Obraz Beograda, naše prestonice, mora ostati svetao
Major Dragutin Gavrilović, oktobra 1915. 

STIGAO MI JE MEJL

Dobio sam mejl jednog roditelja učenika Pete beogradske gimnazije koji me je, u strahu od odmazde, molio da ga objavim, ali da on ostane anoniman. Evo tog pisma uplašenog roditelja.

Poštovani gospodine Dimitrijeviću, pišem Vam ovo elektronsko pismo, i molim da ga objavite na nekom od sajtova na kome sarađujete, ali da me ne pominjete –jednostavno, takvo je vreme, i ko zna šta će biti. Znamo se odavno, sa nekih tribina, ali to nije važno kao što je važna Vaša dobra volja da pismo objavite. Neka narodc zna o čemu se radi – a radi nam se, kao i mnigo puta do sada, o glavi. 

Žao mi je što moje dete trpi sva ova poniženja i muke, ali takav je, već dugo, veoma dugo, život u Srbiji. Moramo da se borimo za svaki slobodan dah, a kamoli za slobodnu reč  i sloodan život.  

Iako je stari nastavnički kadar manje-više podlegao dominaciji „institucije u instituciji“, žezlodršcu Pete beogradske gimnaziji, samozvanoj Lady Drone Danki, jednoj od verovatno najozloglašenijih ličnosti u Srbiji 2025., učenici ove poznate beogradske škole i njihovi roditelji su nastavili da se bune. Protiv nje su od početka ove školske godine organizovali nekoliko masovnih protesta ispred zgrade Gimnazije, pokrenuli su protiv imenovane nekoliko krivičnih prijava, istupali mnogo puta protiv nje u javnosti i, kao kruna celog tog bunta, učenici Škole su 13.10.2025. u večernjim satima proglasili fizičku blokadu škole. U sam objekat ne može da uđe niko osim đaka, a ispred i oko njega se danonoćno nalaze roditelji đaka, sami učenici i drugo građanstvo, među kojim se izdvaja grupa vernih nekadašnjih đaka Pete. I tako već čitavu sedmicu.

 Popularno nazvana Dronka je više puta prošlih dana istupila u takozvanim režimskim medijima, tražeći odlučnu akciju države, čitaj policije. Međutim, kako kaže Danica Grujičić, nekadašnji ministar zdravlja i to baš u okviru Vučićevog režima, „aktuelna vršiteljka dužnosti direktora je pogubila konce i treba da prihvati da svi traže njenu ostavku.“ Sam ministar (pr)osvete Dejan Vuk Stanković je izneo koncept da će đaci i lojalni profesori Pete biti raseljeni po drugim školama ili objektima drugih škola u okviru postojeće institucije (ostalo je nedorečeno), „a da će sam objekat Pete poslužiti kao hotel onima koji pešače ka Novom Sadu“. Ispod svih objava o Petoj prethodnih dana ide masa komentara u kojima se „neki građani“ zalažu za zatvaranje ove beogradske gimnazije. Drugi, pak, spominju da je slična sudbina Jovine gimnazije u Novom Sadu i Gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu. Iz svega možemo izvesti zaključak da su namere aktuelne vlasti prema Petoj loše i da joj se crno piše.

A kako na sve ovo reaguju profesori ove znamenite školske ustanove? Najpre da kažemo da se od kraja prošle školske godine oni osećaju nemoćno i  kao da su doživeli poraz, jer je Dronka pokažnjavala sve koje je mogla, a krajem avgusta je otpustila skoro sve nastavnike, koji su radili po ugovoru na određeno vreme i još je suspendovala pedagoga, psihologa i tri profesorke Pete, koje imaju ugovor na neodređeno vreme, sa nemuštim objašnjenjima. A na mesto trideset i nešto nastavnika vladarka Pete je napabirčila čak šezdesetak novih nastavnika, mnogima dajući po nekoliko časova izbornih predmeta! I tako je postigla tesnu većinu nastavnika za koje se pretpostavlja da će joj biti lojalni. Jednom rečju-sprovodi svoju strahovladu. Samo je prvog dana nove školske godine deo takozvanog starog kolektiva sproveo obustavu nastave iz solidarnosti sa otpuštenim kolegama. A celokupnim drugim ponašanjem je dao legitimitet aktuelnoj upravi Škole, koja definitivno ne ume da organizuje nastavu, pa tako menja raspored časova na nedeljnom nivou, dovodi nepodesne nastavnike, kao 75-godišnjeg fizičara, matematičara koji piše minus 0 na tabli i kvazi-nastavnicu nemačkog jezika koja je odmah ponudila učenicima kreme za podmlađivanje(dotična je ostala ukupno jedan dan u školi pošto su je đaci i roditelji razotkrili). Možemo da razumemo, ali ne i prihvatimo takav stav starog dela kolektiva kod koga je očigledno, do pretprošle sedmice, nadvladao strah i beznađe. Dakle, umesto da idu na sve ili ništa, iz principa, ali i uočavanja vrlo loše perspektive sa svojim poslovima u otpisanoj beogradskoj gimnaziji, ovi profesori, među kojima je nemali broj onih koji su bliži penziji nego početku svoje karijere, savili su svoje šije i odlučili da sačekaju da ovo nedoba prođe samo od sebe. Kao, uostalom, i veliki deo stanovništva Srbije koje istrajno trpi teror ovog nenarodnog režima. A onda su pretprošle sedmice probudili iskru bunta nekoliko „starih“ profesora sastavljanjem dva dopisa, koji su njihove kolege potpisale, svojoj šefici u kojima traže od nje da obrazloži zakonitost zabrane dolaska roditelja u školu i otkazivanja nastave u novim okolnostima.Odgovora na oba dopisa, naravno, nema i neće ga biti.

Šta može čitalac ovih redova da pomisli sem da se protiv Pete beogradske gimnazije sve zaverilo da propadne i nestane u ovim jesenjim gibanjima? Ukidanje školske ustanove, koju je čelni čovek naše države već etiketirao kao „rasadnik blokadera i krugdvojkaške-ustaške rušiteljske akcije protiv Srbije“ jedan je populistički potez kojim bi mnogi bili namireni. Neki iz drugih beogradskih gimnazija sve to posmatraju sa osmehom hijena, jer računaju da će dobiti izvestan broj dobrih đaka, kakva je reputacija đaka Pete. Umesto solidarnosti sa kolegama, oni iskazuju svekoliki nehaj za sudbinu zaposlenih u Petoj, a svoje komplekse zbog Pete, koje vuku već decenijama, sada leče zluradim konstatacijama „kako sve to nije slučajno“. Jer, Peta je oduvek važila za najbolju beogradsku gimnaziju, koliko god da u tome ima ili nema istine. Peta je škola sa najjačim alumnijem u Srbiji, sa najvećim brojem osvojenih medalja na državnim takmičenjima (na internacionalnim dominira Matematička gimnazija), te sa najrazvijenijim vannastavnim-kulturnim životom u našoj državi – po oceni Eksterne inspekcije Ministarstva prosvete iz 2017. Takva uspešnost se kod Srba ne prašta!

Izgleda da Gimnaziju pod Tašmajdanom još može samo da spasi Višnji Bog, ako je nije napustio zbog grehova njenih stanovnika. No, nestanak ove ustanove bio bi svakako simptom nestanka srpske prosvete kakvu poznajemo do sada. Kao i oduzimanje Kosova Srbiji, bio bi to presedan koji bi mogao biti model za ukidanje ili privatizovanje raznih škola na tlu Srbije. A na mestu gde je radio Srpski ženski Oksford, kako je bila nazvana Prva ženska realna gimnazija, preteča Pete beogradske gimnazije, ko zna šta će nastati, što je, takođe, veoma simbolično za Srbiju koja srlja u propast i nestanak.

ZAR NAS NIJE SRAMOTA? 

Naravno, pismo prenosim bez ikakve izmene, ali sa dubokim osećanjem stida što smo takvi. Kako nas nije sramota da svoju decu prepuštamo da se sama bore protiv psihopatskog režima Vrhovnog Klovna, srpskog Penivajza koji se uvlači u svaku poru naše stvarnosti i otima nam ne samo budućnost, nego i prošlost, naše uspomene na takav sjaj kakav je Peta beogradska bila, kakav jeste, i kakav može biti ako ne dozvolimo da je ukinu?  Gde su sve struke i sve branše da parališu Penivajzovu ustavomrziteljsku i školoubilačku vlast da bi Srbija opet prohodala? Ili ćemo se neprestano vrteti u krug i, kao zmija Uroboros, ujedati sebe za rep, pod izgovorom da nekog ujedamo i protiv nekog se borimo?

ZAŠTO SE DECA BORE SAMA? 

Zašto Beograd ne parališu taksisti, sudije, učitelji, advokati, pekari, čistači ulica, perači prozora, intelektualci i nepismeni, vlasnici stanova u Beogradu na vodi i korisnici kontejnerske ishrane? Vladike, sveštenici, đakoni, svirači, pevači, Deda Mrazevi i Božić Bate? Zar se svi oni plaše i štucaju od straha pred Penivajzom, koji je samo utvara naših hedonističkih slabosti? 

Kakav smo mi to zečji rod, a tvrdimo da smo Obilićevi i Karađorđevi? I da smo NJegoševi i Živojina Mišića? 
Sram da nas bude pred decom koja skaču u oganj i vodu da bi oslobodila svoju zemlju i nas, kukavice! Sram da nas bude pred decom koja, umesto da spremaju maturski i prijemni, brane svoje škole od Penivajza i dronovskih utvara nastalih u predstavama o Luciferu vlasnika Pinkovizije! Sram da nas bude kada sumnjamo u svoju slobodu, a verujemo u večno ropstvo! 

POTOMCI GIMNAZIJALACA IZ 1915.

Ali deci beogradskoj, koja ustaju da brane školu, čast i čest. To su potomci one dece koja su, 1915, branila Beograd, i o kojima je M. Arsenijević, u tekstu „Ima heroja!“ pisao:“Beogradski beli orlići Dušan Vujić (14 godina), Svetislav Đorđević (14 godina), Jovan Stanić (12 godina), učenici I muške beogradske gimnazije, na prvoj liniji vatre puzeći vuku ogromni sanduk pešadijske municije da bi ga doturili srpskim dobrovoljcima u rovu kod Nebojšine kule. (Sva trojica, posle ulaska Nemaca u grad, streljani su zbog tog svog herojskog podviga, što je i zabeleženo na fotografijama jednog nemačkog oficira!).“ Nije bio samo major Dragutin Gavrilović sa svojom poslednjom odbranom – bili su i mali gimnazijalci beogradski. I evo ih ponovo! Ne boje se dronjavih dronjova, koji veruju da su dronovi, a samo su Klovnovi klonovi oba pola! 

Hvala vam, gimnazijalci beogradski - Vi ste živi dokaz da obraz Beograda, naše prestonice, i dalje ostaje svetao! To je obraz našeg obrazovanja, to je besmrtna istina naših škola, to je budućnost u koju verujem – to ste vi, kojima se divim. 

Hvala još jednom i poklon do zemlje – one slobodne naše zemlje, za koju se svi borimo, ali vi najsmelije, vi najbesmrtnije! 

Izvor: Pravda