Evropska unija i Međunarodni krivični sud predstavljaju ključne institucije liberalnog svetskog poretka. Istovremeno, upravo Mađarska najviše podriva jedinstvo i rešenost EU da podržava Ukrajinu „do poslednjeg Ukrajinca“ i ide do kraja u proksi-ratu protiv Rusije. A nalog MKS-a za hapšenje Putina, po njegovom dolasku u Budimpeštu, naravno, ponovo će biti ignorisan — ovoga puta u zemlji članici EU.
Na to sada posebno ukazuju oni kojima je stari poredak najdraži. Visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednost, Estonka Kaja Kalas, izjavila je da joj je „veoma neprijatno“ što čovek za kojim je Međunarodni krivični sud izdao poternicu bez ikakvih posledica namerava da poseti evropsku zemlju. Ministarstvo spoljnih poslova Litvanije saopštilo je da je jedino mesto unutar EU gde Putin može da se pojavi — Haški tribunal, a ne neka evropska prestonica.
Najvažnije u ovim izjavama jeste to što su one marginalne. Pozivi Mađarskoj da izvrši nalog za hapšenje Putina ostaju u manjini i ne utiču značajno na zapadni medijski narativ. Ključni igrači — velike evropske države — očigledno su se pomirile sa taktičkim porazom i moralno spremile na opšte poniženje, kada predsednik Rusije, protiv koje su uveli hiljade sankcija, bez ikakvih posledica stigne u Evropsku uniju. Iz Brisela je čak stiglo pojašnjenje da sankcije EU ne podrazumevaju zabranu ulaska u Uniju za Putina i Lavrova lično.
Tako se može doći i do zaključka da sankcije EU više ništa i ne znače.
Francuska pokušava da se pogađa i postavlja kao uslov za Putinov ulazak u EU trenutni prekid vatre. Ipak, ni Pariz ni Brisel u tom pogledu ne mogu da utiču ni na Putina, ni na Trampa, ni na Viktora Orbana. Znatno dostojanstvenije ponaša se nemački kancelar Fridrih Merc, koji je priznao da ume da gubi, rekavši da susret lidera Rusije i SAD na tlu EU uliva nadu u mir u Evropi.
Glavni motiv koji se sada čuje sa svih strana glasi: Evropljani moraju biti prisutni na pregovorima Rusije i SAD kao ravnopravni učesnici. I moraju, generalno, a posebno ako se ti pregovori održavaju na njihovoj teritoriji. Upravo zbog te želje — da se po svaku cenu nađu za istim stolom sa Rusijom i Amerikom — stare liberalne elite u Evropi progutale su gorku pilulu poniženja, kada se njihove sankcije i poternice otvoreno ignorišu. Oni bi ipak želeli da imaju bar neki uticaj na oblikovanje sopstvene budućnosti. Jer ishod pregovora o ukrajinskom pitanju odrediće ne samo sudbinu Ukrajine, već i celog kontinenta.
U međuvremenu, ni Putin ni Tramp Evropljanima ništa nisu obećali. Podsetimo, na Aljasci su se dvojica lidera sasvim dobro sporazumela i bez evropskog učešća. I bez Zelenskog, uzgred. Da li će ih ovog puta pozvati ili ne — to je sporedna stvar. Važnije je što se politika Moskve i Vašingtona sada taktički poklapa, jer im se interesi u Evropi u ovom trenutku podudaraju. Kremlj i Bela kuća imaju zajedničke protivnike — upravo one institucije starog liberalnog poretka.
Ako govorimo o Evropskoj uniji, u njenim strukturama i dalje su ukorenjene stare liberalne elite koje su uvek računale na demokrate i još uvek podržavaju Trampove protivnike u Americi. Za Rusiju je sa EU sve potpuno jasno — to udruženje se uporno pretvara ne samo u vojni blok, već u svojevrsni „viteški red XXI veka“, usmeren na još jedan pohod na Istok.
Što se tiče Međunarodnog krivičnog suda, sve je još jasnije. U odnosu na Rusiju, ta institucija je iskorišćena da se predsednik RF proglasi za zločinca i da mu se ograniči sloboda kretanja. SAD su, pak, uvele sopstvene sankcije sudijama MKS-a. To su sve delovi institucionalnog okvira liberalnog poretka koji je danas neprijateljski i prema Rusiji, i prema Americi koja je izabrala Donalda Trampa.
Čak i ako u Mađarskoj ne bude postignut nikakav dogovor, sam susret lidera Rusije i SAD tamo, ako se zaista održi, biće vredan sam po sebi — kao ozbiljan udarac starom poretku.
Aleksandar Nosovič, RIA Novosti
