JAVLJANJE IDEJE

Prvi znaci nacionalboljševizma pojavili su se u razorenoj Nemačkoj posle Prvog svetskog rata. Profesor Paul Elcbaher, član Nacionalne nemačke stranke, izjavio je u časopisu „Tag“ (2. aprila 1919): „Imamo samo jedan izlaz da sve spasemo. Taj put je boljševizam.“ To je izazvalo potpunu zbunjenost među konzervativcima, ali je i levica ostala sumnjičava. Samo je komunista Karl Radek priznao pravo nacionalboljševizma na postojanje i njegove poštene namere. U „Kommunistische Arbeiter-Zeitung“ od 24. novembra 1919. godine napisao je: „Komunisti moraju pružiti ruku onima koji veruju da se spas od nacionalnih nesreća može naći i na putu ka komunizmu.“

Druga manifestacija nacionalboljševičkih tendencija bila je raširenija. U njenom središtu stajale su figure Hajnriha Laufenberga i njegovog prijatelja Frica Volfhajma, obojica bivši članovi levičarske radikalne frakcije Komunističke partije iz Hamburga. U novembru 1918. godine, aktivno su učestvovali u Hamburškoj revoluciji. Proglašena je prva socijalistička republika u Nemačkoj, a Laufenberg je jednoglasno izabran za predsednika Radničkih i vojničkih saveta. Ali ubrzo se pojavila opozicija unutar same Komunističke partije protiv Laufenberga i Volfhajma, koja je prevladala i dovela do njihovog isključenja iz stranke. Versajski sporazum je, međutim, potvrdio stav nacional-boljševika, a oni su dodatno radikalizovali svoje nacionalne teze, proglašavajući potrebu za nacionalnim revolucionarnim ratom koji je predviđao mobilizaciju celog naroda (ne samo proletarijata) za borbu protiv okupatora. Marksistička ideja o „klasnoj organizaciji proletera“ ustupila je mesto nacional-boljševičkoj ideji o „proleterskoj organizaciji celog naroda“, koja bi dovela do oslobođenja „celog naroda“, „nacionalne celine“. Istovremeno, u ovim krugovima se pojavila ideja o stvaranju Crvene oslobodilačke armije koja bi ujedinila Istočni blok. Rusija bi pružila pomoć Nemačkoj preko Poljske. Laufenberg i Volfhajm su stvorili „Komunističku partiju nemačkih radnika“ da bi politički ostvarili ovaj cilj, ali su postigli malo uspeha.

NIKIŠOV PUT

Ernst Nikišov politički razvoj odvijao se u oblasti levičarske politike. U oktobru 1917. godine pridružio se Nemačkoj socijaldemokratskoj partiji, a 8. novembra 1918. godine postao je predsednik Radničkog i vojničkog saveta Augzburga. Godine 1919. izabran je u bavarski parlament kao član Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke. Nikiš je organizovao stranačku platformu direktno suprotstavljenu Bernštajnovoj, što je dovelo do njegove izolacije. Početkom 1926. godine napustio je stranku i pridružio se Staroj socijalističkoj partiji, postavši glavni urednik stranačkog časopisa Der Volksstaat. Godine 1928. takođe je napustio tu stranku i od tada je odbijao da se pridruži bilo kojoj organizaciji.
U međuvremenu, 1. jula 1926. godine osnovao je sopstveni časopis Widerstand (Otpor), koji će ga kasnije proslaviti. Počev od 1927. godine, zbližio se sa Augustom Vinigom, a preko njega i sa svim glavnim ličnostima Konzervativne revolucije, Mladim konzervativcima, neonacionalistima i predstavnicima Bindišovog pokreta. NJegov susret sa Ernstom Jingerom postao je presudan događaj u Nikiševoj ideološkoj evoluciji. U okviru Viderštanda, ideologija nacional-boljševizma se postepeno razvijala.

Dve teme su fundamentalne za nacional-boljševizam. Ideološki, nacional-boljševizam insistira na socijalnoj revoluciji kako bi oslobodio nemačkog radnika od eksploatatorske klase, naglašavajući da se socijalna revolucija može ostvariti samo u kontekstu nacionalne revolucije i samo ako ona kao svoj politički cilj postavi stvaranje fundamentalno novog tipa države. Nikiš je napisao: „Samo volja za klasnom borbom kao politički organ i nacionalni rezervoar volje za životom oslobodiće narode.“ Najupečatljivija posledica ovog pristupa, njegovo najupečatljivije otelotvorenje, bilo je spajanje nacionalizma i boljševizma u jedinstvenu ideologiju koja potvrđuje jedinstvo naroda, nacije i države.
Na geopolitičkom nivou, nacionalboljševizam stoji u apsolutnoj suprotnosti sa Zapadom, simbolično predstavljenim u to vreme diktatom Versajskog sporazuma. Ernst Nikiš podseća na „zajednicu sudbina“ (Schicksalgemeinschaft) Nemaca i Rusa. Dobro je poznato da je rusofilija (poput rusofobije na suprotnom polu), Ostorientierung, stalna tendencija kroz nemačku istoriju i ključna komponenta Konzervativne revolucije. Ova tema je najpotpunije istražena u Nikišovom radu.
„Pragmatična rusofilija“ zasnivala se na jednostavnoj ideji da dve države koje su najviše izgubile od Versajskog sporazuma – SSSR i Nemačka – treba da se ujedine kako bi formirale jedinstveni front protiv zapadnih sila evropskog kontinenta.

Štaviše, sama boljševička revolucija je pozitivno ocenjena na dva nivoa:

Prvo, potvrđeno je jedinstvo boljševičkog duha i pruskog stila. Nikiš je tvrdio da je „orijentacija na Istok i uništenje buržoazije“

„Ove sličnosti u samoj Nemačkoj su usko povezane tendencije iste prirode.“ Štaviše, postojala je sličnost u ideji jake hijerarhijske države, mobilizacije naroda, poziva na heroizam, suzbijanja parazitskih klasa i korišćenja tehnologije stavljene u službu razvoja zajednice, a ne profitabilnosti i težnje ka superprofitu.

Drugo, istaknut je ruski nacionalni karakter Revolucije 1917. godine, a marksizam je bio samo spoljašnji, internacionalistički privid.

Ali Nikišova „istočna orijentacija“ je dobila svoj najradikalniji oblik u njegovoj knjizi „Treća carska figura“. Objavljivanje ove knjige 1934. godine označilo je konačno formulisanje nacional-boljševičke ideologije u radikalno idealističkim terminima. Centralna tema ovog dela je ista kao i tema Jingerovog „Radnika“ („Der Arbeiter“). Reč je o razjašnjavanju te „figure“, te „slike“, te „forme“ („Gestalt“) koju moć i dominacija moraju steći u datoj istorijskoj epohi. Nikiš je verovao da dve fundamentalne „slike“ prošlosti – „večni Rimljanin“ i „večni Jevrejin“, koje su obe proistekle iz iste mediteranske kulture – moraju ustupiti mesto novom istorijskom akteru. Ova treća „slika“ je slika Radnika, koju je oživeo rusko-azijski element i pozvala da uspostavi novi oblik dominacije – ne metafizičku ili ekonomsku, već tehničku, ne nacionalnu, već imperijalnu.

NEPRIJATELJ NACIONALSOCIJALIZMA

Ovaj stav je prirodno učinio Nikiša neprijateljem nacionalsocijalizma. Bio je jedan od prvih predstavnika Konzervativne revolucije koji je prepoznao opasnost od Hitlerovog uspona na vlast i distancirao se od njegovog pokreta.

Značenje ove opozicije formulisano je u Nikiševoj čuvenoj knjizi „Hitler – zla sudbina Nemačke“, objavljenoj 1932. godine. Rusko pitanje je tamo takođe postavljeno kao fundamentalna i odlučujuća tačka: nacionalboljševizam je kategorički nespojiv sa antikomunističkom histerijom i rasističkim antislovenstvom nacista.

Nikiš podseća da ideja krstaškog rata protiv Rusije pripada rimo-hrišćanskom, katoličkom arsenalu. Zapadni carevi su se potčinili ovom geopolitičkom trendu u zamenu za papin blagoslov, a sada Hitler želi da učini isto kako bi stekao naklonost Zapada. Iza malog bavarskog agitatora krije se „zapadni agent“. Za Nikiša, takav krstaški rat protiv Rusije je izopačenje ideje „nemačkog otpora“, pod kojim Nikiš podrazumeva „sposobnost nemačkog naroda da se odupre okupaciji i otuđenju“.

Nikiš razotkriva rimokatoličku prirodu nacionalsocijalizma, jasno manifestovanu kako u austrijskom (katoličkom) poreklu Adolfa Hitlera, tako i u njegovoj srodnosti sa italijanskim fašizmom. Evo obeležja zapadne prirode Hitlerove ideologije: opsesija rasnim pitanjima, apsolutistički kult vođe, simpatije prema zapadnim silama i posebno Engleskoj, kompromisi sa Katoličkom crkvom i finansijskim magnatima (demagoško razlikovanje između spekulativnog i kreativnog kapitala), nacionalni mesijanizam i malograđanska želja za stabilnošću, potpuni nedostatak pruske protestantske uzdržanosti u nacističkim manifestacijama i paradama. Nikiš formuliše proročanstvo, čiju će apsolutnu istinitost istorija dokazati:

„Mračne sile Nemačke će se probuditi na ovom lažnom putu. Čak i sada se može videti kako se, u svojoj sterilnoj egzaltaciji, rasipaju u izmaglici konačnog poraza. A ono što će ostati je potpuno umoran, iscrpljen, beznadežan narod. Iscrpljeni, više neće videti smisao nemačkog otpora. Versajski poredak će postati još stroži nego ranije.“

Nikiš će platiti za svoju iskrenost i hrabrost. 22. marta 1937. godine uhapsio ga je Gestapo i smestio u zatvor.  „Otpor“, kao i drugi slični politički pokreti, raspušteni su i zabranjeni. Dve godine kasnije održano je suđenje, a Nikiš je osuđen na doživotnu robiju sa potpunom konfiskacijom imovine i lišavanjem svih građanskih prava. U januaru 1945. godine, sovjetski vojnici su ga oslobodili iz koncentracionog logora Mathauzen. Do avgusta se pridružio Istočnonemačkoj komunističkoj partiji. Ali ni Istočna Nemačka nije blagonaklona prema njemu. Institut za proučavanje imperijalizma, koji je osnovao, bio zatvoren 1951. NJegova prva knjiga, „Evropska ravnoteža“, objavljena posle rata, ali sazrela u zatvoru, dočekana je sa ledenom ravnodušnošću. NJegova druga knjiga, „Kraljevstvo sitnih demona“, zabranjena je u roku od nekoliko nedelja od objavljivanja. Godine 1953, Nikiš se preselio u Zapadnu Nemačku, gde je dočekan ledeno. Tamo je umro, potpuno sam. To se dogodilo tačno na njegov rođendan, 23. maja 1967. godine.

Čitav Nikišov život i rad mogu se sažeti u jednu reč: „otpor“. Otpor protiv Vajmarske Nemačke, koja ga je zatvorila. Otpor protiv Hitlerove Nemačke, koja ga je bacila u koncentracioni logor. Otpor protiv Istočne Nemačke, koja ga je odbacila. Otpor protiv Zapadne Nemačke, koja ga je mrzela. Ernst Nikiš je umro, a da nikada nije video Nemačku o kojoj je sanjao celog života.

Izvor: Pravda/prir.V.D.