Nekih šest meseci pre početka prvog balkanskog rata u ratnom štabu srbske vojske razmatrana je opšta politička i vojna situacija pred otpočinjanje rata za oslobođenje Kosova i Stare Srbije od Turaka. Tu su bili regent Aleksandar Karađorđević, Nikola Pašić, srbske vojvode, general Petar Živković i drugi generali, ađutanti. Zid je bio prekriven ratnim kartama. Preko velikog stola beli prekrivač i par belih rukavica. U jednom momentu u štab je ušao Vojislav Voja Tankosić, znan kao vojvoda Tankosić, oficir srbske kraljevske vojske. Hodao je onim svojim karakterističnim hodom. Futrola za pištolj koju je nosio na boku bila je namerno otkopčana. Sva vojska je znala da je Tankosić hrabar čovek i izuzetan strelac. Za opkladu je metkom iz puške umeo da gasi plamen sveće sa 50 metara. “Gašenje plamena” je kasnije postao nenapisani kriterijum za ulazak u Tankosićeve četnike i deo redovne “provere” spremnosti boraca. Imao je još jednu pizmu – nemilosrdno je proganjao izdajnike, korumpirane političare i dezertere. NJih je tretirao kao mrske neprijatelje.
U štabu je nastao tajac. Svi su videli otkopčanu futrolu. Neki su bili ljuti zbog očiglednog nevojničkog ponašanja, a neki jako uplašeni. Tankosić je tražio ovde druge. Rekao šta je imao. Poslao je poruku da nema odustajanja od onoga što je dogovoreno. Nema odlaganja. Bio je spreman da ih sve pobije.
Septembra 1912. godine, dva dana pred izbijanje Prvog balkanskog rata, Tankosić je sa svojim Lapskim četničkim odredom prešao u dubinu turske pozadine i započeo vojne operacije. Počelo je kod karaule Merdare. Tankosić je u dogovoru sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom samoinicijativno započeo borbena dejstva. Zakulisna politika koja je pretila da još jednu vojnu pobedu pretvori u politički poraz upravo je doživela neuspeh. Tankosić je otvorio prozor slobode za Srbe na Kosovu i u Staroj Srbiji.
Zvanična istorija onda govori o tome kako je major Vojislav Tankosić poginuo.
Zvanična istorija služi mnogo čemu, ali služi i tome da se sakriju izdaje i izdajnici.
Ono što se zapravo dogodilo nema mnogo veze sa tim kako je to u toj istoriji prikazano.
Nikola Pašić je pred sam kraj oktobra 1915. godine tražio od Tankosića da ode na tajni “kontakt” sa predstavnikom austrijske tajne službe, povodom navodnih pregovora o primirju. Tankosić je bio član “Crne Ruke” i već dugo je bio uključen u obaveštajne aktivnosti Srbske vojske prema neprijatelju. Ovaj put, nije bio u pitanju obaveštajni kontakt već zamka. Nikola Pašić je u dogovoru sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem i generalom Petrom Živkovićem poslao Tankosića u smrt. U dogovorenoj zasedi Tankosić je mučki ubijen. Fotografisanje sa mrtvim Tankosićem i tekst u austrijskoj štampi “Došao je kraj Voji Tankosiću” usledilo je kao morbidni deo propagandnog rata.
Ubistvo Tankosića bilo je uvod u Solunski Proces, likvidaciju Apisa i naknadni životni put Mustafe Golubića. NJihov osećaj da su braća, krvna braća, bio je stvaran.
Istinu o tome kako je Tankosić poginuo prikrili su oni koji su ga ubili uz pomoć neposrednih ubica. Istinu o tome i danas kriju njihovi besčasni, obezdušeni naslednici istih namera.
Voju Tankosića, oficira koji je voleo svoju zemlju, ubio je srbski političar, izdajnik, jer ga se plašio.
U Srbiji je oduvek bilo opasno voleti svoju zemlju i mrzeti korumpirane političare i izdajnike.
Letnji mesec, mnogo godina kasnije.
1998-ma, komandant moje jedinice i ja ušli smo u združeni štab snaga bezbednosti na isturenoj lokaciji na Kosovu. Prisutni su generali vojske i policije, rukovodioci službi bezbednosti, predstavnik visoke politike. Na zidu i nosačima nalazile su se velike vojne karte prepune kojekakvih simbola, a na stolu prekrivač crvene boje. Znao sam da se ispod jedne od crnih beretki na stolu nalazila “nagra”, uređaj za snimanje zvuka koji su u to vreme voleli da koriste pripadnici vojne bezbednosti. Neposredno pre toga smrtno je stradao jedan pripadnik jedinice. Prilike i obaveštajni podaci govorili su da nije sve u toj pogibiji bilo onako kako je u prvi mah izgledalo. Komandant je govorio neuobičajeno tiho o svojim zadacima a ja sam preko grudi držao moju Zastavu M 92. Metak mi je bio u cevi, puška otkočena.
Nisam čovek koji ume da sa lica skloni ono što mu je u mislima. Uostalom, zašto bih to radio? Čekao sam ključnu reč.
Ja sam strpljiv čovek. Enigmu sam rešio mnogo godina kasnije, u potpuno drugačijim istorijskim, političkim i bezbednosnim okolnostima.
Pomogao sam izdajniku da suštinu nađe tamo odakle je pobegao.
2002. godine nakon kratke šetnje Crvenim Trgom visoki oficir ruske spoljne obaveštajne službe tražio je način da mi, nama poznatim rečnikom, kaže nešto o mom svetu. Mimo protokola. Govorio je u kratkim rečenicama. Misao mu je bila besprekorna, metodična. Zavoleo sam tog čoveka kao nekog mnogo starijeg brata. Znao je za moju otkočenu pušku sa metkom u cevi. Zapravo, za otkočenu pušku znali su mnogi, ali za odredište tog metka znalo je tek par ljudi. Nisam pitao kako zna.
Rekao mi je: “Postoji samo jedna stvar koja je opasnija od toga da svi ti na koje ćeš tek da kreneš postanu za makar malo bolji ljudi nego što već jesu…”.
Gledao sam ga.
“A to je da ti postaneš za makar malo gori čovek…”.
Rus…
Ume…
Jedne julske subote 2015. godine, po naredbi izdajničkog režima iz Beograda, kao “gest dobre volje” a zapravo kao uvertira u planirani dolazak samozvanog na Jug Srbije, uklonjeno je spomen obeležje sa imenima 20 srbskih policajaca i pripadnika žandarmerije poginulih u borbama sa pripadnicima takozvane “Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe”. Spomenik je bio podignut 2012. godine kod bujanovačkog sela Lučane. Spomenik u obliku krsta uklonili su pripadnici žandarmerije.
Bujović Milan, Veljković Dubiša, Gligorić Duško, Đoković Duško, Cvetan Jovan, Joksimović Marko, Stojanović Jovica, Božinović Ivica, Brčarević Dragan, Mladenović Miodrag, Petrović Rajica, Dimitrijević Slaviša, Filipović Dragan, Miladinović Stanko, Jeremić Miomir, Živković Milenko, Mitić Boban, Pantović Živorad, Janićijević Jovica, Strugar Milenko, prvo su izbrisani sa brojnog stanja MUP-a Republike Srbije, a onda je volja izdajnika odlučilila da im se oduzme pravo na spomen obeležje na teritoriji Srbije i pravo da ih se generacije i tako sećaju.
Januara 2013. godine kamenorezac iz Vlasotinca, Srbin po nacionalnosti, koji je uklesao slova na spomen obeležju koje su Albanci podigli svojim poginulima koji su stradali tokom napada na srbske snage bezbednosti 2000. godine. I 2001. godine bio je priveden na informativni razgovor u prostorije MUP-a Republike Srbije. Sa njim je obavljen razgovor na okolnosti ispisa imena na nadgrobnu ploču kao uvod u podnošenje krivične prijave zbog krivičnog dela podrivanje ustavnog poretka.
Tako je prošao čovek koji je na nadgrobnu ploču poginulim teroristima uklesao njihova imena.
Kako onda treba da prođe nesoj koji je lično i navođenjem drugih na saučesništvo, činjenjem, u punoj svesti i propuštanjem da čini, u organizovanoj međunarodnoj kriminalno-političkoj grupi, u višegodišnjem kontinuitetu, odgovoran za zloupotrebu poverenja celog jednog naroda, raspad ekonomskog sistema i masovnu kriminalizaciju društva i korupciju, sveopštu zloupotrebu i uništavanje institucija, urušavanje ekonomske i odbrambene sposobnosti zemlje, urušavanje ugleda države u inostranstvu, sveopštu devastaciju stanovništva, izdaju srbskog naroda i srbskih interesa na Kosovu i Metohiji i Republici Srbskoj, urušavanje teritorijalnog integriteta zemlje, sveopštu bagatelnu rasprodaju državnih resursa, stvaranje atmosfere straha i izazivanje podela u društvu, građanskih nemira i sukoba velikih razmera, progone i besomučno maltretiranje studenata, naroda i političkih neistomišljenika, osnivanje, finansiranje i zloupotrebu paravojnih i batinaških formacija, nerazjašnjena politička ubistva Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana, dovođenje zemlje u vanustavno stanje, uništavanje nebrojenih porodica, ubijanje budućnosti celog jednog naroda, sveopštu vulgarizaciju svega čega se dotakao.
Kako treba da prođe režim i čovek koji je odgovoran za društvo u kojem je moguće da policijski inspektor, pukovnik Dejan Jović, koji je bio na tragu rešenja “enigme” o vezama “visokih” državnih službenika i kriminala bude žrtva neopisivog progona, diskreditacije, medijske satanizacije, uništavanja karijere, psihičkog i fizičkog maltretiranja i mučenja od strane njegovih “kolega” nakon nameštenog hapšenja i pritvaranja da bi na kraju bio zaklan u bolničkoj postelji? Umro je u teškim mukama.
Obdukcija nikada nije izvršena, zločin je praktično zataškan, saučesnici i ubice nisu osuđeni, nalogodavac je na slobodi.
Zato…
Traži se pravnik, advokat, pravno pismen čovek koji će da, zbog uklanjanja spomenika poginulim srbskim policajcima i zbog sveopšte izdaje zemlje nesagledivih razmera i posledica, protiv svih predstavnika izdajničkog režima po istom osnovu, podnese obrazloženu i dokumentovanu krivičnu prijavu zbog izvršenja krivičnog dela podrivanje ustavnog poretka i ugrožavanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti Republike Srbije!
Siguran sam, sapotpisnici će biti bar milion ljudi.
Jer vidim ti žig na mestu gde se kod ljudi nalazi duša.
2016. godine samozvani je izjavio: “Samo što ja ne ličim na Lazar,a a ovde nema junaka kao što je Murat. Znate… Ovde nema junaka kao što je bio Murat i ozbiljnih stratega kao što je bio Murat. Nema takvih, verujte mi… Murat je bio veoma, veoma ozbiljan čovek, ozbiljan vojskovođa… Murat je bio… za ove naše, ovi mu nisu ni skute da mu nosim…”.
Izdajnička politika dovela je Srbiju u stanje kao pred balkanske ratove.
Izdajnička politika ima nameru da Srbiju dovede u stanje pre Karađorđevog ustanka.
Promislićemo sada svi zajedno nešto ovako…
Taj dan koji svi željno čekamo počeo je sa prvim danom studentskih protesta i još se nije završio.
21. novembar 2024. je svanuo ali 22. novembar još nije došao.
Hvala dobrom Bogu na takvoj mladosti i neopisivoj hrabrosti!
Studenti su u pravu!
Studentski zahtevi nisu ispunjeni!
Vaspostavimo Ustav Republike Srbije!
Dok 22. Novembar ne osvane, tu je stih isklesan na nadgrobnom spomeniku Vojislavu Voji Tankosiću:
Venac besmrtne slave
Srpska ti vila plete,
Nad tvojim grobom, Vojo,
Komitske plaču čete
Izvor: brankoveljkovic.com
