Piše: Vladimir Dimitrijević
Vi nas možete pobediti, ali nas ne možete ubediti ( Miguel de Unamuno )
OPET POKUŠAJ DA GA UĆUTKAJU
Opet hoće da ućutkaju Emira Kusturicu ( između ostalog, profesora, pedagoga, čoveka koji je radio i radi sa mladim ljudima, i koji se, svojom etičkom vertikalnošću pred izazovima vremena, odužuje baš tim mladima ). Stao je, kažu neki, na stranu neprijatelja naroda, države, planete i kosmosa zato što je imao razumevanja za stavove studenata koji ne pristaju na klovnokratiju u Srbiji. Da li je baš tako kako kažu visokomudri neki, poučno preteći prstom sponzorstva i pokroviteljstva nad ustanovom čiji je idejni tvorac baš Emir Kusturica?
I da li, zbog slobode govora, kopači srpskih grobova, maskirani u Rio Tinto apologete, treba da Kusturicu sahrane 2027, a njegovu humku hologramski prikažu na EKSPO izložbi u Beogradu na vodi?
ON NE MOŽE DA ĆUTI
Naravno da Emir Kusturica nije mogao ( i ne može ) da ćuti pred činjenicama naše stvarnosti ( stravnosti?)
Ako diže glas protiv Davosovog glasnogovornika Klausa Švaba i ne boji se, zar je mogao da bude nem pred „luciferijanskim džiberlucima“ pinkokratije, u čije je doba postalo moguće ubijati decu u osnovnoj školi u Beogradu i selima oko Mladenovca ( u najžešće doba ratova devedesetih, kada su ljudi išli nakrcani oružjem po Srbiju, niko nije ušao u školu i pucao u decu)?
Ako Kusturica, javno i jasno, podržava izmenu svetskog poretka u pravcu multipolarnosti, lišavajući sebe svake odstupnice pred gospodarima jednopolarnog sveta, u svetu u kome je, lakše od svega, nacrtati sebi metu na čelo ako si „Putinov čovek“ ( a nisi, samo si Božji, onog Boga Koji silu ne voli ), zar da taj isti Kusturica ne kaže ništa o kopanju litijuma na Svetoj Zemlji Jadra, na kojoj smo tukli antihristovo Germanstvo 1914. i 1915?
Ako, imajući šta da izgubi u materijalnom, Kusturica ne ćuti kad staje na stranu Hrista u doba antihristovskih laži i obmana pod vidom veštačke inteligencije i plitke pameti, zar da ćuti kad studenti, sa svim svojim zanosima ( jer su mladi, i veruju u Pravdu, čijem Bogu peva srpska himna ), kažu da ne žele da žive pod nadstrešnicom koja im, svakog časa, može pasti na glavu?
ARHETIPSKA PRIČA
Jer, priča o nadstrešnici je arhetipska, i izaziva arhetipsku stravu.
Kada boginja požude Ištar nudi kralju Gilgamešu da joj bude ljubavnik, on je podseća na sve ljubavnike koje je izdala i upropastila, i, odbijajući je, kaže joj:“Vruće je tvoje nastojanje, ali ti je u srcu hladnoća kao potajna stražnja vrata koja propuštaju ledeni vetar, kao blistava kuća koja jake ubija, kao slon koji zbacuje sedlo, kao smola koja proždire bakljonošu, kao mehur za plivanje koji puca pod plivačem, kao vapnenac koji ne učvršćuje gradske zidine, kao cipela koja tišti svoga vlasnika!“
NJenu laž Gilgameš poredi sa svime onim što bi trebalo da pruža sigurnost, a donosi smrt i patnju: umesto da vrata štite kuću od hladnoće, kroz njih duva ledeni vetar; umesto da kuća čuva stanovnike, ona pada na njih, i svi ginu; umesto da slon nosi jahača, on ga zbaci; umesto da baklja svetli, ona spaljuje čoveka koji je ima u ruci; umesto da mehur za plivanje omogućuje bezbedan prelaz preko vode, on puca, i plivač se davi; umesto da krečnjak drži temelje gradskih zidina, on ih čini podložnim rušenju; umesto da služi pešaku, cipela ga tišti do bola.
Umesto da obnovljena nadstrešnica bude sigurnost i pribežište, ona ubija petnaestoro njih u Novom Sadu, i među njima decu.
To je ARHETIPSKA STRAHOTA, i nema veze sa „obojenom revolucijom“, bez obzira što se među studente ubacuju razni obojeni likovi, sa raznobojnim, makar i duginih boja, idejama, čiji je cilj, sasvim moguće, da zacrne Srbiju.
Ali naša deca nisu „obojena“. Ona samo ne pristaju da ih neko farba.
NAŠA DECA I MLADA BOSNA
Deca Srbije ustala su protiv arhetipske strave, a ne protiv dnevnopolitičkih mešetarenja, na koja su navikla.
I šta? Kusturica je trebalo da baš, baš ćuti, a decenijama svima priča i peva o Mladoj Bosni, i mozaik sa likom Gavre Principa i drugova stavlja na ulaz u Andrićgrad?
Čiji su potomci deca na čijoj je strani Emir Kusturica, nedavno je napisao Slobodan Reljić:“Setite se 1300 kaplara – deca započela vojnu školu, svi odlaze na front na Kolubaru i Suvobor da u bojnom poretku koji vodi Živojin Mišić „izvojuju jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu“ – Kolubarsku bitku.
Iza njihovog uzvišenog čina su ostali zapisi: „To je jedini primer u istoriji sveta da jedna država, malena Srbija, šalje u rat, isključivo u borbene jedinice, svoj cvet. Svoju budućnost. Celokupnu intelektualnu omladinu, kao poslednju nadu za spas svoje zemlje.“ (engleski list Obzerver).“
Mladi su branili Jadar i Rađevinu i Srbiju. Kako onda, tako i danas.
NUŠIĆEV SIN
Reljić, tumačeći naše mlade na ulicama, podseća na pismo jednog mladića koji je poginuo u bitkama 1915: „Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali… Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali… Takva je sudbina! Tvoj sin Ban“ (Poslednje pismo Strahinje Nušića-Bana ocu Branislavu Nušiću)
Mogu li današnji mladi da to zaborave? Zar je Ban poginuo da nam na glave padne nadstrešnica? I to nije pitanje političko, nego bitijno.
MLADOBOSANSKO POKOLENJE
Po Slobodanu Reljiću, mladi su mladi zato što žele da učestvuju u istoriji:“Kad je Austro-Ugarska anketirala Bosnu i Hercegovinu (oktobar 1908.) svakodnevni život pokazivao se mirnim. Oni koji po logici društvenog položaja „imaju šta da izgube“, pa su u svakom zlu spremni na kompromis, jasno su pokazivali „lojalnost Caru“ – „među najžešćim pristalicama aneksije bila (je) sve uticajnija elita srpskih trgovaca u gradovima, naročito u Sarajevu, ali i u Banjaluci i Mostaru“, a i crkveni vrh se držao da je „svaka vlast od Boga“ pa je „Evgenije Letica, mitropolit Srpske pravoslavne crkve u Sarajevu, čak služio blagodarenje u čast aneksije“.
I baš tom prilikom došlo je do „incidenta“. Jedan svedok je pisao da kad je „mitropolit Letica sa uzdignutim rukama prizivao blagoslov božji za vladara i vladarski dom austrijski, kleknulo je sve na kolena sem jednog reda mladih ljudi poređanih po godinama i razredima koji je stajao kao ukopan i nem. Bili su to mališani sarajevske gimnazije“. Maloletnici, gospodo.(...)
Gavrilo Princip, verovatno najčešće spominjano srpsko ime u XX veku, izvršio je atentat – kao maloletnik. Taj dečak 1912. izbačen iz škole zbog đačkih demonstracija, peške odlazi u Beograd i u četničkim odredima traži da kao dobrovoljac ratuje za slobodu svog naroda – i lično ga je major Vojislav Tankosić odbio, jer je „premalen i slab“.“
I, na kraju, opominje nas Reljić:“Milorad Ekmečić je pokazao da je Mlada Bosna proizašla iz stanja društva koje je odjelni predstojnik u Zemaljskoj vladi u Sarajevu baron Kolas označavao kao Angst vor Kinder – kako je govorio „da u zvaničnoj politici (Carevine) postoji strah od dece (Angst vor Kinder)“. Opservacija činovnika Velikog carstva bila je tačna. Manifest otpora mladog pismenog sveta već je mogao da stane u četiri stiha: /Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,/No strah nam neće zalediti grudi,/Volovi jaram trpe a ne ljudi – /Bog je slobodu dao za čovjeka./ (Aleksa Šantić, 1907). Poruka je nedvosmislena, a i rečena najmoćnijim izražajnim sredstvom svog vremena. Stihom. To bi valjda danas išlo od čoveka do čoveka – tik-tokom. Ili tako nečim.“
Šta je trebalo da radi Kusturica, profesor, pedagog, učitelj nepokoravanja silnicima ovoga sveta? Da kaže deci – nije Bog slobodu dao za čoveka, nego je čovek robot. Đak je đakobot, student studentobot...
NE ŽIVETI U LAŽI
Studenti na ulicama, sa nešto magle u glavi, ali sa plamenom Mlade Bosne u srcu, deca su koja više ne mogu da žive u laži ( „Ne živeti u laži“, to je imperativ Solženjicina ), i zaslužili su da ih razumemo i da im kažemo:“Glavom kroz zid, nego šta!“ Jer i mi, matori, nosimo čvoruge od svojih juriša na zidove, i, ako smo ostali časni, nije nas sramota što smo jurišali na divove, maskirane u vetrenjače.
U strahu da ne postanemo korisni idioti, mi, stariji, svakako ne smemo postati ni beskorisni idioti. A Kusturica nikako ne želi da bude idiot u onom izvornom, antičkom značenju te reči – čovek koji ne brine za zajednicu. On je brižnik svog naroda, svoje kulture, i, samo i jedino tako, celog čovečanstva. Ima reč, i diže je na visinu našeg sabornog dostojanstva, jer se bez dostojanstva živeti ne može.
POUKA PROTE ATANASIJA
Uostalom, nisam nikakav advokat Emira Kusturice. Samo sam srećan što ima hrabrih ljudi, koji se ne mire sa kućom koja ubija svoje stanovnike i krečom koji ne vezuje zidove i mehurom koji puca pod plivačem i nadstrešnicom koja odnosi petnaest života.
Jer, kako Karađorđu reče prota Atanasije Bukovički kada ga je, 1804, budući vožd pitao šta da se čini – dizati se ili se ne dizati na ustanak:“Ako se dignemo, možda nešto bude; ako se ne dignemo, neće biti ništa“.
I bilo je nešto zbog čegaj e NJegoš posvetio „Vijenac“ „prahu oca Srbije“.
Izvor: Pravda
