PROMENE
Ovo su beleške, odlomci, pokušaji razmišljanja, nešto poput skice za blagu hriju. ( Hrija (starogrč. χρεία) – oblik rasuđivanja, karakterističan za antičku ritoriku. Cilj je hrije – razjašnjavanje, dokazivanje ili oprovrgavanje neke tvrdnje)
Možemo razmotriti zanimljive promene u Srbiji, ali one će Rusima biti ili suviše jasne ili nerazumljive – na primer, po svemu sudeći, omladinske kafane postaju sve modernije: ako ste ranije mogli sa ulice da uđete u dukserici, sada za sto morate da platite depozit, i to popriličan, devojke troše mnogo vremena spremajući se, a i momci se doteruju. Više je turista, Beograd je postao čistiji. Naftaši se tresu, upravo su stigle sankcije, ljudi se plaše za svoju budućnost, benzinske pumpe rade na rezervama, glasine su sve žešće i sve strašnije. Na prozorima Filozofskog fakulteta u ulici Kneza Mihaila ispisani su slogani pobunjenih studenata, i često – na nemačkom, engleskom i latinskom jeziku, što ukazuje na prirodu i poreklo pobune. Uostalom, čak i gledanje u to nije zanimljivo, sve je poznato i sve smo to već videli.
Ostavimo novosti i politiku na Balkanu onima koji se ozbiljno bave time.
Mene zanima ono istinsko, srpsko, tvrdo. To je uklesano u šumadijskom kamenu.
NAJVEĆI SIROMAH
Guča, 1893. godine, pokojnik umro u svojoj 43. godini
Ovde počiva rab Božiji
Gavrilo Gavrilović
najveći siromah sela Guče.
To što je Gavrilo bijo vrlo pošten
koi bi pre umro od gladi
a ne bi tuđe uzeo
ovaj spomenik podigoše mu
više građana iz mesta
a i sa strane
svojim dobrovoljnim prilozima.
Ovo neka služi za ugled
ostalim siromasima
te neka se i oni
na Gavrilovo poštenje ugledaju.
Tekst epitafa na srpskom naveden je sa ortografskim greškama, koje su napravili kamenoresci. Spomenik se nalazi groblju u varoši Guča, u Dragačevu; tekst epitafa zapisao je novinar Radovan M. Marinković, zatim, pre oko dvadeset godina, perepisala ga je Radmila Mečanin, prevodilac iz tog kraja.
Ovaj natpis govori o srpskom narodu više nego što možete saznati za nedelju dana boravka u Beogradu.
Gavrilo Gavrilović je simbol antievrope. Ako je Evropa – veliki razbojnik, onda je Gavrilo Gavrilović – brat one udovice iz Jevanđelja koja je priložila svoju malu i veliku leptu. Blagoslovena je Serbija koja pamti Gavrila, blagoslovena je Serbija koja pamti udovicu.
Radmila Mečanin, koja mi je pokazala tekst epitafa, u stvari me je i pozvala u Beograd. Prošle godine je došla na ruski štand i odgovorne za rusku delegaciju pitala: “Zašto ne dovodite Štapića?” Očigledno nisu imali snage da joj kažu kako Štapić nije ni laureat, ni stipendist, ni autor bestselera, i jednostavno su me doveli. Možda su oni zaista od Radmile prvi put i čuli za Štapića. Ali nju, prevodioca i “Lavra”, i “Obitelji”, i “Zulejhe…” – nisu mogli odbiti.
Najviše volim da mislim kako me je, preko Radmile, pozvala sama Srbija, i pozvala me je, uglavnom, da bih saznao za Gavrila Gavrilovića. Samo to vredi šest provedenih dana. Samo to učvršćuje moju ljubav prema bratskom narodu, daje mi nadu i greje me.
UNUTRAŠNJI SRBIN
Uopšte, Rusiju treba voleti jedino onako kako to čine mnogi Srbi. Vole je kao majku, kao san, u celini, bez ikakvih ograničenja i prigovora. Vole je kao nešto savršeno, kao ideal, kao, u izvesnom smislu, preteču budućeg Carstva, mada, naravno, kad je Carstvo u pitanju, vreme ne postoji. Sama LJubav silazi do vremena jedino radi žrtve, ali i žrtva ima vanvremenski karakter.
Među nama ima ljudi koji vole Rusiju pre 1917. godine, Rusiju pre 1991. godine, vole Rusiju koja se nazire negde iza nekog vremenskog horizonta. To je čudno, jer majku ne možeš voleti juče, danas ili sutra. Majku možeš voleti samo van vremena, zato što, kao što je već rečeno, LJubav ne podleže vremenu. LJubav je savršena i večna, inače nije LJubav.
MEDIJI I ROK – ZVEZDE
Pravoslavni bogoslov Larše, odnosno za nas, Ruse – brat, iako je Francuz, saglasan je s Makluanom koji je formulisao suštinu savremenih medija. „Prenosilac ima daleko veći uticaj na način života ljudi, na njihov način razmišljanja i delovanja, nego samo saopštenje.“ Larše raspravlja o uticaju informacija i pokušava da nađe sredstva za izbavljenje od informacione zavisnosti. Ova formulacija mi je bliska kada je iznesemo van okvira rasprave o medijima. Ovaj zakon se uspešno primenjuje u oblasti umetnosti. Razmotrimo ga na primeru savremene ruske književnosti:
Samo književnost, zahvaljujući svojim prenosiocima – velikom Limonovu i njegovom nasledniku Prilepinu – poslala je bataljone vojnika na front. Sve ostale vrste umetnosti, uzete zajedno, ne mogu uraditi za Otadžbinu ni deseti deo onoga što su zaredom uradila dva vodeća ruska pisca u poslednjih četrdeset godina. Samo književnost, koju oličavaju Dolgareva i drugi pesnici, munjevito je reagovala na ono što se dešavalo.
Ruska književnost je bila ispred svih umetnosti, kada govorimo o odbrani Otadžbine. Pri tome (o, kako je Larše u pravu) – mnogi, koji su slušali govore ili čitali publicistiku naših najboljih pisaca, nisu nikad uzeli u ruke njihove romane. Prenosilac, sam pisac, i jeste figura koja vodi narod.
Pisac je danas u stanju da vodi ljude u smrt radi ideje. Zato što su najveći ruski pisci – u suštini rok zvezde, lideri i vođe istovremeno.
Limonov je naš superpanker, hipergonzo, ili jeretik, ili jurodivi, skitnica i asketa koji se upuštao u avanture, o svom trošku je odlazio na Balkan, u rat, pa izgubio posao u Francuskoj zbog toga što je ustao u odbranu nesrećnih Srba u doba njihovih teških nevolja.
Prilepin je naš superheroj, oličenje vernosti, ili pravednik ili buntovnik, Nikon i Avakum u jednom, istinski Nižegorodac, vojnik svoje zemlje, čovek koji preživljava eksploziju mine i, iznova sastavljen na hirurškom stolu, ponovo odeva boje maskirne, ratne uniforme.
Figure velikih pisaca su, same po sebi – književnost, same po sebi – ideja; njihovi putevi su neponovljivi. Zar nam to pouzdano ne dokazuje Limonovljeva biografija, koja je postala bestseler u Francuskoj? Zar nam to ne gromoglasno, ali govori Prilepin kada njegov „Jesenjin“ postaje bestseler kod nas?
Limonova su u Srbiji voleli tako da nije mogao mirno proći ulicom, grlili su ga ljudi koje ne poznaje. Narod koji je želeo da ga čuje punio je sale.
Samo Prilepin zna koliko bi mu prtljaga bilo potrebno da preveze svu rakiju koju su mu poklanjali Srbi.
Radmila kaže da je Srbija njih dvojicu primila na različite načine. Limonov je ipak bio stranac, spoljna sila, a Prilepin – domaće čeljade.
A ja sam uveren da je i u Limonovu živeo, i u Prilepinu živi jedan isti unutrašnji Srbin. Oni – nisu braća po krvi nego neki rođaci Gavrila iz Guče. I spomenik na Limonovljevom grobu, kao i Gavrilov, podignut je od narodnih dobrovoljnih priloga. Limonov, kao i Gavrilo, nije ništa stekao.
Srbija je, dakle – zemlja gde se čovek može (pr)overiti poređenjem sa unutrašnjim Srbinom, putem Gavrilovog naroda.
SVETI NIKOLAJ ( VELIMIROVIĆ )
Od svih velikih Srba, najviše me je zainteresovao Sveti Nikolaj (Velimirović). Vladika zadivljujućeg uma, najpreciznije prozorljivosti. Dvadesetih godina HH veka napisao je knjigu u kojoj je predvideo i Drugi svetski rat, pa čak i događaje od 11. septembra 2001. godine u SAD, ali se nije zaustavio na tome i, iz bogoslovske perspektive, ali popularno i lako, protumačio je uzroke i suštinu rata uopšte. To je knjiga „Rat i Biblija“.
U knjizi, vladika razmatra epizode iz Starog zaveta s tačke gledišta Tvorčevog mešanja u ratove. Svetitelj povezuje otpadanje naroda od vere sa ratovima i porobljavanjem, ukazuje na ulogu narodnog pokajanja, na posebnu vrstu Pirove pobede (Lotovo ropstvo), govori o ulozi vođe naroda i istražuje mnoge druge aspekte ratova. Na ovaj ili onaj način, rat je uvek deo uzajamnog odnosa naroda i Tvorca. Sam narod navlači na sebe rat, a posledice određuje Gospod.
Na kraju svakog poglavlja dati su jasni, jednostavni i dobro obrazloženi zaključci. Velimirovićeva knjiga zaista se može smatrati praktičnim vodičem za izbegavanje ratova. Sveti Nikolaj se dotiče i Kosovske bitke, i tatarsko-mongolskog jarma, i pada Vizantije, i Balkanskih ratova, i Rusko-japanskog rata sa skorašnjom Revolucijom 1905. godine, i nekoliko drugih sukoba. Sve je potkrepljeno dokazima, jasno i strogo.
Poslednje poglavlje nosi naziv „Jevanđelje i rat“. Tamo je vladika takođe kratak i jasan:“ Da bi sad jedan čovek mogao hoditi Bogu ugodnim putem, mora voditi jedini Bogu ugodni rat. A to je rat protiv samoga sebe.“
To je onaj rat u kome je, očigledno, Gavrilo iz Guče, siromašni seljak iz Šumadije, umeo da pobedi.
„Oni, koji ne vode rat protiv samih sebe, protiv svojih strasti, poroka i greha, neminovno ga vode protiv Boga i svojih bližnjih“– ovo je jedan od zaključaka poglavlja o Jevanđelju i ratu. Tu nema šta ni da se komentariše.
Očigledno je da su vodeći ruski pisci i pesnici uvek nosili tugu naroda, zajedno sa svojim narodom. Lideri naše kulture su bili i biće – uz svoje ljude i u doba kazne, odnosno lekcije koju je dopustio Tvorac. Jasno je da kaznu (lekciju) nose telo i duša, kazna se daje prirodno, inače ne bi bila doživljena. Sposobnost da se to prihvati čini naše najbolje ljude velikim. Tako oni postaju učesnici epa, univerzalnog mita o Rusiji, same istorije.
O tome izvanredno piše Dolgareva, koristeći uobičajeni američki izraz, ali ga ispunjava novim, smirenim smislom: „Svetla se gase / Noć će biti puna čudovišta / Ali bez obzira da li je moja zemlja u pravu ili nije / ovo je moja zemlja.“
Kivot sa moštima Svetog Nikolaja nalazi se u manastirskom hramu u selu Lelić, rodnom mestu ovog sveca. Začudio sam se što nije potpisan – kod nas uvek postoje pločice. Pošto nisam znao može li u crkvi da počiva neki drugi svetac, morao sam da proverim.
Velimirović je ostavio veliko bogoslovsko nasleđe. Gavrilo iz Guče nije ostavio ni reči, čitavo njegovo saopštenje jeste saopštenje o njemu u epitafu.
Prenosilac je više od samog saopštenja – tačno kaže Larše, ali šteta što mu se to ne sviđa. Nesumnjivo je da su i Sveti Nikolaj i Gavrilo iz Guče – neuporedivo veći od bilo kog sopstvenog teksta ili nekog teksta napisanog o njima.
I Limonov, i Prilepin – veći su od bilo kog teksta koji su sami napisali.
Prenosilac je veći od saopštenja. I to nije nešto što je, samo po sebi, loše.
Izvor: Iskra/Prevela Radmila Mečanin
