Da li magija postoji?
Osnovni stav Pravoslavne Crkve jeste: magija postoji. Sile ozlobljene ljudske volje udružene sa demonskom silom mogu činiti zlo drugom čoveku, pod uslovom da taj čovek nije zaštićen blagodaću Božijom. Magija nema nikakvog dejstva na one koji poste, mole se, pričešćuju Telom i Krvlju Gospoda Isusa Hrista, redovno se kaju i ispovedaju kod sveštenika za svoja sagrešenja, koji vode častan i čestiti hrišćanski život. Svepobedni Bogočovek je njihova zaštita: sile demonske im ne mogu nauditi…
Danas Crkva slavi Svetog arhangela Mihaila, velikog vojvodu vojske Gospodnje, koji štiti verne hrišćane od zamki zlobe demonske – naročito od magije i vradžbina.
I još nešto, nešto što zauvek treba zapamtiti: nema „bele“ i „crne“ magije. Svaka magija je zlotvorna. Da ne bismo govorili bez argumenata, evo šta o najpoznatijim magovima sveta, plemenskim šamanima Azije, veli Mirča Elijade u svojoj studiji „Šamanizam“, opisujući obred posvećenja za maga u sibirskom plemenu Jakuta: „Nakon što ga duhovi izaberu stari šaman vodi svog učenika na jednu padinu ili u neku ravnicu, oblači mu šamansku odeću, daje bubanj i palicu i sa njegove desne strane stavlja devet nevinih mladića, a sa leve devet devica. Potom, obukav svoju odeću, prolazi iza kandidata za maga i izgovara određene formule koje ovaj ponavlja. Najpre zahteva da se odrekne Boga i svega što mu je drago, i da obeća da će čitav život svoj posvetiti đavolu, a ovaj će mu zauzvrat ispuniti sve želje“.
Potom učitelj – šaman pokazuje mesta na kojima prebiva zli duh…
Mislimo da je ovo što smo rekli sasvim dovoljno da se shvati da je suština svake magije – služenje đavolu. Knjiga „Da vaskrsne Bog“, koju dajemo na poklon čitaocima, govori i o opasnostima, ali i io spasenju u Hristu.
SVETO PISMO SVEDOČI
Još od doba proroka magija je bila pod osudom starozavetne zajednice. U knjizi Levitskoj se čak predviđa i smrtna kazna za bavljenje magijom:„A čovek ili žena u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube kamenjem, jer su krivi." (Knj. Levitska 20,27)
Biva kažnjen i car Manasija jer se bavio magijom, kao što i svedoči Sv. Pismo:„I provede sinove svoje kroz oganj i gataše i vračaše, i uredi one što se dogovaraju s duhovima i vračare, i činjaše vrlo mnogo što je zlo pred Gospodom gneveći ga."(Druga Dnevnika,33,6)
Takođe biva kažnjen i Saul koji je pribegao ženi vračari i sledio njena proroštva. Čitave gradove i prostranstva predaje Bog uništenju i zaboravu zbog njihovog bavljenja magijom. Prorok Jeremija vrlo živim bojama opisuje kažnjavanje lažnih proroka zbog bavljenja magijom:„A Gospod mi reče: laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao niti sam im zapovedio, niti sam im govorio. Lažne viđenja i gatanje i ništavilo i prevaru srca svoga oni vam prorokuju. A narod ovaj kojem oni prorokuju biće povoljan po ulicama Jerusalimskim od gladi i mača." (Knj. pr. Jeremije 14,14-16)
I Jerusalim i Niniva su stradali zbog bavljenja vradžbinama:„Teško gradu krvničkom... vešte bajalice koja prodaje narode svojim bludom i plemena vračanjem svojim." (Naum 3,4)
Stav Novog Zaveta prema đavolu i njegovim sredstvima sažet je u poslanici apostola Petra:„Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. NJemu se protivite utvrđenom verom... A Bog svake blagodati... On će nas usavršiti, utvrditi, ukrepiti, utemeljiti."
( Prva Petr. 5,8-11)
SVETI OCI I SABORI O VRADŽBINAMA
Učenje Dvanaestorice apostola (Didahi) skreće pažnju vernih na odnos prema svemu što ima veze sa magijom:„Ne budi vračar jer to vodi idolopoklonstvu; niti bajalac, ni astrolog, ni lažni egzorcista i nemoj to ni gledati ni slušati, jer se od svega toga rađa idolopoklonstvo." (Didahi 3,4)
A na drugom mestu ovaj spis opominje:„Ali nije svaki koji govori u duhu prorok, nego treba da ima i vrline Gospodnje." (Didahi 11,8)
Sveti Jovan Zlatoust u besedi „O lažnim prorocima" naziva vračare izdajnicima Hrista:„Formalno su hrišćani i tobože Hristovi učenici, a u stvari su izdajnici. Rečima su pobožni, a u suštini bezbožni. Ovi podli hrišćani veruju mitovima i proročištima, astrologiji i amajlijama. I kako hrišćani mogu verovati u tako nešto? I sa kojom hrabrošću sebe nazivaju hrišćanima? I kako smeju pristupati Svetim Tajnama?"
Za lica koja se bave magijskom delatnošću Sveti Vasilije Veliki u svom 65. kanonu propisuje odlučenje od pričešća dvadeset godina. One koji svojevoljno odlaze kod vračara i gatara Sveti Grigorije Nisijski u 3. kanonu odlučuje doživotno od Svetog Pričešća. Za one koji su na neki način bili primorani da odu vračaru, predviđa devet godina bez pričešća. Ukoliko se desi da se neki sveštenik bavi magijom, takvom sleduje raščinjenje. Ženi koja se bavi magijom da bi privukla nekog muškarca sleduje dvadeset godina odlučivanja od Svetog Pričešća.
Šesti Vaseljenski sabor u 61. kanonu one koji se bave proricanjem budućnosti osuđuje na šest godina bez pričešća. Ista mera važi i za one koji se bave proricanjem sudbine. A ukoliko ne bi prestali s magijskom praksom kanon naređuje odlučivanje od Crkve zauvek.
Pomesni sabor u Ankiri u svom 24. kanonu odlučuje na pet godina od pričešća one koji bi doveli vračare u svoju kuću.
Pomesni sabor u Laodikiji odlučuje od Crkve, u 36. kanonu, sve one koji nose amajlije.
Bez obzira da li neko stavlja na sebe znak krsta i formalno veruje u Bogočoveka Hrista, Crkva ga odlučuje od svog Tela, štiti i opominje svoje vernike.
ZAŠTO SE LJUDI ZANIMAJU ZA MAGIJU I VRAČANJE ( PREMA EPISKOPU NIKOLAJU PROTOPAPASU )
Razlozi su mnogi i različiti.
Tu je, pre svega, radoznalost. Čovek hoće da zna šta ga čeka u budućnosti, da li će savladati prepreke života itd. Magija i vračanje mu nude tobožnji uvid u stvarnost i budućnost. Što se tiče predviđanja i predznanja, demonske sile mogu da znaju samo posledice prirodnih zakona; kao što jedan lekar može da zna dalji razvoj jedne bolesti, ili jedan metereolog predviđa padavina.
Samo Bog Koji, kako kaže Pismo, „ispituje srca i bubrege" zna tajne i budućnost. Demoni kao istančani duhovi mogu poznavati samo sadašnjost, ali ne i budućnost, koja zavisi od promisla Božijeg i sveukupnog sticaja okolnosti i čovekove slobodne volje.
Mnogi, od iskušenja koja su ih snašla, a razočarani u nauku, pribegavaju magiji s nadom da će se izlečiti. Drugi, opet, iscrpe prvo sva moguća sredstva, ali na kraju odu nekom vračaru koji im obeća brzo i efikasno izlečenje. Bolest umesto da ih privede Bogu, udaljuje ih od Boga.
Oni koji su izgubili bliske osobe imaju neugasivo želju da ponovo uspostave kontakt sa njima, da čuju njihov glas i saznaju nešto o njihovom stanju i položaju. Magija i ovo obećava. Spiritizmom se proizvodi utisak da se stvarno čuje glas umrle osobe. A u stvarnosti to su glasovi zlih duhova koji imitiraju glas umrle osobe.
S obzirom da se danas mnogo govori o magiji, to izaziva radoznalost kod znatiželjnih osoba koje imaju sklonost ka mistici i oprobavanju drugačijeg načina života i iskustva. Naročito ih privlače magijski simvolizam i obredi.
Iz želje za osvetom mnogi prilaze magiji plaćajući velikim svotama, samo da vide kako pati čovek s kojim imaju neraščišćene račune.
Iz želje da se oslobodi nervoznog i teškog života današnji čovek prilazi magiji. Međutim, magija ne samo da ga ne oslobađa, nego mu još više oduzima volju i narkotizuje ga.
Osećaj duhovne praznine odvodi u duhovne surogate. U takvim situacijama magija se javlja kao zamena za pravu veru.
KAKO SE SAČUVATI?
Borba đavola protiv verujućeg čoveka je činjenica u koju ne sumnjamo. Ali on ipak nema tu moć da nas primora na zlo, ukoliko, naravno, mi ne pristajemo na tako nešto. Ako bdimo, ako pazimo, ako smo delatni neće nam moći ništa, jer je „veći Onaj koji je u vama negoli koji je u svetu." ( Prva Jn. 4,4). Spasitelj raskopava đavolja dela ( Prva Jn. 3,8), i blagodaću svojom naoružava svakog verujućeg. Kao što su apostoli silom imena Hristovog potčinjavali demone, tako i mi prizivanjem NJegovog svetog imena možemo ostati pošteđeni demonskog uticaja.
Nije dovoljno samo govoriti „Bože, pomozi“, nego treba živeti u saglasnosti sa Gospodnjom voljom, primenjivati NJegove zapovesti, ostvarivati NJegova jevanđelska naznačenja. U tom smislu Origen kaže: „Oni koji žive po NJegovom jevanđelju zaštićeni su od demona i njihove magijske mreže."
Čovek koji postane hram Božji nepobediv je (Ef. b,p). Ko ima veru i život po veri, ima dar da Hristos satire đavola i baca ga pod noge vernoga (Rm. 16,20). Vradžbine ne mogu ništa takvome.
Još jedno oružje nudi naša Crkva. A to je časni krst. „Stavite na sebe znak krsta i videćete da vaši neprijatelji iščezavaju kao dim", piše u svojoj 89. poslanici prepodobni Nil.
Sveti Nikodim Svetogorac savetuje: „Da biste se sačuvali od magije i magijskog demonskog uticaja, imajte svi, i veliki i mali, i muškarci i žene, časni krst okačen o vašem vratu. Jer se demoni boje izobraženja krsta, toliko da gde god ga vide beže od njega, kako su to jednom i sami ispovedili. Sv. Jovan Vostrijski koji je imao vlast nad nečistim silama, upitao je jednom demone: čega se najviše boje? Odgovorili su da se najviše boje triju stvari: krsta koji hrišćani nose o vratu, Svetog Krštenja i Božanskog Pričešća".
PUT OSLOBOĐENJA
Ko postrada od magije, neka bude strpljiv dok se oslobađa. Jer, đavo prvo raslabi volju i misao svoje žrtve. Tako čovek zapada u beznađe. Rezultat svega toga je da čovek postaje nemoćan. I to je krajnji cilj nečistih sila: uništenje ličnosti kao ikone Božije.
Prvo se, dakle, treba pokajati – izmeniti um i život okrenuti Bogu. Pokajanje, kao i sveta krštenjska voda, isteruje đavola i useljava Hrista.
Potom dolaze molitva i post. Ovo je oružje i sam Gospod preporučio: „Ovaj rad se izgoni postom i molitvom" (Mk. 9,29). Sveti Atanasije veliki kaže:„Vidiš li šta čini post? I bolesti leči i telo učvršćuje, i demone progoni, nečiste misli izbacuje iz uma i čini ga svetijim, i srce očišćuje i organizam čini zdravijim. Svako ko strada od nečistih duhova ako poželi i upotrebi ovaj lek, koji se zove post, nečisti duh neodložno od njega odlazi."
Tu je i molitva.Molitvom se čovek ujedinjuje sa Bogom, i ujedinjen sa Bogom ostaje van domašaja demonskih sila. U časovima bilo kog iskušenja hrišćani su od vajkada pominjali i prizivali ime Spasitelja, Bogorodice i svetitelja Božjih. Ovo nepobedivo oružje Crkva preporučuje i danas. Postoje i svešteničke molitve za izgon nečistih sila i oslobođenje vernih.
POUKA VLADIKE ALEKSANDRA
Episkop Aleksandar Mileant piše i ovo:“U Tajni Krštenja čovek raskida lance poroka i dobija silu od Hrista, da povede rat protiv svojih zlih težnji. Ne postoji strast, niti porok, koji ne može biti pobeđen uz pomoć Božiju. Samo je neophodno, da se odlučno uđe u borbu sa grehom i počne da se vodi duhovni život, da se moli, da se kaje, da prima Sveto Pričešće i da moli Boga za pomoć. Zapamtite da u toku prevazilaženja svojih slabosti, čovek raste i postaje jači. Ovaj tok unutrašnjeg rasta sadrži svrhu našeg života na zemlji.“
On upozorava da okultni iscelitelji ne leče u samoj stvari, nego porobljavaju čoveka. Evo šta kaže episkop Aleksandar:“Iako postoje neke razlike u njihovim metodama, ovi iscelitelji koriste psihičko „programiranje“, u kome koncentrisana energija iscelitelja, donosi okultni efekat na um pacijenta. Ovo programiranje, slično drugim okultnim eksperimentima, zahteva punu otvorenost, pasivnu pažnju i bezuslovno poverenju u „iscelitelja“.(...)
Sa svojim okultnim metodama, vračare i hipnotizeri spuštaju odbranu ljudske duše, koja štiti duše od mračnog sveta demona. Ovo se dešava kroz koncentrisanje pažnje pacijenta na ličnost „iscelitelja“, koji, slično medijumu, postoje provodnik demonskog delovanja. Svojim efektima ovakvo „isceljivanje“, ili lečenje vračara slično je hirurškoj lobotomiji, gde se prefrontalni režanj moždane kore odstranjuje.(...)
Mnogi od naših savremenika, zabrinuti su sa problemom „čini“ i „zlog oka“. Ovo postaje izvor zarade profesionalnim čarobnjacima i vračarima, pošto jedan od njih baca kletvu, a drugi je uklanja, pa na taj način pomažu jedan drugom u svom poslu. Iako sigurno postoje, široke mogućnosti za prevare na ovom polju, postoji uvek i opasnost mešanja od strane nevidljivih duhova.
Kao jedina zaštita od ovih duhova i od svih vrsta čini i kletvi, jeste blagodat Svetoga Duha, koju verni hrišćanin dobija u Crkvi besplatno.
Verujući hrišćanin treba da prestane da se plaši čini, ili „zlog oka“ i da se celim srcem okrene ka Bogu radi zaštite i pomoći, uz pomoć molitve, pažljivog čitanja Reči Božije, pokajanja, redovnog primanja Svetih Tajni i dobrih dela, koja se tvore za dobro bližnjih. Ako je sve ovo učinjeno, onda nikakvi napadi zlih duhova neće imati ni najmanjeg uspeha.“
Ko živi pobožno, ne plaši se iskušenja.
POUKE OCA FILADELFA ( PREMA ALEKSEJU JAKOVLJEVU – KOZIRJEVU I DIMITRIJU VALJUŽENIČU )
Već čitava dva milenijuma, danonoćno i neprekidno, vodi se žestoki duhovni rat između pravoslavnih hrišćana, koji vojuju za večno spasenje, i neizbrojivih vojski demonskih, legiona palih, odbačenih duhova. Demoni su lažljiva, zlobna, bespoštedna bića, koncentrati destruktivne mislene energije i bogoboračke volje, koji su, po dopuštenju Božijem, u stanju da se ljudima javljaju i u mislima, i preko čula (pri vizuelnom javljanju oni poprimaju različita obličja). NJihov stvarni izgled, neopisivo je gnusan.
Nevidljiva mislena borba predstavlja odlučujući okršaj duše i demona, u kome se jedan um bori sa drugim, u kome vojuju ideje, postavke, paradigme. Arsenal sredstava koja demoni koriste kako bi porazili čoveka zaista je neiscrpan. Osnovno demonsko oružje jesu lažne pomisli, najčešće prikrivene maskom pravednosti, lepote i harmonije. Perfidni demonski misleni napadaji koji podrivaju Sveto Pravoslavlje iznutra, poput različitih oblika masonsko-ekumenističke jeresi i pseudo-monarhističkih spekulacija, brižljivo su maskirani danas veoma privlačnom i modernom, tobože pravoslavnom retorikom. Zbog svega toga dužni smo da čuvamo duhovnu budnost i trezvenost; u protivnom može nam se desiti da željeno proglasimo za realno, te da na taj način zapadnemo u demonsku klopku, sa svim posledicama koje iz toga proističu.
Nije svaka misao proizvod ljudskoga uma: misli dolaze od Boga, od samog čoveka, ali i od đavola. NJihovo razlikovanje je osobiti dar koji stiču samo oni duhovni najsavršeniji. Ali svakako nećemo pogrešiti ako kažemo da negativni odnos prema Hristovoj Crkvi, roptanje ili hula na Boga, sumnja u postojanje Boga, gubljenje čistote Pravoslavne vere, zanošenje jeretičkim visokoumljem ili crkvenim modernizmom, uninije, očajavanje u pogledu svoga večnog spasenja, pomišljanje na najteži, najstrašniji, neoprostivi greh samoubistva (što ne dao Bog!) i sve slične zle pomisli ne ishode od nas samih, već su plod nagovaranja demona.
Kako je moguće da je takva gnusna laž pod uticajem demona porobila veći deo čovečanstva?
Za one koji žive po ploti i koji su lišeni blagonadežne zaštite blagodati Božije „laža i otac laži“ svakako je besprekorni logičar. Satanska logika nailazi na dobar odjek u palom, neočišćenom, ogrehovljenom čovekovom mentalnom sklopu. Plotskim mudrovanjima bliski su i potpuno saobrazni demonski argumenti. Ako, pak, ovo pređe u naviku, glas savesti u ljudskom biću, koji zapravo nije ništa drugo do glas Božiji, biće zanavek zamenjen glasom palog, lažnog, satanskog razuma. A da bi se ova adska zamena mogla što bezbolnije i lakše izvršiti, satana deluje veoma oprezno, nikako ne otkrivajući svoju pravu prirodu i uspešno proglašavajući svoje mračne, pogibeljne ideje za plod naših vlastitih misli. I tako dolazimo do tragičnog paradoksa: žrtva se nalazi u najtešnjem mislenom kontaktu sa dželatom, a on za nju kao da i ne postoji. Mudra izreka nas uči: „Najveća pobeda satane jeste naše uverenje da on ne postoji.“
Na kraju, naš greholjubivi, strastima porobljeni ego stupa u neprekidno misleno opštenje sa satanom, ne pokušavajući da se zamisli nad tim šta se to sa njim zbiva. Štaviše, čovek više ne može i neće da živi na neki drugačiji način.
Zato, znajući ovo, moramo da na sve moguće načine izbegavamo bilo kakav, pa i najkraći misleni razgovor sa ocem laži. U protivnom nećemo izbeći nesreću.
Demonske pomisli treba odsecati čim se po prvi put pojave, nikako ne stupajući sa njima u razgovor. Kažemo: odsecati, dakle, ne prosto udaljavati, nego ih čupati iz korena i izbacivati iz svesti svesnim i voljnim naporom uma i molitvom, pre svega Isusovom.
Najidealnije bi bilo neprekidno tvoriti Isusovu molitvu: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“ (odnosno, po Sv. Nilu Mirotočivom, „Gospode, Isuse Hriste, Sine i Logose Božiji, Bogorodice radi, pomiluj me grešnog“). U tom slučaju um pogružen u molitvu postepeno će zadobiti sva ona svojstva koja su mu neophodna za duhovni život i borbu – postaće čist, bodar, pažljiv, postojan, pronicljiv; naučiće da još izdaleka prepoznaje neprijatelja i, što je najvažnije, naoružaće se ognjenim mačem koji nikada ne miruje. Misleni neprijatelji ni pored najveće želje neće biti u stanju da se približe takvome umu. Drznu li se da pristupe, biće opaljeni molitvom i prognani.
To je, dakle, sigurna i mnogomoćna zaštita od mislenih neprijatelja.
„Velika je snaga ove kratke, dirljive, svete molitve, i zato vazda moramo biti njome naoružani“, učio je otac Filadelf. „Često ljudi govore: nisam bio raspoložen, nisam imao vremena, loše sam se osećao, bio sam premoren i slično. Ali svi su ti izgovori samo sramno ponavljanje bajki kojima nas omađija lukavi. Ako ti je loše – ponavljaj Isusovu molitvu i laknuće ti. Ako si premoren, lezi, ponavljaj molitvu, i odmorićeš se. Ko je pretrpan obavezama i mora brzo da radi, treba da brže tvori Isusovu molitvu: to će ubrzati njegov posao i omogućiti da se uradi i više i brže. Grize li te uvreda ili zloba, što pre se lati Isusove molitve, i ubrzo ćeš osetiti da bi bio u stanju da zagrliš čoveka koji te je uvredio i prema kome si osećao zlobu.“ Desi se, međutim, da molitve nestane, ili da ona skoro presuši, te da pomisli, ne odstupajući, napokon počnu da pobeđuju. U tom slučaju neophodno je otkriti ih prvom prilikom na ispovesti pravoslavnom svešteniku, pristupajući Svetoj Tajni pokajanja. Otkrivene pomisli gube svoju snagu i neizostavno se udaljavaju.
U manastirima se ranije praktikovalo jedno naročito duhovno upražnjavanje – otkrivanje pomisli. Svake večeri, naime, iskušenici i monasi otvarali bi pred duhovnikom svoju dušu, podrobno opisujući sve pomisli koje su imali tokom dana, da bi zadobili odgovarajuću pouku. Ovo duhovno delanje potpuno je obesnaživalo sve zlobne pokušaje neprijatelja našega spasenja, pružajući podvižnicima veliku korist. Međutim, naivni borci sa zlom – naučnici, političari, vojskovođe – najčešće ne znaju sa kim imaju posla, pa čak ni ne podozrevaju kolika je sila vražijeg uticaja. Oni misle da to što nazivamo neprijateljem roda ljudskog nije objektivna realnost našeg palog sveta, nego nešto apstraktno, nešto što predstavlja samo mitski lik iz priča za malu decu. Ima i visokoumnih intelektualaca koji se izdaju za pravoslavne a odriču postojanje đavola. Mnogi ništa ne znaju o prirodi zla, naivno smatrajući da se jedno zlo može pobediti drugim. Tako je jedan general iz ruskog belogardejskog pokreta svojevremeno proklamovao načelo: „Protiv boljševika, pa makar i sa crnim đavolom!“ Ovde vidimo frapantno nepoznavanje pravoslavne hrišćanske koncepcije sveta, koje je predstavljalo rak ranu Belog pokreta. „Taj nesrećnik nije shvatao da se ne može s đavolom protiv đavola („Kako može satana satanu izgoniti?“, Mk. 3, 23) i da je takva borba beznadežna, besplodna, te da ne može dovesti do uspeha“ (Arhiepiskop Averkije, „Rusija uoči drugog dolaska Hristovog“, str. 114).
Smrtno je opasna još jedna krajnost. Mnogi obrazovani ljudi koji veruju u Hrista kao da uočavaju koliko su raznovrsne, lukave i perfidne demonske zamke, zbog čega lakomisleno izjavljuju: „Da bi se neprijatelj pobeđivao, moramo da poznajemo njegovo oružje.“ Pod ovim izgovorom oni bojažljivo učine prvi korak, priđu polici sa knjigama sumnjive vrednosti i kupe neki demonski falsifikat. Zatim se bace na čitanje, i „da bi bolje upoznali protivnika“ udube se u okultno-magijsko štivo.
Čime se sve to okončava nije teško pogoditi. Ovakvi suviše radoznali „istraživači“ i „analitičari“ zaboravljaju da objekat njihovog interesovanja nije neutralan u duhovnom i moralnom smislu.Naprotiv, on raspolaže strašnom sposobnošću da pokori volju nesrećnog „istraživača“. I to se zaista i dešava. Čak i neznatno misleno približavanje „predmetu interesovanja“ krije u sebi nemalu opasnost.“
ZA KRAJ
Poštovani čitaoci, knjiga koja vam se nudi u pdf formatu korisna je za dušu i pomaže da se spasemo od demonskih izazova. Ako neko bude imao koristi od nje, neka u molitvi pomene njenog priređivača, potpisnika ovih redova. Da nas Gospod, molitvama Majke Božje, Svetog arhangela Mihaila i svih svetih, pomogne na putu spasenja.
Izvor: Pravda
