Pravda

Piše: Slobodan Samardžija

Ki­na i Ru­si­ja na­sta­vlja­ju da pro­du­blju­ju me­đu­sob­ne od­no­se u svim sfe­ra­ma sa­rad­nje, za­klju­čak je na­kon ne­dav­nog su­sre­ta pre­mi­je­ra dve ve­li­ke ze­mlje Li Ku­i­jan­ga i Mi­ha­i­la Mi­šu­sti­na. Pre sve­ga u obla­sti na­u­ke, teh­no­lo­gi­je, tr­go­vi­ne, eko­lo­gi­je… Ali, ka­ko je is­tak­nu­to u ko­mi­ni­keu ob­ja­vlje­nom ovim po­vo­dom, i u oču­va­nju za­jed­nič­ke bez­bed­no­sti. A po­me­nu­ti de­talj od­no­si se pre­vas­hod­no na – Sje­di­nje­ne Američke Dr­ža­ve.

Ži­vot po prin­ci­pu „sva­ko za se­be” ni­ka­da ni­je da­vao do­bar re­zul­tat na du­že sta­ze. Po­seb­no ka­da go­vo­ri­mo o raz­li­či­tim na­ro­di­ma, sa raz­li­či­tim re­li­gi­ja­ma, dru­štve­nim shva­ta­nji­ma, a uz to ge­o­graf­ski bli­skim, po­de­lje­nim tek za­mi­šlje­nom gra­nič­nom li­ni­jom. Ve­kov­ne se­o­be na­ro­da uti­ca­le su da se bo­lje raz­u­me­mo, jed­no­stav­ni­je pri­hva­ta­mo, po­ne­što na­u­či­mo jed­ni od dru­gih... 

Ipak, ne­ki isto­rij­ski pe­ri­o­di i da­nas se pam­te. Ame­ri­ka još ži­vi na osta­ci­ma mo­ći ste­če­ne po­ko­ra­va­njem za­pad­nog de­la Evro­pe pod iz­go­vo­rom bor­be pro­tiv na­ci­zma Adol­fa Hi­tle­ra. Evro­pa opet ži­vi u ube­đe­nju da je tog istog Hi­tle­ra sa­ma nad­vla­da­la, kao i da je po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka po­be­di­la čak i ne­ka­da­šnji So­vjet­ski sa­vez za­u­vek za­ti­ru­ći ide­ju so­ci­ja­li­zma.

Isto­vre­me­no, Ru­si­ja je shva­ti­la da su na za­pa­du kon­ti­nen­ta sprem­ni da joj po­mog­nu sa­mo uko­li­ko od to­ga ima­ju kon­kret­nu ko­rist, če­ga su se dr­ža­li i to­kom „lo­mlje­nja ru­ke” sa Hi­tle­rom. Na­da u po­moć pr­vih kom­ši­ja Evro­plja­na br­zo je mi­nu­la da bi se, u dru­goj po­lo­vi­ni 20. ve­ka, ži­vot na Sta­rom kon­ti­nen­tu sveo na pu­ki op­sta­nak dva, u mno­go ču­mu su­prot­sta­vlje­na, po­li­tič­ka si­ste­ma.

Ni tre­ćem ve­li­kom igra­ču (pre­ma kla­si­fi­ka­ci­ji u 21. ve­ku) – Ki­ni– sud­bi­na ni­je bi­la mno­go na­klo­nje­ni­ja. Du­go i sa­mi pri­vr­že­ni so­ci­ja­li­zmu Ki­ne­zi su shva­ti­li da sa­mo sop­stve­nim ra­dom i ve­šti­nom mo­gu da se rav­no­prav­no tak­mi­če na glo­bal­noj sce­ni. Ras­kr­stiv­ši sa ide­o­lo­gi­ja­ma ko­je de­le, i sprem­ni da pri­hva­te ono što je pre sve­ga ko­ri­sno, za­su­ka­li su ru­ka­ve, uklju­či­li pa­met i pro­na­šli sop­stve­ni put ko­ji ih je od­veo da­lje i od Ru­si­je i od Ame­ri­ke.

Ka­ko pi­še ru­ski ana­li­ti­čar Fjo­dor Lu­ki­ja­nov, to­kom ve­ćeg de­la ka­snog 20. ve­ka i pr­ve de­ce­ni­je ovog ve­ka do­mi­nant­na za­pad­na pret­po­stav­ka bi­la je da se svet kre­će ka li­be­ral­nom, uni­ver­zal­nom po­ret­ku. Eko­nom­ska me­đu­za­vi­snost, glo­bal­na tr­ži­šta i je­din­stve­ni sku­po­vi pra­vi­la tre­ba­lo je da iz­gla­de isto­rij­ske ne­spo­ra­zu­me i kul­tur­ne raz­li­ke. U toj vi­zi­ji, ci­vi­li­za­cij­ski iden­ti­te­ti – du­bo­ke struk­tu­re tra­di­ci­je, kul­tu­re i po­gle­da na svet – tre­ti­ra­ni su go­to­vo kao re­li­kvi­je.

Ta era je okon­ča­na. Li­be­ral­ni po­re­dak je po­čeo da pu­ca mno­go pre ne­go što je Do­nald Tramp ušao u Be­lu ku­ću, ali nje­gov do­la­zak je uči­nio ras­kid vi­dlji­vim i ne­po­vrat­nim. Ka­ko se sta­ri okvir po­lju­ljao, klat­no se vra­ti­lo ka iden­ti­te­tu, raz­li­či­to­sti i ci­vi­li­za­cij­skom sa­mo­po­tvr­đi­va­nju. Pi­ta­nje sa­da ni­je da li se ova pro­me­na de­ša­va, već ka­ko će svet funk­ci­o­ni­sa­ti u okvi­ru nje.

Ono što je za­jed­nič­ko za Ki­nu i Ru­si­ju je či­nje­ni­ca da su ove dve ze­mlje pro­šle kroz jed­nu dru­štve­nu isto­rij­sku fa­zu vi­še od Ame­ri­ke. Do­ži­ve­le su – so­ci­ja­li­zam i vlast ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja. Ta­kvo is­ku­stvo sva­ka­ko je po­en vi­še u raz­mi­šlja­nju o bu­duć­no­sti. Ali je i ne­što što ovaj dvo­jac vi­še po­ve­zu­je me­đu­sob­no ne­go sa za­pad­nim he­ge­mo­nom. Ta­ko­đe, po­me­nu­ti ni­su vo­di­li i ne vo­de be­smi­sle­ne ra­to­ve po sve­tu, sa­mo da bi za­do­vo­lji­le ne­za­si­tost svo­jih pro­iz­vo­đa­ča oruž­ja. Ra­to­va­lo se ta­mo gde je to bi­lo neo­p­hod­no, pa re­kli bi­smo i – ne­iz­be­žno.

Do­šli smo ta­ko i do pi­ta­nja ka­ko bi se tri na­ve­de­ne si­le po­na­ša­le u ne­kom no­vom ve­li­kom voj­nom su­ko­bu? Ko bi ko­me, u slu­ča­ju po­tre­be, ču­vao le­đa? Objek­tiv­no, po­me­nu­ti iz­me­đu se­be do sa­da ni­su okre­ta­li oruž­je. Na pri­mer, dok su Ru­si (So­vje­ti) po­ma­ga­li Se­ver­nom Vi­jet­na­mu u ra­tu pro­tiv Ju­žnog, ko­jeg su po­dr­ža­va­le SAD (1955-1975), di­rekt­nog su­ko­ba ve­li­kih ni­je bi­lo. Ta­ko­đe, dok je SSSR vo­je­vao u Av­ga­ni­sta­nu (1979-89) vo­di­lo se ra­ču­na da Mo­skva i Va­šing­ton, osim uobi­ča­je­nih osu­da, ne za­di­ru du­blje u ovaj okr­šaj.

Iako, fak­tič­ki, na is­toj stra­ni sa So­vje­ti­ma, Ki­na (ta­da ko­mu­ni­stič­ka ze­mlja), je ove ra­to­ve is­ko­ri­sti­la za sop­stve­nu pro­mo­ci­ju kao ja­kog me­đu­na­rod­nog igra­ča, ali i za oto­plja­va­nje od­no­sa sa Ame­ri­kom. Si­la­zak so­ci­ja­li­zma sa po­li­tič­ke sce­ne osta­vio je pro­stor za ogle­da­nje ve­li­kih na dru­gim po­lji­ma, pre sve­ga eko­nom­skom.

Ali, ono što je da­le­ko bit­ni­je sva­ka­ko je sa­zna­nje da bi u ne­kom no­vom glo­bal­nom su­ko­bu Ki­na i Ru­si­ja bi­li bli­že part­ner­stvu pro­tiv SAD, ne­go ne­koj dru­goj kom­bi­na­ci­ji. Ta­ko ih uči isto­ri­ja. Ovo, na­rav­no, ne zna­či da po­me­nu­to mo­že­mo oče­ki­va­ti. Ta­ko gle­da­no Evro­a­zi­ja je, po svoj pri­li­ci, pro­stor pred­o­dre­đen da svet vo­di na­pred. 

Izvor: Politika