Now he’s too old to rock and roll
But he’s too young to die
Jethro Tull
SVETI SAVA ROKER?
Iako ne uspevam da u sebi spojim „lajf kouča“ i DŽordža Klunija, zbog čega sam daleko od prave popularnosti među Srbima, ne mogu da ne mislim o onome što se kod nas dešava, pa sam, opet i opet, naleteo na srpskog episkopa koji mnoge oduševi svojim lakim notama, onako festivalski, a misleću manjinu zapanji svojim stavovima, koji, navodno, treba da osveže našu percepciju hrišćanstva i da nam pokažu da „sve je lako kad si mlad“, pa i pravoslavna vera.
Tako nas, o Savindanu 2025, dotični ubeđuje kako je Sveti Sava bio roker: „Moj utisak je da je Sveti Sava bio jedan strašni roker. Zato što je on sa 18-19 godina pobegao u manastir. Onda je njegov otac poslao za njim konjicu da ga vrate iz manastira, međutim, on se nije dao, on je ostao u tome. Taj mladi buntovnik postaje utemeljitelj te države. I to kako? Brine se o zakonodavstvu, prosveti i medicini. I šta se još dešava?
NJegov otac, koji je za njim poslao konjicu kada je bio roker, da tako kažemo, dolazi u manastir Vatoped nakon toliko godina, kao već stari knez i kaže njemu: „Sine, budi mi otac“(...) Poželeo bih da svi roditelji u Srbiji ovoj deci koja su sada u tim blokadama kažu te reči – ‘Sine, budi mi otac’.“(1)
I mnogi se oduševe, naročito stariji/ starije, oni koji bi autobiografiju mogli da začine stihovima Bore Đorđevića:“Svirao je Dejvid Bovi i „Pauci s Marsa“, / Tad smo bili kao novi,a sada smo farsa./ Glavni dasa tad je bio čupavi Jan Gilan,/ Protiv rata bunili se Donovan i Dilan“. Ili nešto slično...
ROKER ILI TIK-TOKER?
Stav našeg rok – episkopa je, avaj, ne samo duhovno pogrešan, nego je i potpuno izanđao; ako je hteo da prenese „mesidž“ mladima, a ne ocvaloj gospodi i damama iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, onda je baš promašio cilj. Danas je mladim ljudima rok muzika ono što su im Bah i Hendl ( dobro, preterujem; bliže im je, ali ne mnogo bliže, da slušaju ponešto iz rok epohe nego Betovena ). Da se htelo ići metodom dodvoravanja mladima u duhu njihove epohe, trebalo je reći da bi danas mladi Rastko bio „tik-toker“ ( naravno, i to je glupo, ali efektnije bi zučalo ).
Priča o rokerima – pobunjenicima ( tipa Boba Dilana, koji je odavno establišment, pa čak i, gle čuda, nobelovac ) stvarno jeste priča za nas starije, prestare za rokenrol, a premlade ( kako skoro svako misli povodom svog slučaja ) da
umru. Mi smo se bunili na rok način ( ako smo se bunili ), ali čak su i u naše, dinosaurus – doba, pankeri shvatali o čemu je reč: „Kasno je za hard rok, / Umorni su Gilan i Plent,/ Ubila ih velika lova,/ Sveža krv je novi val“, pevala je „Pekinška patka“.
ROK POBUNA? TA NEMOJTE KAS`TI!
Uostalom, da čujemo Aleksandra Sašu Gajića, vrhunskog kulturologa, autora knjige „Zvuk i zajednica: rok muzika i sudbina Zapada“: „Rokenrol je prošao svoj dug razvojni put u kome je, ubrzano, ponovo proživeo sve kreativne faze
zapadne kulture od srednjeg veka do kraja postmoderne, da bi se na kraju zaglavio u plićaku sopstvenih žanrovskih reciklaža i manirizma. NJegovo pretvaranje u korporativnu popularnu muziku predstavlja nesumnjivi kraj rokenrola, ali je to umiranje jedan dugotrajan proces uvučen u ciklizam moderne industrije zabave koja mu daje neophodnu infuziju i „drži ga na aparatima“.(...)Buntovnička dimenzija rokenrola direktno je proizlazila iz nezadovoljstva tadašnjih mladih generacija ukupnim stanjem na Zapadu – i međuljudskim odnosima, i socijalnim stanjem, i političkim prilikama, i kulturom. Mladi su u svetu odraslih prepoznavali licemerje, oportunizam i izdaju svih ideala zarad uklapanja u šablone „vrlog novog sveta“. Takvo generacijsko buntovništvo bilo je jasno razumljivo i dobrim delom opravdano. Problem je što su mnogi među pobornicima rokenrola pokazali iste slabosti kao i očevi protiv kojih su se bunili, dok su se neki među njima vremenom pokazali još mnogo gori i licemerniji. Prodaja ideala za slavu i bogatstvo samo je najbanalniji vid sunovrata brojnih rok zvezda. Glumljenje pobune koje je usledilo nakon pacifikacije roka iz njegovog ranog, najkreativnijeg perioda, predstavljalo je i prevaru publike i izdaju samih sebe. Sigurno je toj višestrukoj izdaji prethodio i niz samoobmana onih koji su se prodali a nastavili da glume buntovnike, podupirući jedan truli korporativni pogled na svet koji ništi svaku posebnost i verodostojnost. Tako smo došli do situacije da su npr. U2 već više decenija istaknuti portparoli globalističkih elita koji „terciraju“ Sorošu, dok su fabrikovane zvezde „Em-Ti-Vija“ glavne potpore iluzije da je globalizovani, ultraindividualistički Zapad još uvek stabilan i prosperitetan.
Najžalosniji su samoobmanuti pobornici današnjih žanrovskih rok surogata. Oni ispovedaju sva opšta mesta globalističkog indivudualizma, ljudskopravaštva i „transdženderizacije“ koje zatomljavaju svaku verodostojnost i koje održavaju njegove poklonike u kolopletu umišljene samoizabranosti i straha od svega što izmiče spoznajnim horizontima fabrikovanih političko-korektnih životnih stilova. Izbor saobražavanja ovim surogatima je kukavički izbor dobrovoljnog ropstva.“(2)
Tako je govorio Saša Gajić.
KO JE BIO SVETI SAVA?
I kakve veze sa Svetim Savom ima rokenrol pobuna - koja, uprkos svemu što je htela ( ako je htela ) - okončava u nemoći nihilizma „društva spektakla“, sa srpskim svecem koji je pošao da spasava dušu svoju, i koji se u Srbiju sa Atosa vratio samo zato da bi svojima pomogao da nađu mir u Hristu i spasu se od građanskog rata i bezbožja? Još pre nego što je hirotonisan za arhijereja, on je, kao kaluđer u Srbiji, kao starešina Studenice, nastavio da živi strogo svetogorski, kao istinski preziratelj ogrehovljene telesnosti ( da bi ga obasjala svetlost Hristova ), pa žitijepisac kaže:“Jer, primiv malu vlast, stvaraše velika dela u njoj, jer ne porobova trpezama, niti se odade mnogome vinu, niti raširi creva kao stoka, niti baci nahranjenu utrobu u meke odre, nego, kad u pustinji življaše, sve većim trudima, postom i noćnim stajanjem umrtvljavaše plot, i ne samo inocima bivaše ugled ili zakonodavac, nego se i pre svetiteljstva pokazivaše radom apostol.“
Asketa, a ne roker. Da se ne zaboravi!
VLADIMIR VUJIĆ O SVETOM SAVI
Kao što današnji pametnjakovići pričaju o „Svetom Savi rokeru“ ( u stilu („Isus Hristos superstar“), tako su i predratni srpski „mudraci“, uglavnom iz sveta scijentistički shvaćene nauke, svodili Savu na političara, diplomatu, dinastičkog ideologa – samo da nije podvižnik, samo da ne živi Višnjim, samo da ga učine sebi sličnim. I da žive u svetu svojih sličica – malo Sava, malo mi: ličimo, zar ne?
Naš hrišćanski filosof, Vladimir Vujić, odgovorio im je u tekstu „Povratak Savi Svetitelju“:“Sve se pretpostavlja i sve moguće računice se prave samo da se izbegne prosto i svetlo tumačenje, upravo shvatanje, Save kao čoveka koji se odao carstvu nebeskome. Jer tumači ti i revni mudraci razuma obilaze osnovnu činjenicu Savina života, zato što su veru izgubili pa ih je stid svetosti, koja je za njih „psihopatološka pojava“. I još ti književnici i fariseji misle, naivno, da se i na Savu, kao i na sve istorijsko, može primeniti njihovo „novo“ savremeno gledanje i da se formule njihove bez ostatka imaju primeniti „vo vremja ono“. I kad njima spasenje duše i istinito hrišćanstvo i ostvarenje Jevanđelja kroz podvige ne predstavljaju nikakve vrednosti, onda misle oni, naravno nije ni Sava mogao nositi u sebi te vrednosti. Pri jednom odlasku iz Svete gore i tugujući što ostavlja mir svoj i trud duhovni, Sava po rečima Teodosijevim „često, obrćući se, obaziraše se na dubove pustinjske Svete gore i na oštre kamenite puteve po kojima, bos hodeći, pohađaše svete, sećajući se blaženog života onih pustinjaka izvan taštega sveta i uzvišavanja umom od onoga što je zemaljsko k Bogu, neprestanom željom i molitvom. Pa kao da izlazi iz nekog raja božanstvenog ili da je izgubio mnogo bogastvo, govoraše plačući: ’o, kolikih se blaga liših, ja, bedni, o koliko bogatstvo da se bezbrižnošću od sveta molim Bogu, zamenih ništavnom slavom ljudskom’... I tako neveseo iđaše ... tugujući vasdan...“ Ovaj Teodosijev opis je veran lik raspoloženja i duhovnog nastrojenja čoveka koji živi carstvom nebeskim; ništa nije prirodnije od ovakvih osećanja, ništa lakše za razumevanje kada se posmatra čovek Sava iz onog duševnog nastrojenja koje nesumnjivo i jeste bila njegova životna osnova. Prirodno, potpuno prirodno je to duhovno nastrojenje čoveka koji je vaspitanik Svete gore i učenja o isposništvu, mučalništvu i pustinjačkom životu, čoveka koji je od mladosti primio poziv duhovni, čoveka koji je bio upućen u život i učenje hezihasta, bio mu privrženik. Sava je u Svetoj gori živeo osobito u Karejskoj ćeliji, u svojoj mučalnici, „životom starih otaca“.(3)
To je bio Sveti Sava, koji, u istinskoj pobuni protiv duha ovog sveta, i u sticanju Svetoga Duha, dolazi do Boga i svoje duše, i kome Nemanja, monah Simeon, stiže kao učitelju spasenja – moćni vladar se odriče prestola Hrista radi, u Savi prepoznajući Bogom izabranog duhovnog oca, i odlazeći sa ovog sveta kao smerni sluga Hristov, ležeći na tlu prekrivenom rogozinom i plačući, pred ikonom Majke Božje Odigitrije, suzama istinskog pokajanja.
I Sveti Sava je sa ovog sveta otišao prepun svetlosti Gospodnje, ostajući putovođa puta koji vodi u Život.
A rok – pobunjenici?
Jer, kriterijum za KO JE KO su reči Hristove:“Po plodovima ćete ih poznati“.(Mt.7,15-20)
KAKO SU ODLAZILI ROK BUNTOVNICI?
Živelo se brzo i umiralo se u mladosti. I to se dešavalo najiskrenijima, onima koji su verovali da ne smeju da jedno sviraju i pevaju a drugačije da žive. Život bez droge, a na frekvencijama rok ubrzanja, skoro da i nije moguć: i zato su granice stalno prestupane, i zato se uvek htelo još, još i još… A onda je duh nihilizma, duh pobune protiv Svetlosti,dolazio po svoje…
DŽon Bonem, bubnjar „Cepelina“ ugušio se u sopstvenom povraćanju 25. septembra 1980., posle noći teškog pijančenja. Smrt gaje zatekla u kući DŽimija Pejdža.
Kurt Kobejn, obožavani pevač grupe „Nirvana“, izgledao je kao neko ko je uspeo da se iščupa iz kandži heroina: oženio se rokerkom Kortni Lav i dobio ćerkicu. Posle nekoliko pokušaja samoubistva, pucao je sebi u glavu. Širom sveta, došlo je do samoubilačke epidemije – mladi obožavaoci „Nirvane“ oduzimali su sebi život, ugledajući se na dvadeset sedmogodišnjeg Kobejna.
Ron „Pigpen“ Mekkernan, tekstopisac i pevač grupe „Grateful Dead“, umro je u 27. godini života od ciroze jetre, prouzrokovane alkoholizmom. Bio je 8. mart 1973. Godine 1990., 26. jula, umro je Brent Midland, takođe iz grupe „Grateful Dead“ , od predoziranja.
Negda član slavne supergrupe „Blind Faith“ (Erik Klepton, Stivi Vinvud, DŽindžer Bejker) Rik Gros umro je od posledica dugotrajne upotrebe droge 17. marta 1990.
DŽimi Hendriks, slavni naslednik Roberta DŽonsona, ugušio se nakon pijanke, u sopstvenom povraćanju 17. septembra 1970. Brajan DŽouns, iz „Stounsa“, nađen je na ivici svog bazena mrtav 3. jula 1969. godine. Ne zna se da li je umro od napada astme ili od mešavine pilula i alkohola.
DŽenis DŽoplin je umrla od prevelike doze heroina 3. oktobra 1970. Imala je dvadesetsedam godina.
Kit Mun, bubnjar slavne grupe „The Who“ , umro je 6. septembra 1978. od preterane doze „Heneneverin“ pilula za odvikavanje od alkohola.
Imao je trideset jednu godinu.
Bili Marsija iz grupe „New York Dolls“ overdozirao je 6. novembra 1972. godine, u dvadeset prvoj godini života.
Pevač grupe „AC/DC“, Bon Skot, umro je od prevelike doze alkohola u svom autu 19. februara 1980. godine u Londonu. Imao je trideset tri godine.
Sid Višiz, slavni pevač benda „Sex Pistols“, nađen je mrtav i nag u svom stanu u Grinvič Vilidžu 2. februara 1979. Prevelika doza heroina.
Poznate su i tragične smrti DŽima Morisona, šefa grupe „The Doors“, i pesnika-pevača Jana Kertisa iz benda „Joy Division“ , koji se obesio.
JOŠ JEDNOM: DA LI JE TO BILA POBUNA?
Poznati američki publicista, Geri Alen, rekao je u svojoj knjizi „Doba roka“: „Mladi su u zabludi kada misle da se bune protiv establišmenta. Upravo establišment poseduje i upravlja radio i TV stanicama, najtiražnijim revijama i disko-kompanijama, koje su rok muziku i njene izvođače pretvorile u moćne činioce američkog života.
Bez pomoći medijuma establišmenta, ‘Bitlsi’ bi i danas lupali po raštimovanim gitarama u nekom liverpulskom podrumu, a hiljade njihovih obožavalaca i podražavalaca bili bi radnici, studenti ili umetnici.
Bez posredstva establišmenta LSD bi za većinu ljudi bila tri bezvezna slova abecede, a marihuana bi ostala problem povezan sa džez muzičarima i kriminalcima, a nikako ne prolazna moda… Naši tinejdžeri bi dobro učinili da se zapitaju zbog čega establišment finansira one koji tvrde da se zalažu za promenu sistema, u slučaju da ovo što se dešava nije deo iste zavere, čija će konačna žrtva biti celokupni mlad naraštaj Amerike.“
Tako je Alen pisao u doba hipi revolucije.
A Dejvid Bouvi je, u trenucima iskrenosti, znao u kom će pravcu i s kakvim ciljem sve to biti aktivirano: „Svi mi, kao i naši slavni prethodnici, govorili smo da koristimo rokenrol prvenstveno u cilju kritike i, samim tim, menjanja uslova u kojima smo prinuđeni da živimo. Želeli smo da izmenimo svet pomoću rokenrola. Nažalost, ispostavilo se da smo zajedno s publikom išli u krug, po kanalima koje su nam unapred pripremili, dobro ih podmazavši. Danas je izvesno da je rokenrol mrtav, bar u razmerama njegovog izvornog određenja. Šta će smeniti rokenrol? Diktatura! Pojaviće se politička figura, u ne tako dalekoj budućnosti, koja će u ovom delu sveta apsorbovati i kanalisati energije rokenrol publike.“
Da, na kraju istorije, kad se tama zgusne, hrišćanstvo vidi globalnu vlast antihrista, mesije u zlu ujedinjenog čovečanstva. Ali, pre no što se to desi, sve treba da bude „anti“: antidržava, antireligija, antikultura, antiumetnost, antiljudi.
PRIPREMA ZA DIKTATURU
Zar čitav XX vek nije bio priprema za tu diktaturu?
Zar „humanisti“ već čitavo stoleće ne koriste mašinske izraze za čoveka (setimo se: memorija, senzibilnost, impuls, pražnjenje, mehanizmi, strukture, šok)?
Zar mediji ne deluju uraganski silovito na svest ljudi, bez obzira na sadržaj svojih poruka? Hipnotička vezanost za ekran, čak i kad postoji kritički odnos prema viđenom, dovodi do trijumfa mehaničkog nad organskim. Pošto mediji kao produžeci čula služe za to da čoveka izvuku iz njegove unutrašnjosti ka spoljašnjem, sadržaj čovekov više nije u njemu, nego u planetarnoj mreži komunikacije. Zbog toga je Norbert Viner rekao: „Kad su ljudske ličnosti organizovane u sisteme koji ih koriste ne po njihovoj punoj sposobnosti odgovornih ljudskih bića, nego kao zupčanike, poluge i veze, nema velikog značaja to što je njihova materija – krv i meso. Ono što se koristi kao elemenat u jednoj mašini, jeste deo mašine“.
I rok je deo mašine, a ne „Rage Against The Machine“ .Kao što su „Stounsi“ pohlepni starci koji jure novac, a ne nekakvi mladi buntovnici iz predgrađa. Prava pobuna je pobuna protiv laži doba u kome živimo, a zarad zajednice sa Hristom, Koji je Istina. I na tu pobunu i danas Crkva od Istoka zove svakoga čoveka, a pre svega mladog.
Na tu pobunu zove Sveti Sava. To je pobuna protiv sveta, tela i đavola, a u ime Bogočoveštva.
DODVORAVANJE MLADIMA
Odavno mi se smučilo dodvoravanje mladima kao takvima – sa ciljem da nas oni, prestare za rokenrol, a premlade da umremo ( tako mi mislimo, naravno ) vuku na svojim plećima ka željenoj slobodi i pravdi koju nismo ostvarili u mladosti. A nismo je ostvarili, jer smo, uglavnom ( ne svi, naravno ), napravili trule kompromise, i od asketa spremnih na žrtvu postali trend seteri i izbacivači jeftinih priča za opsenjivanje prostote, koje nisu istinite, ali jesu popularne. I sad bismo voleli da smo džet set, ali i revolucionari; da smo sa Goranom Bregovićem, ali i da deca misle da smo njihovi hrabri reperi koji uzvikuju parole protiv trulog režima u Srbiji - dok, u isti mah, pravimo podvorenje NATO Zapadu, i nadamo se da se naš život, tako sinekurski komforan, nastavi do beskraja, čim NATO dovede svog, sasvim svežeg, drugosrbijanca na presto u Beogradu ( pri čemu je, naravno, trenutnog izdajnika Kosova i Metohije i našeg narodnog dostojanstva, na vlast doveo Zapad, ali im on, po svemu sudeći, više ne treba – možda još malo, da ponešto izda ).
Zato mi je muka kad se put konformizma i hedonizma zaklanja pričom o Svetom Savi kao rokeru.
NARAVNO DA SAM UZ STUDENTE
Naravno da sam uz studente, kao i književnik Milan Ružić, koji je sve objasnio:“Milion puta sam rekao da podržavam studente. Zašto? Zato što je to dokaz da je mladalačka energija i želja za pobunom i dalje živa, da je nisu ubili smartfoni i internet. Naši studenti su dokaz da su deca, uprkos svemu, željna istine, barem nekog njenog dela. Oni su dokazali da mogu da budu disciplinovaniji od nas koji smo stariji od njih. Pokazali su da žele da uzmu svoju sudbinu u ruke i treba im to dopustiti kako ne bismo sutra mi bili okrivljeni za njihove neuspehe. Neka pokušaju šta žele, pa će ishod, bio on pobedonosan ili porazan, biti samo njihov. Svaka generacija to zaslužuje. Moja generacija takvu šansu nije imala. I ne znate koliko boli kada nemate koga da krivite, a znate da niste vi krivi, jer su vas sve revolucije i pseudorevolucije hvatale u školskim klupama.Ovi „analitičariˮ nam govore da su naša deca dobila nekakav novac da ruše državu.
Kakav novac… Eno ih, bio sam tamo, spavaju po ledenim holovima fakulteta. Jedu ono čega ima i što im neko donese. Greju se smehom i nekim uverenjem da nisu mrtvi za svoju državu.
Maštaju o tome da ovo što rade ima neki vidljivi rezultat. Ne pričaju međusobno o plivanju na Karibima ili skijanju na Alpima, već okolo čujete kako prigušeni suzama neki od njih govore da ih roditelji ignorišu zbog politike. Slušate kako ne znaju gde će kad se završe blokade, jer su nekima od njih roditelji u partiji. Traže kod koga mogu da se istuširaju i šta će sutra jesti. Strahuju da im neko ne isključi i ono malo grejanja. To su deca, pobogu, koja se u svojoj državi na svojim fakultetima plaše svojih sunarodnika. Istina, oni se nekad zaigraju, smeju, vesele se, a šta im drugo ostaje u mladosti? Nisu oni krivi što su njihov duh, snaga i upornost, inače rezultat njihovih godina, nekada prisutni, pa se čini kao da se oni tamo zabavljaju. Mladi su, neka ih. Do juče nam je smetalo kad gledaju u telefon i terali smo ih na ulicu, a sada kada su na ulici, odjednom na njih svaljujemo sve težine ovog sveta. Mlada su to leđa, pući će. NJima treba podrška, treba im usmeravanje, ali treba im i uvažavanje, treba im ljubav. Deca su…“(4)
Deca su. Naša jedina budućnost.
DECU VAM NEĆEMO OPROSTITI
Zato, deco, kad vas podržavaju neke čike koje su, tobož, revolucionari, ali ne spavaju na patosima fakulteta, nego su deo džet seta, budite oprezni. Zahvalite im na podršci, ali budite oprezni. Čak i kad vam kažu:“Sine, budi mi otac“. Moja vam je poruka:“Ne okreći se, sine“.
Idi, dete, svojim putem za Hristom i Svetim Savom, i neka tvoja pobuna bude protiv svih laži ovoga sveta, protiv smrti i pakla u nama i oko nas, protiv kurtomurtizacije na vlasti ( čim sjaše Kurta, dolazi Murta, to već znate ), a za Hrista, Boga Koji je LJubav, ali i Istina. Ne verujete nama koji smo prestarili uz rok, a još bismo da poživimo i da, kao što kaže Bodler, isisamo poneko zadovoljstvo iz već isceđenog limuna ovdašnjice: verujte Rastku koji je postao Sava, i koji je, na Spasovdanskom saboru u Žiči, rekao:“Molim vas, braćo i čeda bogozvana, da položivši svu svoju nadu na Boga, držimo se, pre svega, prave vere njegove“. Gde bude vere, biće i nade i ljubavi.
Jer, ustali ste zato da Srbija bude zemlja slobodna i uspravna, bezbedna i srećna. Ustali ste da više nikad sedmaci ne ubijaju drugove u školi, i da nam nadstrešnice ne padaju na glavu, a ne da biste slušali neke koji, kao i „Stounsi“ i domaći gospodari rijalitija, glume bunt da bi sačuvali privilegije.
Uostalom, uvek i svagda: uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi!
UPUTNICE (30.januar 2025. ):
1. https://www.nedeljnik.rs/sine-budi-mi-otac-kako-je-vladika-grigorije-uporedio-studente-sa-svetim-savom/
3. http://borbazaveru.info/content/view/9090/
4. https://iskra.co/kolumne/nastavak-sage-o-nepogresivosti/
Izvor: Pravda.rs
