Piše: Mihailo Medenica
Gledam ta divna nasmejana lica bez straha i vidim šta sam mogao biti da nisam morao već hteo.
Kud bih sve stigao da mi je bar pola njihovog koraka ali lakše je ovako – prezirati ih jer nisu ogrezla u izgovore i laži.
Mi smo morali jer smo pristajali na moranje, oni ne – ova divna deca ne moraju ništa jer ona – mogu!
Sve što mogu čine za nas da mi više ne bismo morali, ali, opet, radije ljubimo lance nego tu divnu decu…
Busajmo se u grudi dok ne puknu, zalud nam je, naše junaštvo su sve one izgubljene bitke, predaje i porazi jer smo strahovali da u slobodi nećemo znati ni kako ni kuda?
Najhrabrije smo jurišali da pobegnemo od čoveka u sebi lažući se kako još ima vremena…
NJihovo smo vreme trošili na naše tišine čekajući da konačno neko progovori.
I kad je progovorio, kad su progovorili najbolji od nas, pohitali smo da ih ućutkamo, opanjkamo, prezremo jer… i mi smo nekada bili tako mladi, lepi, pametni, hrabri… i ne možemo da im oprostimo što su nam oprostili sve.
Ništa nam ta divna deca nisu zamerila, naprotiv, još u nama vide ono za šta smo odavno slepi – slobodne i ponosne ljude, časne pretke, krvare naše rane, bude naše dane, zovu da ih sledimo…
Oni u prve redove, nas čuvaju kao da čemu vredimo, kao da ćemo mi ostati za njima, kao da nam pripada ono što smo od njih oteli: slobodu!
I opet – tako prezrivo i pogano o toj deci jer odrastaju u ljude ne tražeći izgovore i ne živeći laž!
Čuvali smo im lance da ih naslede, a oni odabrali raspeća, i pevaju s njih…
Nismo umeli da ih povedemo, radujmo se što ih pratimo, ta divna deca nam daruju vreme koje smo od njih trošili.
Napisah i ponoviću: nema više vremena za još malo vremena!!!
Ko traži loše u ovoj deci – taj nije našao ništa dobroga u sebi!
Izvor: Stanje stvari
