Piše: Branko Veljković
U novijoj istoriji Srbije nije bilo jasnijeg, utemeljenijeg i čvršćeg stava od stava koji su iznedrili studenti Srbije. Zato ga treba zapamtiti:
„Već tri meseca im pričamo, može cela Vlada da da ostavku i Vučić lično, mi ćemo i dalje da protestujemo. Izbore da raspišete, mi ćemo i dalje da protestujemo. Prelaznu Vladu da formirate, mi ćemo i dalje da protestujemo. Da dovedete na čelo države Đilasa, pa čak i mog rođenog oca, mi ćemo i dalje da protestujemo. Tri meseca ne možete da shvatite da mi ne tražimo ni ostavke, ni smene, ni izbore. Naši zahtevi nisu politički i vas ništa nismo pitali. Naš zahtev je upućen tužilaštvu a ne vama. Tražimo pravdu a nju mogu da nam daju samo pravosudni organi. Tražimo bre da idete na robiju za ubistvo 15 ljudi u Novom Sadu. E tek tada ćemo prestati da protestujemo i nikakva obraćanja ni saopštenja nam nisu potrebna!“.
Dakle, zahtevi studenata NISU ispunjeni!
Napisano je citat koji treba zlatnim slovima urezati na zgrade svih fakulteta u Srbiji i treba ga upisati u uvodnik svakog budućeg viskoškolskog udžbenika. Da se ne zaboravi vreme kada su studenti Srbije spašavali i narod i državu. Neoborivi traktat studenta kome ne znam ime ali se duboko klanjam rečenom. I to nije traktat o prljavoj politici, kako to hoće da prikažu svi ti ogavni političari, već poema o slobodi!
Da u ovoj zemlji postoji Služba za zaštitu ustavnog poretka a ne sve te preplaćene agencije za poslovnu pratnju teatralnih imena i sjajnih obeležja, agencije za hapšenje seljaka i podmetanje narkotika u džepove studenata, svi aktuelni samozvanci sa zvučnim funkcijama bi zbog izdaje i gaženja Ustava već odavno bili pohapšeni, optuženi i osuđeni. Ali nemamo mi to. Sramota me je da vam napišem šta mi imamo. Doduše, šta će nam Služba za zaštitu ustavnog poretka kad nemamo Ustav.
Studenti su pokazali kako pristojna i lepa Srbija pobeđuje sendvič – rijaliti Srbiju.
I to su učinili nestvarno lako. Jednostavno, ta pristojna Srbija je izašla iz straha i mraka i pokazala je pre svega samoj sebi da postoji i da je nemerljivo veća i jača od svih drugih Srbija zajedno. Dostojanstvena, okićena u bezbroj lepih lica, lica učtivih mladih ljudi koji su u savršenom redu artikulisali toliki narod i svaki put kada bi se dohvatili megafona ono što imaju da kažu započeli su sa „molim vas“ i završili sa „hvala“. Taj dan sam na ulici čuo hiljadu puta „molim“ i „hvala“! Stotine hiljada građana ove zemlje je ceo jedan dan na autokomandi svojim činjenjem pokazalo da samozvani zapravo ne postoji. Jednostavno - nisi nadležan! Izvesno i po oceni brojnih nepristrasnih izveštača, najveći skup u istoriji Srbije i to bez svih tih ogavnih stranačkih obeležja, tirada za maloumne i umobolnih naklapanja prepotentnih idiota za sve te njihove drugove članove. I na tom skupu niko nikoga nije gurao, niko nije nikoga povredio, uvredio, omalovažavao. Iza sebe nisu ostavili smeće po ulicama i pobacane državne i partijske zastave i đubrište. Ta pristojna Srbija ujutru je sve za sobom počistila, pomela kao što je pomela i ono što voli da se samonaziva Vladom Republike Srbije. Obrisali su je studenti svojom pristojnošću, mladošću, istrajnošću, iskrenošću, rodoljubljem i ljubavlju. Studenti pobeđuju zlo koje vlada ISTINOM koja dolazi sa njima.
Naravno, falange u tamnim jaknama, sa silikonskim mozgovima i pernatim testisima su na svu tu istinu ogovorili bestijalnim lažima, političkim blatom i bejzbol palicama.
A studenti i dalje ne traže ništa za sebe jer to što traže oni traže za sve nas. Nema prvog lica jednine, nema ličnih ambicija kojekakvih bezimenih, neostvarenih, ambicioznih idiota koji na ovoj sveopštoj katastrofi koja nas je zadesila žele da profitiraju i postanu neki novi ministri, funkcioneri ili bar direktori nekog javnog preduzeća, neke agencije ili recimo Radio Televizije Srbije. Sve su ih studenti prepoznali i obrisali.
Bojovnik raspada Srbije, samozvani, onda se opet istakao svojim „zato što sam pametan“ mudrostima: „Ne terajte nas da pokazujemo da smo država. Ponoviću, ne terajte nas da pokazujemo da smo država,...!“. Tako je rekao.
I onda, ajde da mu odgovorimo: „Samozvani, ne teraj nas da ti pokažemo da smo narod! Ponoviću, ne teraj nas da ti pokažemo da smo narod!“.
Jer to što se njemu priviđaju Apisi to nema veze sa studentima. Ako ga na kraju i prizove to će biti neko od njegovih. Uvek je to tako bilo. Za studente stvarno ne postojiš, oni su te već pobedili i to ne agresijom i nasiljem. Studenti to ne žele. Jer da žele, u ovom broju i sa ovim razlozima i motivima, do sada bi goreo sveki stranački brlog u državi.
Ti ljudi pobeđuju istinom a ne nasiljem. Zato, ne šalji falange maloumnika da glume studente i izazivaju nasilje.
Objasnio sam ti kako funkcioniše laž i da se ona po prirodi svog kretanja uvek vrati lažovu koji je laž izgovorio i njega onda satre. Vidiš kako je došlo vreme da je sve što izgovoriš pogrešno. Niko ti više ne veruje. Da umeš da čitaš sad bih te uputio da čitaš jednu bajku koja je u svemu bajka sem u onom zbog čega je pisana. Bajka je Ezopova i zove se „Dečak koji je vikao vuk“. Toliko bi mogao čak i ti da shvatiš. Oće reći, ako si već naučio kako se zatvara krug laži, nemoj sad da preko leđa celog naroda učiš kako se zatvara krug nasilja.
Razumem i zašto ih toliko mrziš. Ti studenti su sve ono što ti nikada nisi bio a ti si sve ono što oni ne žele da budu. I oni su odlučili da tebe i sve tvoje laži jednostavno ne vide a ti si onda odlučio da ih mrziš. Oni do svog prava na život dolaze pristojnošću, istrajnošću, radom i učenjem i pre svega istinom a ti,... svi znamo kako si ti posatao ti.
Opet, devijantnom retorikom samozvani četvrt miliona ljudi na autokomandi tog dana sravnjuje na 16.700 i to definiše kao politički auto go, valjda opozicije, jer je tako po njega lakše. U svojim deluzijama ne može da shvati da sav taj narod ne pripada njegovom svetu izmišljenih pozicija i opozicija već da su u pitanju jednostavni, slobodni građani Srbije. A svoj „velelepni“ politički skup u Jagodini sa 5.000 isplaćenih u 100 naručenih autobusa od kojih je kao i uvek do sada dobar deo dobio na uslugu od svog bate Kurtija, prikazuje kao skup novih lica nove političke Srbije. Nova lica su nestala istog dana. Nema ih.
Onda se jedno jutro, posle vlažnih snova uz eho svog tog naroda sa autokomande, kako ničim izazvani sami rekoše obojica, probudiše samozvani i njegov aerodinamični potrčko koji je do skoro glumatao predsednika vlade. I tako je, to jutro kad su se probudili, valjda svako u svom krevetu, obojici javljeno da su „neki“ nestašni, biće drugari i partijska sabraća od aerodinamičnog i njegovog sina, bejzbol palicama pretukli više mladih ljudi u Novom Sadu. Sudija pripravnik bi u ovoj očigledno dogovorenoj sinhronizaciji lako prepoznao nesuvisli pokušaj samodavanja alibija, jer eto, oni nisu znali da po partijskim prostorijama njihove partije u tri ujutru čuče neki idioti sa bejzbol palicama, organizovani u paravojne falange sa partijskim legitimacijama. Ne znaju ni ko im je naredio da dežuraju i da brane partijske brloge od nalepnica i sličica i da spremljenim po život žrtvi opasnim sredstvima vrebaju i po potrebi premlate koliko je god potrebno građana Novog Sada. Čak i kada je posle ovog ubistva u pokušaju krenulo masovno uklanjanje tragova sa društvenih mreža o tome ko je tu kome BFF i ko je koga plaćao, ostalo je više nego dovoljno fotografija da užasna istina bude dostupna svima. Naravno, kad se ispuni studentski zahtev za postupanjem državnog tužioca i ovaj, kako oni kažu „incident“, valja da dobije primeren epilog. U međuvremenu ubice sa bejzbol palicama mogu da računaju na nesebičnu pomoć svog partijskog „nisam ja majke mi“ šefa i vrhovnog komandanta. On će stajati uz svoje vojnike do poslednje kapi njihove krvi. Bar u tome ima iskustva. On voli da svoje političke grozote zaliva tuđom krvlju.
Krivično pravne terminologije radi, „incident“ u Novom Sadu nije nikakav incident već kvalifikovano ubistvo u pokušaju (zlo)upotrebom za to delo vrlo podesnog predmeta i sa očiglednom i jasnom namerom da se licu oduzme život i to u recidivu. Uz dodatak da su delo izvršila 4 lica koja kad su sami ili bar maskirani sebe vole da zovu muškarcima a da su teško povređena lica – devojke. Dakle, kvalifikovani zločin po svim pitanjima. Isto je i sa ubicama koji su automobilima gazili ljude po ulicama. Ostaje samo da kad proradi tužilaštvo utvrdi po čijem nalogu ili barem inspirisani čijim javnim nastupima sa pozicija zloupotrebljene političke pozicije su tako nešto učinili.
Jedino što je tačno u narativu režima je da su događali u Srbiji postali predmet interesovanja svih međunarodnih relevantih faktora. Tačno je da ambasade pišu depeše u tri smene. Iako je ceo svet u tranziciji, a posebno Evropa, svi su angažovali potrebne resurse da se isprati i razume šta se to zapravo dešava u Srbiji. Oni to sagledavaju iz više uglova i pomno prate da se događaji ne preliju na druge države za šta već postoje ozbiljni preduslovi. To se zapravo već dešava i studenti iz drugih država Balkana sada u svojim sredinama prepoznaju neke svoje samozvance i kreću sa okupljanjima i javnim saopštenjima. Svim tim mladim ljudima je sada jasno da su samozvanci iz Srbije saučesnici sa svim tim balkanskim samozvancima a da su svi građani njihove žrtve. Iz opreza i bogato avansirani Ričard Grenel je dao vrlo zanimljivu izjavu koju je režim prikazao kao podršku ali u toj izjavi Grenel zapravo kaže da je „promena lidera dozvoljena, samo da ne bude izvršena nasilinim putem“. Dakle, od ovoga samozvanom stvarno nije dobro. Jer tako javno rečeno promena je zapravo odobrena a može da se odnosi pre svega na samozvanog a aparat sile je ionako samo u njegovim rukama. Dakle em može da se menja, em ima zabranu da koristi silu. Sa druge strane i Zahrova je dala izjavu s kojom se na prvo čitanje čini da podržava samozvanog ali je njena izjava zapravo skrojena prema Ruskim interesima koji stvar sagledavaju u mnogo većim okvirima od usko balknaskih i uz poznavanje okvira koji slede. Zaharova je zapravo želela da između političkog kursa koji je već definisan i sudbine proruskog stanovništva u Srbiji napravi dovoljno veliku distancu da proruski korpus bude sačuvan u vremenu koje dolazi. Iz njihovog ugla samozavni je tehnička kategorija i šta god činio i kako god se ponašao, nikako ne može da utiče na već dogovoreni i vrlo funkcionalni Ruski „paket akcija“ na Balkanu. Sve u svemu, toliki broj vrlo kompetentnih očiju značajno otežava manevarski prostor samozvanom i pitanje je vremena kada će istrajnost studenata da se pretvori u vrlo eksplicitni stav međunarodne zajednice po pitanju stanja ljudskih prava i očiglednog (ne)poštovanja Ustava u Srbiji.
Pošto u svetu samozvanaca važe vrlo eksplicitna pravila o upotrebnoj vrednosti takvih likova kao što je on, to je ovom „našem“ samozvancu sasvim jasno da ne samo da mora po svaku cenu da povrati kontrolu već mora i da realizuje poverene mu zadatke. U pokušaju da što više problema reši kroz keriranje jedne velike krize, odlučio je da prekoredno detonira temu – Vojvodina.
U nameri da poštopoto studente pripišu opoziciji, čitaj bati Đilasu, prvi pokušaj stvaranja tenzija dogodio se dan nakon što je vlastiugodna Marinika dobila studentsku šimiku u Beogradu kada je ljubazno zamoljena da se momentalno dislocira sa čela kolone. Za utehu već narednog dana dobila je medijski prostor u Novom Sadu kada su falange vandalizovale gradsku skupšinu. Naravno, sve to nije imalo nikakve veze sa studentima ali je to poslužilo za stvaranje sveopšteg osećaja nesigurnosti i pokušaj da se kompromituju studenti. Bogu hvala, bezuspešno.
Zato samozvani iz svog špajza sa svim tim demonizovanim likovima sada volšebno animira odabrane u svojim javnim nastupima a ulogu glavnog nosioca ideje o Vojvodini kao republici dodelio je jednom Dinku filozofu. Dinko je prihvatio da od sebe napravi dovoljno antipatičnu i nasrtljivu figuru da bi kao antipod njemu, samozvani mogao da formira nov niz ličnih „tvrdih“ nacionalista koji će u epskoj borbi koja sledi da pobede mrskog Dinka i tako proslave samozvanog za vjek vjekova. Tako je to zamišljeno. Masovno ubistvo ispod novosadske nastrešnice značajno je poremetilo te planove i ubrzalo procese i sada samozavni želi da se mentorima prikaže kao krativan izdajnik.
Međutim, igranje sa statusom Vojvodine je mnogo ozbiljnija stvar od trivijalnih političkih performansa za jednokratnu upotrebu na srbskoj političkoj sceni. Diranje u status Vojvodine je kockanje sa potpunim rastakanjem Srbije i mogućim građanskim nemirima nepredvidljivih razmera. Čak i sa mogućom stranom vojnom intervencijom. Građani Srbije za sigurno ne žele nemire već, kao što to studenti uporno ponavljaju, žele uređenu pravnu državu koja ima svoj Ustav koji se poštuje i državnog tužioca koji radi svoj posao.
Što se tiče statusa Vojvodine on jeste definisan Ustavom Srbije ali preduslov za takav status je bio dogovor tadašnjeg predsednika SAD Vudro Vilsona sa Mihajlom Putinom iz 1918. godine u koji dogovor je bilo uključeno više tada bitnih i upućenih posrednika. Tim dogovorom status Vojvodine je fiksiran i nepromenljiv je u svojoj suštini i političkom kontekstu bez obzira na protok vremena. To je učinjeno u skadu sa tadašnjim geopolitičkim odnosima i potrebom da se obe konstitutivne celine Austrougarske monarhije uslovno rečeno kazne za svoje učešće u 1. svetskom ratu. Ugarska je tada ostala bez Vojvodine koja je pripojena tadašnjoj Kraljevini Srbiji, zemlji pobednici koja je podnela ogromne žrtve i pretrpela teška razaranja. Iako su uslovi za stvaranje i okupljanje srbskog nacionalnog korpusa u Vojvodini stvoreni znatno ranije, za ovo razmatranje važan je dogovor sa Vilsonom. Tim dogovorom i ugovorom Vojvodina je data na UPRAVLJANJE Kraljevini Srbiji koje upravljanje se po nepromenljivim pravnim i političkim unzusima održalo do danas kroz sve prethodne državne tvorevine i ideološke zavrzlame. Dakle, taj ugovor se ne može korigovati u bitnim elementima a da se ne naruši sam osnov ugovora što bi značilo da Srbija istog momenta gubi pravo na upravljanje Vojvodinom. To je odlično znao i Slobodan Milošević pa je ukinuo konfederalni status ali je očuvao autonomiju sa Izvršnim većem. Dakle, znao je za stvarni status i umeo je da za svoje vreme rezreši čvor koji je pretio rastakanju države.
Ovakvi dogovori ne samo da moraju da se poštuju već moraju i da se prepoznaju. To je zapravo real politika u mogućim okvirima. U tim okvirima Srbiji niko ne brani da učini život svojim građanima pristojnim ali Srbija već vekovima nema političara koji to ume ili bar želi da uradi nešto za svoj narod. Svima je oduvek bilo lakše da slušaju i izvršavaju nego da bilo šta učine.
Sad valja da razumete sledeće.
Sa ovom činjenicom upoznati su nosioci najviših političkih funkcija u Srbiji ali i u regionu. Dakle, direktan put u dezintegraciju Srbije počinje idejom o ukidanju autonomije Vojvodine! Insistiranje na ukidanju autonomije daje pun pravni osnov da se Vojvodina „otcepi“ od Srbije i da to prođe uz punu podršku svih međunarodnih faktora čak i onih za koje važi teza da su nam naklonjeni jer i oni znaju za taj dogovor i poštuju ga. U tom slučaju, kada bi Srbija pokušala da vojnom silom zadrži Vojvodinu, stekao bi se pun pravni kapacitet da budemo vojno napadnuti. Oni koji insistiraju na ukidanju autonomije zapravo žele da vrate Srbiju u stanje pre 1918. godine. Otuda, njihova izdaja jeste perfidna ali samo dok ne shvatite ove stvari. Nakon razumevanja ovoga svim stvarnim separatistima izbijeni su svi aduti iz ruku. Nacionalna struktura i ekonomska uvezanost sa ostatkom Srbije, uz poštovanje temeljnog ugovora o kome sam vam sada pisao, garantuje teritorijalni integritet Srbije.
Dakle, nakon što je samozvanom propao pokušaj da na temu litijuma kreira potrebnu kritičnu masu unutrašnjih sukoba koje je želeo da iskoristi za davno isplanirani pad Vlade i stvaranje nekakve kohabitacione Vlade, desilo se masovno ubistvo ispod novosadske nastrešnice. Dinko filozof je naglo dobio na upotrebnoj vrednosti iako je u pitanju spodoba koja može samo da preparkirava igle po novosadskom štrandu. Međutim, sa medijskom promocijom koju mu je obezbedio samozvani, Dinko je postao mega zvezda, tlocrt omraženog neprijatelja. Setite se, istim receptima služili su se i krvoloci 90tih godina kada su kreirali strane koje su se potom godinama ubijale po stratištima raspale SFRJ. Sa druge strane, samozvani je podigao neke marginalne desne falange u Srbiji i kreirao neke nove ne bi li za potrebe tako osmišljenog sukoba reaktivirao „separatističke agende“ na severu Vojvodine. Na severu Vojvodine nema separatističkih aktivnosti. Postoje ljudi koji žele ovakvo ili onakvo političko rešenje i na to svoje razmišljanje imaju pravo ali nisu u pitanju separatisti koji bi nasiljem pokušali nešto da promene. Čak i da se tako nešto dogodi Srbija ima pravo da reaguje u skladu sa Ustavom ali da to ne dira u dogovorene političke okvire koji se tiču statusa Vojvodine. Uostalom nacionalna struktura Vojvodine je posle ratova 90tih, masovnih doseljavanja ali i iseljavanja, dramatično pretegla u korist Srba i odvajanje ratom bi bilo besmisleno. Za integritet Srbije i opstanak Vojvodine opasna je isključivo izdajnička samoubilačka politika Beograda i forsiranje ideje o ukidanju autonomije. U tako kreiranom sukobu između nekog Dinka i nekakvih „tvrdih“ nacionalista samozvanog, Srbija sigurno gubi. Jer svako diranje u autonomiju smatraće se bitnom povredom temeljnog ugovora i povlači za sobom red radnji koje neminovno vode u otcepljenje.
U svemu ovome kooperativna politika zvanične Mađarske se savršeno uklapa u ovaj perfidni plan. Ako izuzmemo sve te lične odnose i kako je bata „našeg“ samozvanog već naveliko namirio i isplatio batu „njihovog“ samozvanog, na njima je samo da čekaju i da dočekaju poklon od ovog „našeg“ samozvanca – Vojvodinu. Što se njih tiče, „kazna“ je istekla i vreme je da se Vojvodina ponovo preregistruje. Ne zaboravite da je i Nemačka zbog svoje uloge u 2. sv. ratu „kažnjena“ razdvajanjem ali je kada je došlo vreme i kada je „kazna“ istekla i Nemačka ponovo postala velika. Dakle, takva pomeranja uopšte nisu strana svetskoj politici. Uostalom, Mađarska čeka svoj deo i od rastakanja Ukrajine ali merači i Hrvatsku.
O opasnostima vezanim za igranje oko Vojvodine inženjeru i režiseru govorio je svojevremeno i znameniti gost sa ostrva koji im je na kraju rekao da ako hoće da sačuvaju Vojvodinu, onda moraju da se čuvaju onih koji ne žele autonomiju, „jer onda i mi to čekamo, ako već drugi čekaju!“. Razumeli su se odlično.
Za samozvanog nerešiva zagonetka studentskih protesta može biti od strane režima zloupotrebljena za kreiranje sukoba po nacionalnoj osnovi i podizanje unutrašnjih tenzija kroz koje bi onda lako bilo provući ideje o ukidanju autonomije. Pored toga, to bi dalo prostor samozvnom da može da se igra sa Ustavom i piši-briši reguliše po svojoj volji šta god misli da treba. U konačnom, to bi bio kraj Srbije kakvom je poznajemo u svakom smisli.
Sve te matrice za zlo i rastakanje na ovim prostorima uopšte nisu nove. Sličnim alatima razbijana je SFRJ sa izvršiocima iz istog tima koji su u to vreme bili pravilno raspoređeni po celoj državi. Neki su još uvek živi i povremno se povampire čak i bez štrajka glađu i ruskih pilula za održavanje života. Epilog svog tog užasa svima nam je poznat.
Brana ovakvom postupanju je Ustav Republike Srbije. Bar bi tako trebalo da bude.
Ono što nabija tenziju samozvanom je svest o tome kako je lako sa tribina šutnut u arenu i kako sada goniči zevri sada na njega guraju džukele koje odlično poznaje.
Međutim, sa ili bez samozvanog, Srbija d.o.o mora da funkcioniše. Konzorcijum traži da državom upravlja održivo političko rešenje. Konzorcijum je u tom smislu vrlo jasan, ako je nekome dao apsolutna ovlašćenja onda se podrazumeva i apsolutna odgovornost. Samo do te mere ego konzorcijuma toleriše ego svih tih malih lokalnih diktatora. Do svesti koja je potrebana da se na taj način upravlja društvenim zajednicama ne stiže se preko kartonskih stepenika. Da je samozvani hodao po kamenu ne bi sada svuda priviđao Apisa i „nevidljive ruke“ koje deluju po Srbiji, ali, da je hodao po kamenu nikada ne bi pristao da bude sve to što oni hoće.
Otuda je svim što se dogodilo i izuzetnim nastupanjem studenata, otvoren prozor, mali otvor u mogućem kroz koji se za ovaj narod može ostvariti kakav takav boljitak. U tom smislu ne treba imati strah od nedogođenog. Treba hrabro iskoračiti i iskoristiti prozor koji je otvoren. Taj prozor je sada tu ali neće ostati dugo otvoren. Ako ga ne iskoristimo to će biti isključiva odgovornost onih koji nisu hteli da ga iskoriste. I nije reč o samozvanom jer je njegov politički kraj već ispisan. Generisao je toliko problema da više niko ne želi to da toleriše. On ionako nikada neće ostvariti to što je zamislo. Reč je o Srbiji.
Ono što je sasvim izvesno je da političku krizu ne mogu da rešavaju oni koji su je i stvorili, niti Ustav mogu da brane oni koji su mimo ustava ustoličeni. Uostalom, njihov zvanični poličtiki stav je „pa nećemo se valjda držati Ustava ko pijan plota“. Dobro, ako vi nećete, ima ko hoće. Politički kontekst će biti značajno redefinisan i brojem učesnika koji preteknu posle ispunjenja zahteva studenata i angažovanja državnog tužioca. Uostalom, vreme je da shvate da oni NISU vlast već se samo i privremeno nalaze na pozicijama sa kojih se sprovodi vlast.
Dakle, tvorci bezustavnog stanja i učesnici u vanustavnim političkim procesima ne mogu biti nosioci ustavnopravnih aktivnosti a samozvanci koji su uzurpirali elemente vlasti ne mogu da raspisuju izbore. U bezustavnom stanju upravljanje državom se može preuzeti na neko oročeno vreme, godinu dana, od strane privremene Vlade koja će prvenstveno imati zadatak da omogući stvaranje uslova za slobodne izbore, povratak poverenja društva u institucije, definisanje ispravnih biračkih spiskova i uslova, oslobađanje medija, oslobađanje pravosudnih organa od političkih uticaja, utvrđivanje odgovornosti društvenih činilaca. Naravno i amortizacija pritisaka iz inostranstva je moguća jer njih interesuje samo opšti okvir a kretanje u okviru i stvaranje uslova za normalan život nisu predmet primarnog interesovanja. U tom prelaznom periodu mogu da učestvuju poznati i priznati elementi društva, tri najveća univerzitetska centra kroz koje mogu i treba svoju reč da daju i studenti, SANU, ministarstvo za verske zajednice kroz koje svoje stavove mogu da izraze četiri najveće verske zajednice u Srbiji i drugi.
Srbija sada može da bira između modela koje nudi samozvani koji modeli podrazumevaju da se kroz kohabitacije i slične bludne radnje ponovo po ko zna koji put podvuku isti politički subjekti ili da se napravi potpuno nov politički spektar koji vodi u novu političku priču sa novim mandatom. Stranci će poštovati dogovor ali to traži požrtvovani rad, kreativnost i mudrost. Ako malo bolje pogledate videćete da se taj proces sada dešava svuda u Evropi i vrlo je vidljiv. Kohabitacija je samo preformulisani dogovor izmešu „sadašnjih“ i „bivših“, još jedna vulgarna prevara građana i ništa više od toga.
Srbiji nije potrebna još jedna od bezbrojnih kohabitacija između gnjilog i trulog.
Zato, studenti su u pravu i nihovi pravični zahtevi još uvek nisu ispunjeni!
Dakle, samozvani, država jeste napadnuta i spolja i iznutra ali ideolog i prvi pod izvođač svih tih radova si samozvani samo ti. A tvoja falanga su svi ti koji sada grozničavo kopaju da nađu bočni link jer sada vide da je vreme tranzicije počelo a oni to vide kao prelazni rok. Doduše, problem pravi i to što po prvi put nisu sigurni gde treba da uplate kotizaciju.
I na kraju, povodom moćnog citata meni nepoznatog studenta sa početka teksta, uz malu pomoć uvaženih prijatelja, obaveštavam samozvanog da te reči sada čuju, razumeju i prihvataju mnogi ugledni po celom svetu. Već su postavili prava pitanja i ponudili moguće odgovore. Rezultat je tri kroz tri. I njih je prijatno iznenadila spoznaja da pod svim tim šutom i političkim smećem može da iznikne ovakva generacija divnih mladih ljudi. Poštuju to. Aj sad, samozvani, neka ti sad ovi preplaćeni iz agencija za poslovnu pratnju i maltretiranje naroda doznaju šta je u tim razgovorima bilo pitanje a šta je došlo kao odgovor? Daću ti trag – posebno im se svidelo da se u skladu sa zahtevima studenata za potrebe smirivanja tenzija iskoristi jedan od njihovih omiljenih pravnih instituta – državni tužilac!
Izvor: Pravda.rs
