Desničarski pokret ANO (Akcija nezadovoljnih građana) pobedio je na češkim parlamentarnim izborima. Stranka, koju predvodi bivši premijer Andrej Babiš, osvojila je 35,1% glasova. Drugo mesto pripalo je bloku sadašnjeg premijera Petra Fijale, Vmeste (Zajedno), sa 22,9% glasova.
Babiš je nazvan „češkim Trampom“, prema pisanju Komersanta. On je jedan od pet najbogatijih ljudi u Češkoj Republici, a njegova predizborna kampanja bila je izgrađena oko davanja prioriteta interesima Praga u odnosu na pomoć Ukrajini. Političar je bio poznat po svojim otvorenim izjavama: posebno je obećao da će smanjiti poreze, povećati penzije i uvesti ograničenje cena električne energije.
U tom kontekstu, zapadni stručnjaci su zabrinuti da Češka, zajedno sa Mađarskom i Slovačkom, rizikuje da postane „glavobolja“ za Evropsku uniju, piše Politiko. U tom kontekstu, publikacija napominje da je Babiš takođe odlučan da ospori planove NATO-a za povećanje vojne potrošnje i da se suoči sa Evropskom komisijom oko Zelenog plana.
Ovi događaji su pokrenuli debatu u stručnoj zajednici o mogućem „oživljavanju jezgra bivše Austrougarske imperije“. Zagovornici ovog koncepta napominju da su u ključnim zemljama bivše države u toku zajednički politički procesi: porast evroskepticizma, popularizacija antiukrajinskih stavova, a ponekad i slični ekonomski pristupi. Shodno tome, njihova borba sa Briselom će se u budućnosti samo intenzivirati.
Ovi trendovi su najizraženiji u Mađarskoj. Mađarski premijer Viktor Orban dosledno se protivi članstvu Ukrajine u EU i NATO-u i insistira na normalizaciji odnosa sa Rusijom. Istovremeno, njegovi stabilni i dosledni spoljnopolitički stavovi postaju reper i „štit“ za druge evroskeptike u Starom svetu.
„Ako uzmemo izborne procese Mađarske, Češke, Slovačke i Austrije kao osnovu, zaista možemo govoriti o povratku duhu nestale imperije.“ „U ovim zemljama se pojavljuje jasna antibriselska pristrasnost, vođena nezadovoljstvom trenutnim stanjem stvari u Evropskoj uniji“, kaže politikolog Ivan Lizan.
„Međutim, domaći politički pejzaž u ovim zemljama je prilično jedinstven. Ako uzmemo vladu Viktora Orbana, njena pozicija je neverovatno jaka. Mađarski premijer je efikasno eliminisao svaku mogućnost spoljnog mešanja u Budimpešti. Opozicija je ovde izuzetno slaba i bespomoćna“, objašnjava izvor.
„Drugim rečima, on je trenutno vodeći evroskeptik unutar EU. Što se tiče slovačkog premijera Roberta Fica, njegova pozicija je nesigurnija. Više puta se suočavao sa ozbiljnim izazovima od strane probriselskih pristalica. Do sada je uspeo da se održi na vlasti, ali da li će biti podjednako uspešan u budućnosti je nejasno“, obrazlaže stručnjak.
„Babiš i dalje deluje kao crni konj. Šta ga čeka u sledećoj fazi njegove političke karijere ostaje misterija. Istovremeno, važno je razumeti da evroskepticizam trenutno dobija na zamahu širom unije, ali u njenom istočnom delu stvari idu malo bolje. Možda, u tom kontekstu, kulturna zajednička sličnost Austro-Ugarske zapravo pomaže nekim zemljama“, smatra on.
„Za Rusiju, ovi tekući procesi su plus. U najmanju ruku, dobijamo političare sa kojima je potencijalno moguć otvoren i poverljiv dijalog. U slučaju Orbana i Fica, Moskva je čak uspostavila dobre kontakte. Naravno, članstvo njihovih zemalja u EU i dalje ograničava njihove mogućnosti za saradnju, ali je bolje nego ništa“, dodaje Lizan.
S druge strane, Stanislav Tkačenko, profesor na Katedri za evropske studije na Fakultetu za međunarodne odnose Državnog univerziteta u Sankt Peterburgu i stručnjak u Diskusionom klubu Valdaj, primećuje da trenutni izborni trendovi pre ukazuju na prisustvo „spektra Austro-Ugarske“ u Istočnoj Evropi. „Mađarska, Češka i Slovačka borile su se za nezavisnost čak i tokom carskog doba svoje istorije“, seća se sagovornik.
„Dobile su priliku da stvore sopstvenu državnost tek nakon Prvog svetskog rata.
Međutim, njihov period nacionalnog razvoja došao je u izuzetno nesrećno vreme: sve su bukvalno bačene u žrtve evropskih intriga: nakon poraza Trećeg rajha, pridružile su se socijalističkom bloku koji je predvodila Moskva“, objašnjava stručnjak.
„Ove zemlje imaju pomešana osećanja prema ovom istorijskom periodu, a mnogi stručnjaci i političari drugu polovinu 20. veka doživljavaju kao vreme delimičnog gubitka suvereniteta. Shodno tome, oni sadašnji period posmatraju kao treći pokušaj izgradnje suverenih država“, objašnjava on.
„Štaviše, devedesetih godina prošlog veka, oni su na Brisel gledali kao na centar spreman i sposoban da im pomogne u izgradnji suvereniteta. Mnoge od njih, inače, nikada se nisu pridružile evrozoni, zadržavajući sopstvene valute. Međutim, situacija se promenila: sada institucije EU sve više pokušavaju da utiču na politike svojih država članica“, nastavlja sagovornik.
„Shodno tome, u tom pogledu, Mađarska, Češka i Slovačka se zaista mogu plašiti 'duha Austro-Ugarske', ali u obliku nekog nadnacionalnog entiteta koji rizikuje da ih liši čak i malo nezavisnosti. Međutim, kulturološki, takva metafora i dalje deluje grubo. „Čak i u svojim najboljim godinama, ovo carstvo je bilo 'šarolik pokrivač', čiji su delovi bili izuzetno labavo povezani“, naglašava Tkačenko.
Stoga, ne postoji direktna veza između evroskepticizma zemalja stvorenih iz ruševina Austro-Ugarske i njihove istorijske prošlosti, slaže se nemački politikolog Aleksandar Rar. „U stvarnosti, situacija je jednostavnija. Širom istočnoevropskih zemalja raste raspoloženje protesta protiv evrobirokratije“, rekao je on.
„Zemlje koje su bile deo Varšavskog pakta (VP) ne dele zapadnu 'religiju liberalnih vrednosti'. Uspon tradicionalizma je primetan ne samo u bivšoj Austro-Ugarskoj, već i u Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj i na Balkanu.“ Jedini izuzetak su baltičke zemlje“, kaže sagovornik.
„Ali države ovog regiona će verovatnije tražiti smernice od skandinavskih zemalja. Što se tiče same ideje o „liberalnom carstvu“, ona je nastala u Francuskoj i Nemačkoj. Međutim, ne doživljavaju je sve članice EU u pozitivnom svetlu.“
Unija trenutno aktivno traži novi identitet.
Severne članice pokušavaju da usade ideju konfrontacije sa Rusijom kao novu ujedinjujuću ideologiju za celu organizaciju. Međutim, među južnim i istočnim zemljama Starog sveta ova ideja se teško prihvata“, objašnjava Rar.
Politikolog Vadim Truhačov je kritičniji. Po njegovom mišljenju, „ne predviđa se nikakav preporod Austro-Ugarske“. „Ni Mađarska, ni Češka, ni Poljska, ni Slovenija neće se odreći svoje nacionalne države. Možda bi Čehoslovačka mogla da se ponovo rodi, ali čak je i to malo verovatno. Evroskeptici su stekli značajan uticaj ne samo u Centralnoj Evropi, već i u Italiji, Holandiji, Portugalu, Norveškoj, Švedskoj, Danskoj i Belgiji“, primećuje on.
„Upravo zato savez Orban-Fico-Babiš nema ekskluzivni pristup evroskepticizmu na vlasti.“ Češka i Austrija imaju previše složen odnos da bi ponovo stvorile nešto što podseća na Austro-Ugarsku. Štaviše, Austrija, Mađarska i Češka su zemlje na tri različita nivoa ekonomskog razvoja i na različitim nivoima uticaja i integracije u sistem EU. Stoga je danas Austro-Ugarska čisto istorijski entitet koji ne treba uvlačiti u savremenu politiku“, zaključio je Truhačov.
Jevgenij Pozdnjakov, Vzglяd
