Piše: Protojerej Andrej Tkačov
Nije obavezno da svi osuđeni na smrt veruju. Ali ako veruju, veruju ne samo malo, već do poslednjeg atoma. I verovatno se tamo mole drugačije. I Hristos verovatno drugačije prihvata molitve iz tog pakla.
Gledao sam dokumentarac „Tvoj brat Kain“. Film iz 2015. godine prikazan je na filmskom festivalu „Radonjež“, ali sam ga video tek danas. Uzgred, „Radonjež“ trenutno ide i prikazuje se u moskovskim bioskopima, ali šira javnost ga nije videla niti čula za njega.
„Tvoj brat Kain“ govori o tužiocu osuđenom na smrt zbog ubistva sa predumišljajem. Pre moratorijuma na „kulu“, živeo je mnogo godina drhteći od zvuka zveckajuće brave. Iako je beznadežni boravak u hladnom kamenom zatvoru teško nazvati „životom“, čovek kojeg izjedaju strah i savest ipak želi da živi. I, kako je rekao Dostojevski, „ako je nitkov pritom čovek, onda je i onaj ko ga naziva nitkovom takođe nitkov“.
„Ja sam“, kaže osuđenik, „jednom ispitivao iste takve kao što sam ja. I jedan od njih, kad sam ga pitao: ‘Šta biste želeli?’, odgovorio je: ‘Kad bih mogao da slobodno sedim ispod jabuke, sedeo bih tamo dok ne umrem.’„
I nastavlja: „Tada mu nisam verovao. Mislio sam da su to samo reči. Sad znam – to nisu reči. To je istina.“
Film istražuje kako zauvek zatvoreni čovek može da doživi sve do čega mnogi napolju ne mare: jezivi užas predstojećeg pakla, mučan i neumoljiv strah od smrti, i Hristos, Koji zaista postoji, i samo u NJemu leži spasenje za sve. Za sve, uključujući i one beznadežne.
Tamo – nije obavezno da svi veruju. Neki postaju ogorčeni ili skamenjeni. Ali ako veruju, veruju ne samo malo, već do poslednjeg atoma. I verovatno se tamo mole drugačije. I Hristos verovatno drugačije prihvata molitve iz tog pakla. Jedan sveštenik koga sam poznavao (iskreno, neverovatan čovek) rekao je da je rad u strogom režimu sa „prugama“ i pošteniji i isplativiji nego rad sa, recimo, bezbrižnim studentima. A doživotni zatvorenici su još ozbiljniji od onih u strogom režimu.
Postoji izreka da ako zločinac bude pogubljen za par godina, to će biti drugi čovek, a ne onaj koji je uhapšen nakon zločina. I postoji debata o zakonitosti smrti ili doživotnog zatvora. Ta debata je neprohodna kao lavirint na Kritu. I neću je ovde komentarisati.
Reći ću samo da je u pitanju iskren i srdačan film. I ako ne svi, onda barem zaposleni u Federalnoj službi za izvršenje kazni, ili studenti prava, pa čak i sveštenici, trebalo bi da ga vide.
Generalno, u Rusiji i drugde se svake godine snima mnogo dobrih filmova, dokumentarnih, a ne igranih, koji su namenjeni gledanju ne da bi se ubilo vreme, već da bi se probudila poluzaspala duša. Evo, „Radonjež“ sad prikazuje ove filmove, ali šira publika o tome nije obaveštena.
Izvor: Stanje stvari
