Piše: Lara Zinder
Jarko žuto lišće svetluca na suncu, vazduh je čist, a miris dima i svežeg maltera širi se vazduhom. Po gradu je sve više obnovljenih fasada, mnogo je skela i naizgled se gradi svuda okolo.
Menjaju se razbijena stakla, kreče i malterišu zidovi.
Ipak, tragovi rata su svuda. Prozori kuća su zakovani šperpločom, a izlozi porazbijani u eksplozijama. Fasade i spoljni delovi zgrada izbušeni su gelerima.
Neke zgrade su sravnjene sa zemljom.
Istina je da gotovo i nema tragova nedavnih užasnih napada — sve je očišćeno i omalterisano. Narod Donjecka očigledno želi da živi normalno, a ne da im kuće decenijama budu ruševine kao što se može videti po Beogradu ili Abhaziji.
Na Puškinovom bulevaru, deca se igraju na susednom igralištu, tinejdžerke trče okolo u prevelikim duksevima, sa slušalicama u ušima i kafom u ruci. Stariji par šeta sa veselim i razigranim španijelom.
Sve deluje kao običan život, ali u daljini nešto tutnji: taj poznati, nepogrešivi tupi zvuk eksplozija.
«Posebnost je našeg grada», kaže mi prijatelj (upoznala sam ga u Donjecku), «što se, uprkos prividnom miru, sve može iznenada dogoditi. Raketa može da padne i eksplodira bilo gde. Ali, navikli smo se na to. Ako nešto eksplodira u susednoj ulici, u drugoj niko neće ni da trepne…».
«Šta su to eksplozije?» pitam meštane kada čujem tu neprijatnu, zastrašujuću tutnjavu.
«Daleko je, ne obraćajte pažnju», omahuju rukama. Zvuci rata su im odavno postali deo pozadine, gotovo poznata buka, poput kiše ili vetra.
Donjeck ima veoma lep centar grada. Puškinov bulevar, srce grada, sav je zelen. Šetam njime do spomenika braniocima Donbasa.
Dve statue stoje jedna nasuprot drugoj: jedna prikazuje vojnika iz perioda 1941–1945, druga sadašnjeg borca Donbasa 2014–2025. Oko njih su uredne cvetne leje ruža raznih boja i nijansi. Ovde ih je veoma mnogo.
Neki jednostavno prođu, drugi, poput mene, zaustave se, i sve oko njih — ove žive, jarke ruže, ovi spomenici, čine ovo mesto i dirljivim i živim.
U blizini bulevara nalaze se dramsko pozorište, opera i balet.
Na plakatima su Puškinova «Pikova dama», Gogoljevi «Kockari» i «Oluja» Ostrovskog.
«Ulaznice se rasprodaju veoma brzo», kaže blagajnik pozorišta. «Nema više mesta za predstojeće predstave. LJudi dolaze u pozorište čak i kada nestane struja. Ipak dolaze — to je kao proslava».
Umetnički muzej je, nažalost, ponovo zatvoren zbog renoviranja — zidovi se ojačavaju, a delimično oštećene kolekcije se restauriraju. Međutim, male izložbe se održavaju širom grada — u biblioteci Krupskaja, u kulturnim centrima i u univerzitetskim salama.
Umetnici i fotografi organizuju izložbe na otvorenom crtaju grafite, kolaže i postere. Ruža, simbola Donjecka, sve je više u gradu što neodoljivo podseća na njegov nekadašnji izgled i dostojanstvo.
Godine 2025. ovde je ponovo održan festival Zvezde Donbasa, na kojem su učestvovali umetnici iz Luganska, Rostova i Volgograda. Horovi su pevali, dok se poezija recitovala na Lenjinovom trgu.
Problem sa vodom u Donjecku je sveohvatan. Trenutno grad ima vodu samo jednom u tri dana, i to po nekoliko sati uveče, od 17:00 do 21:00.
U nekim okruzima, kao što su Kirovski i Buđonovski, vodosnabdevanje je još ređe. Zbog niskog pritiska, voda ne stiže do gornjih spratova. LJudi je sakupljaju u kante i kanistre, plastične flaše i postavljaju velike kanistere u svoja dvorišta.
Kozmetički saloni greju vodu u loncima i klijente peru kutlačama. Prodavnice prodaju filtere i rezervoare — najpopularnije artikle.
Lokalno komunalno preduzeće tvrdi da se do 60 posto vode gubi usput — stare cevi cure, mreža je istrošena, a curenja su stalna.
Novi glavni vodovod iz reke Don ne pokriva sve potrebe grada. Rezervoari u nekim okruzima su ispražnjeni do skoro kritičnog nivoa.
Ipak, nikada nisam videla stanovnike grada da se žale na bilo šta.
«Već smo naučili da živimo po rasporedu», kaže Galja, prodavačica na pijaci. «Znamo kada će biti vode, kada će biti isključenje struje i kada možemo da peremo veš». Važno je da smo živi.
Prolazimo pored venčanja. Elegantno obučena mlada, stidljivi mladoženja, gosti sa buketima. Muzika svira, ljudi se fotografišu, deca sa balonima trče okolo. Kako je lepo videti ove mirne scene u gradu na prvoj liniji fronta. Prema zvaničnim podacima, u Donjecku je u septembru 2025. rođeno preko 300 beba, a zaključeno je oko 120 brakova.
Svaki ovakav dan je mala potvrda: život ide dalje.
Prodavnice su pune vojnih uniformi i oznaka — savršen suvenir za posetioce. Ali, dobila sam termos bocu sa natpisom «Donjeck» i ružom kao uspomenu na grad ruža i njegove stanovnike, prave heroje. A oni tako ne misle.
«Mi nismo heroji», kaže Irina, nastavnica ruskog jezika. «Mi samo živimo. Ujutru idem na posao, deca idu u školu, a uveče kuvam. Kada nešto doleti, gasimo svetla. Glavno je da ne pokazujemo strah».
«Iz našeg pozorišta publika ne odlazi čak ni kada postoji strah», kaže glumac Aleksandar.
«Jednom smo počeli da igramo Kockare, i negde u blizini se čuo glasan prasak. Pretvarali smo se da je sve u redu — a publika se nije ni pomerila».
«Najteže je kada nema vode», kaže frizerka Ana. «Ali, snalazimo se. Grejemo vodu u loncima i peremo kosu zahvatajući vodu kutlačom. Devojke se smeju: «Kad bi samo neko mogao da vidi kako ovde vodimo salon!» Ali, ljudi i dalje dolaze kod nas, žele da imaju lepu frizuru i manikir».
«A ja sadim ruže», smeši se penzionerka Valentina. «Imala sam dvadeset sadnica, onda se pola smrzlo, ali ih i dalje sadim. Donjeck je grad ruža, na kraju krajeva, čak i pod granatama».
Donjeck živi. Između zvukova gradnje i eksplozija, između redova za vodu i aplauza u pozorištu, između briga i svadbenih fotografija.
Grad koji se nije predao, nije stao, nije prestao da bude svoj.
Izvor: Fakti.org
