubrzavao stvaranje Velike Albanije koja se projektuje i na sve okolne države. Jer nije zamislivo da će Albanci u Severnoj Makedoniji – u kojoj se mogu mnogo komotnije ponašati nego u Srbiji jer realno suvereno drže i pola glavnog grada – bili mirni. Oni to vide kao istorijsku šansu koja ne sme da se propusti. A makedonska granica prema Kosovu je toliko porozna da malo fali i da se prestane formalno prepoznavati.
Dalje, nesrazmerna „ljubav“ između Montenegrina i Albanaca odavno je izgubila svežinu i sad, posle crnogorskih pravoslavnih litija i promena u tom društvu, Albanci svaki čas pokazuju da ima i u maloj Crnoj Gori ponešto za Veliku Albaniju. I evo nas već na granici Bosne i Hercegovine čiji integritet delovanje Visokog predstavnika tj. zapadnog okupacionog upravnika ugrožava u svakom od tri konstitutivna naroda.
Ako Tramp pokreće (zasad samo rečima!) amerikocentrično lomljenje međunarodnih granica, kao da se sprema za Novu Jaltu – sa Kinom i Rusijom – još u 2025, onda to ne može ostati bez odjeka i na drugim tačkama po globusu – pa ni na Balkanu.
Ima različitih procena koliko ima secesionističkih pokreta po svetu, ali najkonzervativnije su – bar 100. U Evropi se, sem Srbije i Grenlanda, gde su sad najglasniji – oglašavaju i Azerbejdžan, Belgija, BiH, Češka, Finska pa Kipar, Španija, a ni Velika Britanija nije od kamena.
To što Englez Les imenuje kao valjan argument – „sprečiti Kinu i Rusiju da steknu uticaj“ – logika je praćenja pre svega anglosaksonskog interesa, ali ne sluti nastupanje bez otpora. Samo sa ta dva velika igrača to ne može biti ni slično onome što su Amerikanci, i mogli i činili, devedesetih godina prošlog veka – kad se svako udržavljenje ili razdržavljenje računalo samo – da bude „dobro“ za Vašington, pa šta košta nek košta. Jer cenu su plaćali oni na kojima su Amerikanci izvodili radove.
Ako imate i Kinu i Rusiju u jednačini, onda to podrazumeva da i oni svuda mogu da se izbore za neke žetone. Ulažem, okrećem kolo, igra, dobijam, gubim… Interes nije jednostran, nego trostran. Plus, ocrnjen Iran, pa Kurdi u bar tri zemlje, dalje da ne nabrajamo… A onda ko zna o čijim željama za otcepljenjem ćemo slušati i u glavnim vestima.
Tramp ne izgleda da je sposoban da se sada brine i o tome.
On se već doživljava kao neko ko govori glasno, preglasno, ali i nosi prilično mali štap. Prvi njegov mandat je uverljivo svedočanstvo o tome. To, ipak, ne znači da ta buka i huka neće imati uticaja na promene koje su zasad nesamerljive.
I ne treba nam sad nikakav Timoti Les kao nadznalac. On je samo podržavalac svoje strane, a mi – lokalni igrači – moraćemo imati svoje ciljeve, igre, sredstva, savezništva…
Ipak, valja razumeti da su u tim talasima u kojima se pliva bez unapred određenih načina ponašanja Amerikanci u prednosti, jer oni su posle pada Berlinskog zida krenuli da po palim zemljama implementiraju Vašingotnski konsenzus i podižu kadrove koji to sprovode na terenu. Stvarali su infrastrukturu – od uticaja na medije, preko NVO-sektora, do uspostavljanja pravnih sistema komplementarnih zapadnim centrima, uramljivanja školskih sistema u zapadne tokove… A to su mreže iz kojih se nije lako iskobeljati.
Ali, sad kad je svima među narodima Istočne Evrope jasno da je „američki san“ u njihovim zemljama doneo samo košmare, siromašenja devet od deset stanovnika, poniženja u međunarodnim odnosima, raspad školskog, zdravstvenog, sportskog sistema, uniženje kultura i sejanje depresija u društvu u kome nasilje postaje konstanta – sada su pročitane i te njihove strukture i kadrovi.
Tako su javna mnjenja na Zapadnom Balkanu danas jednim delom (sve većim) uporediva i prilično istovetna (eksplozija siromaštva, kritičnost prema svom vođstvu), ali se onda u trenu lome – kad se kao činjenica uvede pretanja prvih suseda. I to je moćna poluga usmeravanja.
Lep primer je kad ministar spoljnih poslova u Savetu ministara BiH Elmedin Konaković uoči Dana Republike Srpske pokreće inicijativu da se „9. januar proglasi danom žalosti na teritoriji cijele BiH“, a na osnovu zahteva proverene NVO falange Udruženja žrtava i svedoka genocida, pokreta Majke enklave Srebrenica i Žepa i Žene Podrinja.
Elmedin onda veze kako je na taj datum 1992. godine „došlo do proglašenja države srpskog naroda u BiH, što je bio uvod u planove razbijanja BiH i početak udruženog zločinačkog poduhvata… Ovaj datum predstavlja simbol etničkih podela, političkog segregiranja i pogubnih posledica koje su dovele do gubitaka ljudskih života, uništenja porodica i generacija koje su pretrpele gubitke tokom rata.“
Posle ovoga Savet ministara može da odmori na velikom brlogu od državnih obaveza koje ne ispunjava ni elementarno – a kako bi se život građanina učinio podnošljivim. Jedna Trampova inicijativa može od ove slame napraviti plamen. Jer, pacifizam Amerike je, uistinu, neprestani rat.
Upravo preminuli američki predsednik DŽimi Karter rekao je 2018. kako je našao da je od nezavisnosti Amerike, koja se odigrala pre 242 godine, ta zemlja samo 16 godina bila bez rata.
Od Drugog svetskog rata Amerika je pokrenula 32 vojna sukoba u kojima su učestvovale desetine zemalja. Neki od tih vojnih sukoba trajali su više od dvadeset godina.
Da, za SAD je neprestani rat prirodno stanje. Milioni ljudskih bića su žrtvovani. U zemljama koje su bile meta američkih vojnih napada uništene su desetine biliona dolara stambenih objekti, škola, fabrika, bolnica i drugih infrastrukturnih objekata.
Uništavnje je deo američke privrede.
I to bi valjalo imati na umu. Jer, sukobi – i globalni i lokalni – će se zaoštravati, iako će narodni bunt biti zloupotrebljavan baš protiv naroda. To će povećavati intenzitet potrebe da se stvari promene, pa šta košta da košta.
Valjalo bi misliti na vreme da ni Les ni Tramp ne misle o tome kad šire vesti kako će „promeniti pristup“. NJima je pre svega, kao i što neuvijeno kažu, važno da udalje Rusiju i Kinu, a da bi mogli nastavljati demokratsko ropstvo. Nama bi trebalo biti važno da se izvlačimo iz ropstva.
PARADOKS ZAPADA: SAD i Nemačka među najvećim poreskim obveznicima u Rusiji
Izvor: Sveosrpskoj.com
