Moralni kapital Srpske Pravoslavne Crkve u 20. veku bio je ogroman – ona je, preko svog naroda, sveštenika i episkopa bila na krstu, raspeta sa Hristom, i nije izdala i Boga, ni Srpstvo. I sačuvala je i veru i narod. Vitezovi te vere i danas nam mogu biti uzor ( mada, očito, nekima to i nisu ). Zato, kad god nam je teško, vredi se setiti kako su se naši stari borili da pred Bogom i ljudima sačuvaju obraz i dušu. Ovih dana, dobijamo najnovije podatke jer naši neumorni naučni istraživači danonoćno rade na rasvetljavanju najtežih stranica naše palimpsetske prošlosti, i osvetljavaju svojim nalazima najvažnije momente koje su oblaci crvenih magli pokušali neistinitim smernicama da etabliraju. Među njima su i deklasifikovani dokumenti američke Centralne obaveštajne agencije ( CIA ), iz kojih vidimo kako se držao vrh Srpske Crkve u doba kad su komunisti našem narodu držali pištolj na čelu, sabijajući ga u crnu zemlju. Pre svega, tu je dokument o borbi patrijarha Gavrila za status Srpske Crkve pred licem hristofobne vlasti Broza i njegovih izmećara, kao i o projektu stvaranja „Makedonske crkve“, iza koga, prema uvidu američkih obaveštajaca, stoji bugarska VMRO. Iz izveštaja se takođe jasno vidi da SAD veoma precizno uočava zločine NDH nad SPC i srpskim narodom. Takođe, Amerikanci vide da jedan deo srpskih sveštenika – izdajnika osniva komunističko svešteničko udruženje, ali da ih većina sveštenika ne podržava.
Vredi čitati, baš danas. Koji čita, da razume.
POVRATAK PATRIJARHA GAVRILA
ODOBRENO ZA OBJAVLJIVANJE 08.09.1999. – CIA-RDP82-00457R000400170007-6
Ovim dokumentom se klasifikacija spušta na POVERLJIVO, u skladu sa pismom od 10. oktobra 1973. godine direktora Centralne obaveštajne agencije upućenom arhivaru Sjedinjenih Država.
Sledeći pregled datuma: 2008.
CENTRALNA OBAVEŠTAJNA AGENCIJA
OBAVEŠTAJNI IZVEŠTAJ
DRŽAVA: Jugoslavija
PREDMET: Povratak patrijarha Gavrila u Beograd
DATUM IZVEŠTAJA: 7. mart 1947.
BROJ STRANA: 2
1.
Povratak patrijarha Gavrila u Beograd bio je motivisan njegovim strahom da bi Sveti sinod mogao izabrati novog patrijarha koji bi bio naklonjen Titovom režimu. Po dolasku u Beograd, bez ikakve javne pompe, odmah se uputio u svoju rezidenciju, gde mu je mitropolit Josif vratio ovlašćenja. Među prvima koji su ga posetili bio je Vlada Zečević, nekadašnji pravoslavni sveštenik, a u tom trenutku ministar u Federalnoj vladi Srbije, u pratnji delegacije sveštenika koji su pristupili Titovom režimu. Tokom posete mitropolit Josif ih je upoznao sa trenutnim stanjem u Pravoslavnoj crkvi.
2.
Patrijarha je zatim posetila delegacija Makedonske pravoslavne crkve, koja je tražila autonomiju.
Patrijarh Gavrilo je njihov zahtev odbio, izjavivši da, po njegovom mišljenju, „ne postoji makedonski narod, pa stoga ne može postojati ni autonomna makedonska crkva“.
3.
Napomena: Mitropolit Josif je nekada bio mitropolit skopski, ali su ga Bugari proterali tokom okupacije Makedonije 1941. godine. Nakon oslobođenja, Titov režim mu nije dozvolio da se vrati na svoju dužnost.
Druga delegacija koja je posetila patrijarha sastojala se od sveštenika iz Crne Gore, koje je sam Gavrilo — inače Crnogorac po rođenju — optužio da su napustili crkvu zbog politike.
Gavrilo je takođe primio Milovana Đilasa, ministra u centralnoj vladi, takođe Crnogorca.
4.
Prema izveštaju, Gavrilo je Tita posetio tek na insistiranje jednog sovjetskog episkopa. U pratnji su mu bili mitropolit Josif i vladika dr Nektarije Krulj, obojica poznati kao snažni nacionalisti.
Tito ga je primio hladno. Razgovarali su o izradi zakona o Crkvi, ali nije doneta nikakva konačna odluka.
5.
U vezi sa Panslavenskim kongresom, koji je održan 8. decembra 1946. u Beogradu, patrijarh je bio pozvan da govori, ali se izveštava da je njegov govor napisao sovjetski vojni ataše u Beogradu, general Čudurov. Iako mu je ranije rečeno da će biti prvi govornik, u stvarnosti je dobio reč među poslednjima, što ga je, prema navodima, duboko uvredilo.
6.
Prvi zadatak koji će patrijarh imati kada sazove sednicu Svetog sinoda, čiji je predsednik, biće izbor novih episkopa za jedanaest upražnjenih eparhija od ukupno dvadeset sedam u Jugoslaviji.
Trenutno su poznata dva episkopa koja su naklonjena Titovom režimu:
Rajić ( Vladimir, nap. prev. ), bivši profesor katihizisa, opisan kao veliki oportunista,
Vikentije, koji je „veoma ambiciozan u nastojanju da postane patrijarh“.
Napomena: Patrijaršija u Jugoslaviji podeljena je na 27 eparhija, kojima upravljaju patrijarh, šest mitropolita i dvadeset episkopa.
KLASIFIKACIJA
CENTRALNA OBAVEŠTAJNA AGENCIJA (CIA)
POVERLJIVO / KONTROLA – SAMO ZA AMERIČKE ZVANIČNIKE
BEZBEDNOSNE INFORMACIJE
INFORMATIVNI IZVEŠTAJ
DRŽAVA: Jugoslavija
PREDMET:
Pravoslavna crkva u Srbiji
Pokušaj stvaranja posebne Makedonske pravoslavne crkve
DATUM DOBIJANJA INFORMACIJA: —
MESTO PRIBAVLJANJA: —
DATUM DISTRIBUCIJE: 29. avgust 1952.
BROJ STRANA: 3
PRILOZI: —
Ovaj dokument sadrži informacije koje se odnose na nacionalnu odbranu Sjedinjenih Američkih Država u smislu naslova 18, odeljci 793 i 794 američkog zakona. NJegovo prenošenje ili otkrivanje neovlašćenim licima je zakonom zabranjeno. Umnožavanje ovog dokumenta je takođe zabranjeno.
1.
Tokom Drugog svetskog rata, Srpska pravoslavna crkva pretrpela je teške gubitke. Dvadeset i jedan episkop je poginuo — neki su ubijeni, a drugi su stradali u koncentracionim logorima. Od ukupno oko 3.000 sveštenika, približno 700 je ubijeno, 500 je umrlo u logorima, a 250 je proterano iz Hrvatske i Bosne, izgubivši svu svoju imovinu. Više od trećine svih crkava i manastira bilo je uništeno. Najveći gubici zabeleženi su u oblasti Gornji Karlovac, gde je 176 od ukupno 189 predratnih crkava bilo uništeno. Mirjani ove Crkve, svi Srbi, izgubili su skoro milion ljudi od ukupno osam miliona pre rata. Materijalna šteta Srpske pravoslavne crkve procenjena je na oko 6 milijardi zlatnih dinara.
2.
Vlada Josipa Broza Tita pokušala je da iskoristi oslabljenu poziciju Crkve i stvorila je pro-komunističko svešteničko udruženje pod imenom „Bratstvo pravoslavnih sveštenika Federativne Narodne Republike Jugoslavije“, koje deluje u okviru Narodnog fronta. Ipak, velika većina srpskog sveštenstva nije podlegla Titovom pritisku i ostala je verna monarhističkim i antikomunističkim tradicijama.
Na čelu Bratstva nalazi se otac Milan Smiljanić, koga izveštaj naziva „marionetom i oportunistom“. Sekretar je otac Ratko Jelić, a blagajnik otac Milan Stamenić. Bratstvo izdaje nedeljnik Vesnik, ali njegov uticaj ostaje mali — do maja 1952. godine imalo je samo 214 članova, bez ijednog arhijereja ili člana Svetog sinoda.
3.
Od aneksije Makedonije Jugoslaviji 1913. godine i uključenja njene crkve u sastav Srpske pravoslavne crkve, lokalni pravoslavci su težili osnivanju zasebne autokefalne Makedonske crkve, nezavisne od Beograda, sa bugarskim, a ne srpskim, kao bogoslužbenim jezikom.
Tokom tridesetogodišnje vladavine dinastije Karađorđevića, koja je predstavljala srpsku dominaciju i centralizam, te težnje Makedonaca uglavnom su ignorisane. Titova vlada, koja spaja komunistički anti-religijski centralizam sa političkim interesima, smatrala je jedinstvo Srpske pravoslavne crkve nepovoljnim za režim. Zato je podržala ideju o posebnoj Makedonskoj crkvi kako bi oslabila Srpsku crkvu i stvorila unutrašnje podele.
4.
Organizacija VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija), koja je tradicionalno težila ujedinjenju Makedonije sa Bugarskom, do 1945. godine nije se bavila crkvenim pitanjima. Nakon toga, postala je jedan od najaktivnijih zagovornika nezavisne Makedonske pravoslavne crkve. VMRO je infiltrirala svoje članove u redove komunista u Makedoniji sa zadatkom da podstaknu osnivanje samostalne crkve. Makedonci, naročito bugarska manjina, žele da stvore nezavisnu arhiepiskopiju u Ohridu, sopstveni Sveti sinod, i da kao liturgijski jezik koriste bugarski. Ove težnje ojačale su nakon što je režim „pozvao“ mitropolita Josifa Cvijića u Beograd i sprečio ga da se vrati u Skoplje. On je bio zagovornik i crkvene i nacionalne makedonske autonomije. ( Ovaj deo izveštaja je nejasan – mitropolit Josif je bio protiv „autokefalizacije“ Makedonije, nap.prir. )
5.
Srpska pravoslavna crkva, pod vođstvom patrijarha Vikentija Prodanova, pokušava da spreči stvaranje nezavisne makedonske crkve. Pošto ne uživa punu podršku jugoslovenskog režima, patrijarh je bio prinuđen da prihvati manje administrativne ustupke, ali je u osnovi odlučno odbio pokušaje secesije.
Pošto crkveni separatizam ide ruku pod ruku sa nacionalnim, režim nije potpuno podržao makedonsku crkvenu samostalnost, već je dozvolio da ona ostane samo ideja kojom Makedonci mogu slobodno da se „igraju“ – sve dok to slabi uticaj Srpske pravoslavne crkve među Srbima.
6.
Pod pritiskom javnosti i radi očuvanja unutrašnjeg mira, Titov režim je nedavno ublažio odnos prema pravoslavnoj crkvi. Prvi put od 1945. godine dozvolio je dvojici sveštenika – ocu Germanu Ćoriću, vikaru beogradske eparhije, i dr Dušanu Glumcu, profesoru teologije na Beogradskom univerzitetu – da otputuju u inostranstvo i posete izbegle Jugoslovene. Broj uhapšenih sveštenika je takođe smanjen; trenutno je u zatvoru oko 75. Ipak, položaj Srpske pravoslavne crkve suštinski se nije poboljšao. NJen najveći problem i dalje je katastrofalan manjak sveštenika. Veliki gubici iz 1941–1945. godine nisu nadoknađeni. Trenutno rade samo dve bogoslovije, a nedostatak finansijskih sredstava otežava njihov rad.
Izvor: Iskra
