Pravda

Piše: Aleksej Reutski

Dana 6. avgusta 2024. godine jednice ukrajinske armije su upale na rusku teritoriju, u Kursku oblast. Grad Sudža koji se nalazi na samoj granici bio je izložen artiljerijskoj vatri i raketnim napadima bez presedana. U prvim satima 6. avgusta uništene su sve upravne zgrade u gradu (administracija, javno tužilaštvo, sud, sanitarno-epidemiološka stanica i dr.), kao i infrastruktura za obezbeđenje vitalnih funkcija (reni-bunar, podstanice za gas i struju, sistem mobilne telefonije). Grad je ostao bez struje, gasa, vode i telefonskih veza.

Evo šta je očevidac ovih događaja Jevgenij Š. rekao o tome:

— U Sudži smo imali privatnu kuću u samom centru, nedaleko od vatrogasne stanice. Paljba je počela otprilike u jedan posle ponoći, a od pola tri se pojačala. Žena, ja i troje dece (dvoje od njih imaju 9 i 13 godna) smo se sakrili u kupatilo. Nemamo podrum, a ako bi ruševine pale na trap, ne bismo mogli da se izvučemo. Čuli bismo zvuk projektila, prošle bi 3 sekunde i onda bi se začula eksplozija od koje se svaki put tresla cela kuća. Geleri su padali na krov. Bilo je vrlo strašno. Deca su plakala i zajedno s nama pevala molitve, zato što smo svi u porodici pojci. Izbrojali smo 96 hitaca u blizini. Svaki od njih je mogao postati poslednji. Zato smo žena i ja rekli deci šta treba da urade ako oboje budemo ranjeni ili ako poginemo. Intenzivna paljba je trajala oko dva sata. Posle toga je sve unaokolo počelo da „zuji“ — doleteli su dronovi.

Hteo sam da uteram kola u garažu, ali sam se plašio da će me dron primetiti. Leteli su pored nas, po 5-6 komada, a zatim bi se razleteli u različitim pravcima, bombardovali su i nameravali su opet. Nešto pre šest ujutru postalo je mirnije, izašli smo iz kupatila i spakovali stvari. Za to nam je trebalo oko sat vremena. Kod nas su došli roditelji, i oni su iz Sudže. Rekli su nam da je centar grada potpuno uništen, da je na mestu gde je stajalo državno tužilaštvo iskop (to je 300-400 metara od nas), a Lenjinova ulica u kojoj su se nalazile sve upravne zgrade je u ruševinama. Razmotrivši situaciju odlučili smo da hitno odemo. Kad smo izašli na trasu pratili su nas dronovi. Bombama su uništili dva vozila koja su išla iza nas. Mi smo uspeli da se spasimo.

Nisu svi imali mogućnosti da sami odu, kao Jevgenij Š. LJudi nisu znali šta dalje da rade. Niko nije mislio da će neprijatelj upasti na rusku teritoriju. Na grad i okolna sela paljba je otvarana i pre, ali ne tako intenzivno. Neki su mislili da se probila diverzantska grupa i da će je naši vojnici uskoro likvidirati. To se već dešavalo i to ne samo u Kurskoj, već i u Belgorodskoj i Brjanskoj oblasti.

Među ljudima koji nisu uspeli da odu bilo je mnogo parohjana hrama Svete Trojice u Sudži. Mala, ali složna parohija pretežno se sastoji od starijih žena. Starešina hrama protojerej Jevgenije Šestopalov je postao njihova poslednja nada i uzdanica. Sveštenik je brzo organizovao tople obroke, našao je vodu za piće pomogao je svima koji su hteli da se smeste u hram. Trojički hram u Sudži je izgrađen 1812. godine, a sredinom 19. veka dograđena su još dva oltara i njegove moćne zidine bi zaštitile ljude u slučaju direktnog pogotka. Prodavnice nisu radile i otac Jevgenije je išao u susedno selo Boljšoje Soldatsko, na 23 km od Sudže. Odvozio je iz Sudže ljude koji su hteli da odu i tamo je kupovao namirnice i vodu za starije parohijane.

— Tada nismo znali da su u toku 6. avgusta ukrajinski bojovnici već ušli u predgrađe Sudže. Na osnovu neprekidne kanonade shvatili smo da se na granici vode borbe. U Sudži i okolnim selima u tom trenutku je živelo do 12.000 ljudi, — kaže otac Jevgenije. — Nismo imali nameru da bežimo iz grada, nadali smo se da ćemo pretrpeti dan-dva i da će naš grad biti oslobođen.

U toku noći između 6. i 7. avgusta starešina je organizovao prenoćište u hramu. Parohijani su na podu prostrli dušeke i tepihe i ljudima su bili podeljni jastuci i ćebad. A 7. avgusta ujutru ponovo je počela snažna paljba. Ukrajinski tenkovi su otvorili direktnu paljbu na Sudžu. Po rečima meštana, četiri tenka su se popela na uzvšicu kod sela Kurilovka i uporno gađala na nezaštćeni grad.

— Tada smo shvatili da ne smemo više oklevati i da treba pod hitno da se evakuišemo. Izabrali smo trenutak kad su tenkovi otišli po novu municiju i zajedno s parohijankom koja je izjavila da želi da pomogne počeli smo da odvozimo ljude u Boljšoje Soldatsko, — kaže otac Jevgenije. — Upravo tamo su čekali autobusi koji su prevozili ljude u Kursk. Nisu rizikovali da ih prevoze na manju udaljenost. „Leteli smo“ tamo-ovamo koliko smo mogli. Posle toga su nam se pridružili moji drugovi iz ogranizacije „Patriota“. Ali bilo nas je malo. Iz mesta Boljšoje Soldatsko smo telefonom zvali sve koje smo mogli i molili smo da nam pomognu u evakuaciji. Mnogi su se odazvali, uključujući taksiste i policajce koji su došli i odvozili ljude rizikujući živote. Posle smo se sreli s ovim policajcima: „Oče, mi smo dolazilii u hram.“ A ja se nikoga ne sećam. Toliko sam se plašio za sve ljude koji su tamo ostali — decu, starce i žene, da sam video samo njih.

Za vreme evakuacije iznad hrama su lebdeli dronovi. Verovatno su čekali da se u kolima sakupi više ljudi da ih bombarduju na trasi. Uz Božiju pomoć otac Jevgenije je svaki put uspevao da ih izbegne. U jednom od ovih strašnih dana promakao je neposredno ispred cevi tenka: jurio je putem odjednom je na krivini na 10 metara od sebe ugledao tenk. U blizini je na oklopnom vozilu sedelo nekoliko bojovnika. Izgleda da su tek krenuli na položaj. Vozilo sveštenka se pojavilo i projurilo je tako brzo da su ga samo ispratili pogledom. Tenk je počeo da okreće kulu, ali nije uspeo da opali, kola su nestala iza brdašceta.

— U to vreme mi je u Sudži ostalo nekoliko baka i bliskih ljudi, koji imaju domaće životinje — pse i mačku koja se okotila pod paljbom. Deca su posle mačićima nadenula imena u skladu sa trenutnom situacijom: Mitraljez, Automat i Top. Ja sam ušao u hram, brzo sam sve utovario u kola i pojurio drugim putem — kroz selo Kozirevka. Evakucija se odvijala od 6. do 11. avgusta i mi smo svaki put išli drugim putem. Neki od njih su već bili minirani, ali je očigledno da nisu uspeli da nas spaze, iako smo na drumu koji vodi od Sudže nailazili i na izrešetane ili spaljene putničke automobile. U Sudži nije bilo veze, ali čim bismo izašli u Boljšoje Soldatsko, telefon bi eksplodirao od sms-poruka. Dobijao sam prezimena i adrese i podatke gde su ljudi još ostali. Neki su bili spremni da daju svoja kola i javljali su gde da uzmemo ključeve od garaže kako bismo spasili njihove zemljake, drugi su molili da uzmemo oružje iz sefa ili dokumenta, — seća se sveštenik.

U jednoj od poslednjih tura otac Jevgenije je uspeo da smesti u kola paralizovanu ženu koja je bila u ležećem položaju. I kad su prolazili kroz Kozirevku opet su naišli na tenkove koji su stajali na 200 metara kod šume. Međutim, Gospod ih je i ovoga puta sačuvao. Posle su brzinom od 180 kilometara na sat bežali od dronova. Svi su se molili, između ostalog, i paralizovana žena.

— Leži s ikonicom u rukama i takođe se moli, krsti se. Ako se motor isključi — kraj je neminovan. Verovatno se nikad u životu nisam molio kao tih dana. Skoro da nisam ni spavao, ni jeo, svih 6 dana sam bio u pokretu. Zaspim na dva sata, probudim se, pa ponovo na put. Sve vreme mi je skakao adrenalin, pa mi se nije naročito ni spavalo. Nisam bio ni gladan. Tek sad sam se najao, — osmehuje se otac Jevgenije.

Duhovnik, starešina hrama u naselju Rakitno u Belgorodskoj oblasti protojerej Nikolaj Germanski ga je zvao da služi kod njega u hramu.

— Ne smatram da sam izbeglica i ostajem starešina hrama Svete Trojice u Sudži, kojem sam posvetio 30 godina života, — odlučno kaže sveštenik. — A služim tamo gde me pozovu, najčešće u metohu Gornaljskog Nikolajevskog Belogorskog muškog manastira u Kursku u koji danas dolaze mnogi moji parohani.

Otac Jevgenije je uspeo da pronađe smeštaj u Kursku. U slobodno vreme pomaže sinu koji je osnovao humanitarni centar za izbeglice u razvoženju humanitarne pomoći na adrese. Trudeći se da pomogne svojim parohijanima sveštenik im svakodnevno piše poruke na „Telegramu“. Srcem je otac Jevgenije ostao u Sudži, u svom hramu i svakoga dana na društvenim mrežama prati vesti iz rodnog grada.

Sa ruskog Marina Todić