Piše: Miloš Zdravković

Na početku želim da naglasim nešto što mi odavno postaje rutina, svaki put kada pišem o energetici, geopolitičkim odnosima ili o promašenoj energetskoj politici Evropske unije, unapred očekujem osudu jednog dela liberalne javnosti. Navikli su da svaku kritiku Zapada tumače kao “rusku propagandu”, a svako ukazivanje na pogrešne strateške odluke EU kao “relativizaciju”. Ali ako je poslednjih deset godina nešto dokazalo, onda je to činjenica da se stvarnost ne menja time što se o njoj ćuti. Naprotiv, ćutanje samo produbljuje iluzije.

Upravo zato ovaj tekst nije pokušaj da se nekome dopadne, već pokušaj da se stvari nazovu pravim imenom. Energetska politika EU, ideološka upornost koja je zamenila strateško razmišljanje i slepa vera u model koji nije imao dodira sa realnošću, postali su jedan od glavnih uzroka današnjih lomova. I Ukrajinska tragedija, politička, vojna, demografska i energetska, ništa drugo nije do posledica tih istih iluzija.

Kada sam podelio Trampov mirovni plan za okončanje rata u Ukrajini. Komentari koji su usledili otkrivaju jednu poraznu činjenicu tj. veliki deo javnosti i dalje živi u narativima koje su izgradili zapadni mejnstrim mediji. U tim narativima rat je mogao da se završi drugačije te da bi Ukrajina do sada pobedila da nije “trampizma”, Rusija je “agresor kome se ne sme popustiti” a Ukrajina je navodno strateški stub Zapada.

Ta priča nikada nije imala veze sa realnošću.

Pre Trampa nije bilo mira, bila je eskalacija

Važna je jedna nepobitna istina. Pre Donalda Trampa na vlasti je bila administracija koja je otvoreno vodila rusofobnu politiku. Ista ona administracija koja je:

• podsticala konfrontaciju,
• učestvovala u obuci ukrajinskih snaga,
• isporučivala teško naoružanje,
• gurala Kijev ka NATO-u čak i kada je to bilo protiv interesa same Ukrajine. Znao se Ruski odgovor, po uzoru na Kubansku krizu.

Uz njih je stala kompletna EU, NATO struktura, britanska i američka obaveštajna mašinerija, stotine milijardi dolara, logistika, dronovi, sateliti, instruktori, PVO, celokupan zapadni arsenal koji jedna država može da dobije bez formalnog ulaska u savez.

I opet ni to nije bilo dovoljno.

Šta je Rusija tražila pre rata? Minimum za mir, maksimum za stabilnost

O tome se na Zapadu ćuti, a kod nas retko govori. Pre sukoba Moskva nije tražila teritorije. Tražila je ono što svaka velika sila očekuje na svojim granicama , vojnu neutralnost suseda i poštovanje identiteta sopstvene manjine.

Dakle, dva zahteva:

1. Da Ukrajina ne uđe u NATO.
2. Da se ruskoj većini u pojedinim oblastima garantuju jezik, crkva i kulturna autonomija.

Zapad je to odbio kao da je u pitanju ultimatum, a ne najskromniji mogući minimum za izbegavanje rata. Narativ je bio jednostavan: “Rusija blefira.”

Nije blefirala.

Ruska logika je starija od Putina, stara je dva veka

U Moskvi su jasni:
U poslednjih 200 godina napadani smo pet puta. Rat se više nikada neće voditi na ruskoj teritoriji.

To je bila poruka države koja pamti 1812, 1914, 1941, Čečeniju, Gruziju.
Države koja, za razliku od Zapada, ima stratešku kulturu, dug rok razmišljanja i jasnu percepciju opasnosti. Dok je Zapad politički improvizovao, Moskva je sprovodila stratešku konstantu.

Ukrajina je verovala u obećanja koja nikada nisu bila realna

Kijev je u rat ušao sa pogrešnom geopolitičkom procenom tj. da može biti udarnik Zapada koji će Rusiji zadati istorijski poraz.

Uverenje je bilo sledeće:
— Zapad će isporučiti sve resurse.
— Rusija je ekonomski slaba.
— Armija će se raspasti.
— Sankcije će srušiti državu.
— NATO će držati politički kišobran

—U Rusiji će izbiti “neka obojena revolucija”, te će Putina ubiti njegovi generali. Sve ovo smo čitali, slušali, čak I u srpskim medijima.

Ništa od toga se nije desilo.

Iluzija Zapada tj. šarene laže o demokratiji, fondovima, milijardama i „evropskom snu”

Ukrajina nije verovala samo u vojnu podršku Zapada, verovala je u pakovanje obećanja koje već trideset godina slušamo i mi na Balkanu. Turska pedeset godina. Verovala je u šarenu priču o demokratiji u lekciju o “evropskim vrednostima” u milijarde koje će navodno padati s neba kada „pređe na pravu stranu istorije“.

A šta je dobila?

Isto ono što su dobile sve zemlje koje su poverovale u tu priču: obećanja fondova koji nikada nisu namenjeni njihovom razvoju, već kontroli, kredite predstavljene kao “pomoć” i politički uslovljena sredstva koja stižu samo ako se odrekneš sopstvene industrije, energetike, ruda, zemljišta ili prava odlučivanja.

Ukrajini su pričali o modernizaciji dok su joj u praksi lomili kičmu. Nama u Srbiji godinama govore o “nepovratnim sredstvima iz EU fondova”, o “milijardama koje nas čekaju”, o evropskoj budućnosti kao nagradi za poslušnost a onda od nas traže da odustanemo od svega što čini našu stratešku suverenost.

Priča o ljudskim pravima olako se pretvorila u zahtev da Srbija odustane od ruda na Kosovu i Metohiji, od sopstvene energije, od ekonomskog razvoja sve zarad bajke o nekoj navodnoj evropskoj budućnosti.
Evropa nam uvek nudi iste šarene laže: „Samo se odreknite onog što vam pripada a mi ćemo vam dati papirić na kome piše da ste napredni.“ Podarili su nam samo naprednu vlast. Onog trenutka kada nekadašnji predsednik Tadić nije potpisao Briselski sporazum, dobili smo šta smo dobili.

Ukrajina je prošla kroz istu matricu.
Nudili su im “reforme”, “otvaranje tržišta”, “milijarde investicija” i “evropske standarde”. A danas je ta ista Evropa sklonila pogled, ostavila zemlju razorenu, a narod prepolovljen. Što više mala država poslušno ispunjava zapadne političke želje, to manje dobija. To nije teorija zavere to je istorijska konstanta.

Današnja slika Ukrajine, hladna statistika bez propagande

Kada se skine emocionalni sloj, ostaje gorka realnost:

• 80% morske obale izgubljeno — pristup moru sveden na simboliku.
• Industrijska jezgra izgubljena — žitnice, ruda, energija, čelik.
• Vojska smanjena za više od polovine, i demografski i tehnički iscrpljena.
• NATO članstvo postalo nedostižan horizont, ne pregovaračka mogućnost.
• Ruski jezik i crkva vratiće se uprkos zabranama, jer ih istorija vraća.
• Stotine hiljada mrtvih, razorene porodice, generacija uništena.

Zapad očito nije postigao ono što je hteo, da iscrpi Rusiju ekonomski i vojno praktično do poraza, čak ni do adaptacije, na po njima razumnu meru jedne istorijske sile. Zato je Ukrajinu iscrpeo do ivice nestanka. Ni EU nije daleko od recesije, izazvane finansiranjem rata u Ukrajini, odustajanjem od ruskih sirovina I energenata, ruskog tržišta…Naravno da ne zaboravim i “Zelenu agendu”, ali to je posebna priča.

Zapadno odricanje od ukrajinskih ambicija

Kada je postalo jasno da Rusija neće izgubiti rat i da ga ne može izgubiti, tj da se neće desiti smena vlasti,jer niko u SAD I EU nije ni pomislio da nuklearna sila može da izgubi rat, Zapad je spustio ton.
Priče o “osvajanju Krima”, velikih ofanziva oružanih snaga Ukrajine… nestale su preko noći.

Kada je američki izborni ciklus promenio dinamiku, Ukrajina je shvatila da je prestala da bude tema, a postala trošak.

Geopolitika se vratila svojoj hladnoj matematici, tj. slabe države (Ukrajinu svakako ne možemo nazvati malom državom) ne vode ratove bez velikih patrona, a patroni se brzo umore.

Istinska pouka je da su iluzije najskuplje

Ovo nije lekcija o Rusiji. Ovo je lekcija o tome šta se desi kada država poveruje da će je velike sile štititi više nego što štite sopstvene interese i strategiju. Ukrajina je poverovala da je Zapad vodi ka pobedi.
U stvarnosti je Zapad vodio Ukrajinu ka ratu koji nikada nije mogao biti dobijen.

I zato, danas:

• zemlja je fizički prepolovljena,
• demografski devastirana,
• ekonomski razorena,
• strateški osuđena na pregovore iz pozicije slabosti.

A šta ovo znači za Srbiju?

Srbija mora da vidi sebe u toj slici, ne u fizičkim razmerama, nego u obrascu. Geopolitička naivnost je luksuz koji male države ne mogu da plate. Ko uđe u tuđi sukob, postaje tuđa moneta. Ko veruje u tuđu zaštitu, gubi sopstvenu. Ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se razbiju.

Srbija danas mora mnogo jasnije nego ikada da zna, da naša bezbednost zavisi od našeg promišljanja, a ne od tuđih obećanja. Da se za obećanja ne odriče onog za šta su dedovi i pradedovi ratovali.

I zato ukrajinska tragedija nije samo ukrajinska. Ona je upozorenje svima nama.

Izvor: Iskra