NE OČAJAVATI

U ovom svetu je najvažnije  ne očajavati. Otac Justin je uvek o tome svedočio:“Bio ma u kakvoj nevolji, ili muci, ili opasnosti, seti se da je svemilostivi Gospod Hristos u našem svetu, da On čovekoljubivo bdi nad svakim od nas, i reci sebi: „sad je vreme najbolje“ (2. Kor 6,2)  da samilosni Spasitelj osveti moju nevolju, moju muku, moju opasnost, i pretvori je u izvor moga spasenja, moga osvećenja, moga oboženja!

Oko tebe je najcrnji dan, najmračnija noć, – ne boj se! seti se: „Svetlost tiha“, Svetlost Istinita je tu, u našem čovečanskom svetu, od tebe zavisi da je verom i molitvom uneseš u svoj najcrnji dan, i osvetliš ga, u svoju najmračniju noć, i obasjaš je. Zato reci sebi: „Evo, sad je vreme najbolje!“ Čovekoljubivi Gospod Hristos vlada vremenom, zato je ono postalo blagoslov, i radost, i sredstvo spasenja i osvećenja.

„Evo sad je dan spasenja!“ – To reci sebi, to govori sebi, ma kakvo te iskušenje spopalo, ma kakav greh zahvatio, ma kakva strast zavitlala, ma kakav demon napao! To govori sebi, jer je svemilosni Spasitelj tu, pored tebe, kuca na vrata srca tvog čekajući da ih dobrovoljno otvoriš, kuca i blago ti šapuće: „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom“ (Otkr. 3, 20).

Nikada ne sumnjaj: sveblagi i svemoćni Spasitelj je na burnom moru života tvog, u čamcu tela tvog, i ti misliš da On spava i ne vidi tvoju muku, no i kad spava srce njegovo bdi, samo ti svom dušom viči: Gospode! izbavi me, pogiboh! I On će ustati, zapretiti vetrovima i moru, i nastaće „tišina velika“, i ti ćeš se spasti brodoloma.

Ili, tebe su strasti skovitlale i odvukle na burnu pučinu, i ti se daviš, vera tvoja malaksava, i ti uplašen počinješ, kao Petar, da toneš, ti onda svim srcem zapomaži: Gospode, pomagaj! Gospode, spasavaj! I On će odmah pružiti svoju spasonosnu ruku i spasti te od davljenja.

Ili, tebe su skolila sva zla ovoga sveta, i opkolili svi demoni pakla, no ti se ne boj, nego se molitve seti, časnog krsta seti, tog svepobednog oružja, i oseni sebe, prekrsti se, i krsti se mnogo, mnogo puta, i gle! čudesni Spasitelj će te sigurno spasti od svih zala i od svih demona, kao što uvek spasava one koji Mu sa verom pribegavaju. I ti ćeš onda svim srcem uskliknuti: „Evo sad je dan spasenja!“ 

Nikad ne zaboravi: otkako je sladčajši Spasitelj sišao u naš zemaljski svet, od tada je svaki dan – „dan spasenja“. Nema više dana - pogiblgi, nema više dana smrti, svaki je dan – dan vaskrsenja, dan radosti, jer je svaki dan – dan spasenja: dan Hrista Boga našeg.“
To se ne sme zaboraviti.

KOLIKO JE ČOVEK VELIKI

Otac Pavle Florenski, ruski hrišćanski genije koga su komunisti ubili u logoru, od koga je otac Justin monogo učio, zapisao je, tumačenjći Heruvimsku pesmu na Liturgiji:“ O braćo, kad biste zamislili kako ste svi vi divni! Zar sveštenik, kada se Vama okreće s kadionicom, ne kadi to Duhu Svetom, Koji živi u vama? Ne obavija li tamjanom presto unutarnjeg hrama? I nije li čovek – ikona Božija? Gle, kao što se na ikoni iza boje i daske taji blagodatna Božija sila, tako i iza tela čovekovog i njegove grešne duše, u unutarnjem hramu, u mnogookoj savesti živi Duh Sveti.

Zato nema ničega dragocenijeg od ljudske duše: „Kakva je korist čoveku, ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi? Ili, kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mt. 16, 28). Nije li Bog Koji živi u duši, stvorio riznice sveta? Šta pak one znače, ako je Tvorac i Domaćin njihov – sa nama? Šta su one, kada u duši caruje Bog? Pravo je rekao Gospod: „Carstvo nebesko slično je blagu skrivenom u polju, koje našavši čovek sakri, i od radosti odlazi i prodaje sve što ima i kupuje polje ono“ (Mt. 13, 44). Svakome je riznica zakopana u polju duše njegove. I kada kogod pronađe svoje blago, onda sav zadihan, ostavlja sve poslove, samo da bi otkopao svoju riznicu. U tome i jeste – njegova radost zanavek.

Nebesko je Carstvo božanstveni deo ljudske duše. Pronaći ga u sebi i u drugima, uveriti se sopstvenim očima u svetost tvari Božije, u dobrotu i ljubav ljudi – u tome je večno blaženstvo i večni život. Ko je jednom okusio to blaženstvo, taj je gotov da sva ostala blaga dade za njega: „Carstvo Nebesko slično je trgovcu bisera koji traži dobra bisera, pa kad nađe skupoceni biser, otide i prodade sve što imaše i kupi ga“ (Mt. 13, 45–46). Biser koji trgovac traži – nije daleko, njega čovek nosi svugde sa sobom, jedino što sam to ne zna. I svaki od nas, sa blagom u grudima, ide tugujući po svetu i tako često uopšte ni ne veruje da bi takav biser postojao bilo gde, makar i daleko. Blago onome ko je ugledao svoju riznicu!“

Nikad ne pasti u očajanje – jer smo sinovi i kćeri Gospodnje. Tome nas je učio otac Justin.

I SMRT JE POBEĐENA

Mnogo je smrti oko nas, ali ni za pokojnima ne smemo očajavati, jer je Hristos pobedio smrt:“Vaskrsenjem Hristovim smrt je postala san za telo ljudsko. Mi  hrišćani znamo i ubeđeni smo: naši umrli ustvari su zaspali. Zaspali telom, iz koga je izašla besmrtna duša i otišla na svoje besmrtno mesto, da tamo bdi do Strašnoga suda. A tela spavaju do sveopšteg vaskrsenja. Da onda vaskrsnu na poziv Gospoda Hrista, vaskrslog Bogočoveka, Jedinog Pobeditelja smrti, koji će i sve umrle probuditi iz smrti kao iz sna. Kao što je za života Svog na zemlji probudio  Lazara Četvorodnevnog i Jairovu kćer i sina Nainske udovice.

Smrću hrišćanin ne umire, samo mu telo odlazi na dugo spavanje. To je i vera naša, i znanje naše, i istina naša, i život naš. Samo za nehrišćane čovek umire sav bez ostatka; ovaj život je sav život; pre njega, i iza njega, nema života, sve sama smrt. A to? sve sam mrak, i užas, i smrad, i očaj. Zar je onda život, koji je sa svih strana opsednut smrću, ustvari život? Ta to je jedno neprekidno mučeništvo, i neprekidan ropac. I kada nehrišćani umiru, zaista treba tugovati za njima i žaliti do iznemoglosti, jer umiru bez ikakve nade...

Razume se, hrišćani žale za svojim pokojnicima, jer se privremeno rastaju sa njima. Tužna je tajna smrti, iako je vaskrsenjem Svojim Gospod čudesni žalost našu pretvorio u radost, koju nam niko uzeti ne može. Besmrtna duša ostavlja zemljano telo zemlji: rastanak zagonetan i tužan; a ona sama odlazi u besmrtnost koju joj Gospod odredi.

 O, koliko je potrebno da naše molitve prate dušu preminulog brata na njenom tajanstvenom putu u onaj svet, i za života njena u onom svetu! Plakao je setni Gospod za umrlim prijateljem Lazarom - i osvetio naš plač za našim pokojnicima, ali kao plač nad tužnom tajnom bića ljudskog, tužnom zbog greha i smrti, a ne kao plač očajnika koji nemaju nade na ponovno viđenje sa milim pokojnicima, i na ponovni sastanak sa njima u onom svetu.

Vi možete, i zaista vi morate tugovati, ali ne činite to kao neznabošci koji nemaju nade.“

Naša Nada je naša Vera i naša LJubav – Gospod Isus Hristos Koji je vaskrsao iz mrtvih. 

Izvor: Pravda