Piše: Vladimir Dimitrijević
Da li Srbiju ukoliko ne uđe u EU zaista čeka „ledena smrt“ u zapećku „Zapadnog Balkana“ - — ili je ovo samo još jedan propagandni mit bez stvarnog utemeljenja?
Kad Srbin čuje reč „unija“, odmah mu na pamet pada unijaćenje njegovih predaka, koje je Vatikan sprovodio uz pomoć Mletaka i Habzburga, primoravajući decu Svetog Save da priznaju papu rimskog, a nudeći im da sačuvaju svoj „grkoistočnjački“ obred. Reč „unija“ nas podseća na Matavuljevog Pilipendu, koji neće da pređe u „carsku viru“, makar umro od gladi; takođe, ne možemo ni izgovoriti ovu reč, a da se ne setimo svih lukavstava i podlosti kojima su se služili latinski misionari da bi Srbe preverili.
MIT O EU
Ni o čemu se kod nas, od početka devedesetih godina XX veka do sada, nije toliko raspravljalo kao o toj Uniji. Ne uđemo li u EU, u koju je ušla skoro sva Evropa (izuzev „siromašnih“ država poput Švajcarske, a napustila ju je i Velika Britanija), čeka nas „ledena smrt“ u zapećku „Zapadnog Balkana“. Nismo u Evropi ako nismo u EU. Svi zločini koje je EU, skupa sa SAD, počinila prilikom raspada SFRJ, proterujući Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta, zaboravljaju se da bi se „ušlo u Evropu“. Čak i sada, kada EU jasno kaže da joj ne pada na pamet da se dalje širi, EU mantra ostaje na snazi u Srbiji. Mit o EU kao jedinoj Evropi vredi preispitivati.
The myth of the EU as the only Europe deserves to be reexamined.
PRVOBITNO JEDINSTVO EVROPE I VIZANTIJA
Evropa je, na svojim počecima, bila jedno, kao Rimsko carstvo. Rimsko carstvo nije „isparilo“: ono je nastavilo da postoji kroz Sv. ravnoapostolnog cara Konstantina, koji osniva Novi Rim, Carigrad. Kako kaže Georgije Ostrogorski, govoreći o situaciji Zapada koji je, u doba „seobe naroda“, pao pod vlast varvara: „Car (u Carigradu, nap. V. D.) se i dalje smatrao poglavarom celog Rimskog carstva i cele hrišćanske vaseljene.“
Zemlje koje su nekad bile delovi Rimske imperije smatrane su za večiti i neotuđivi posed rimskog cara u Carigradu. Zato je Sv. car Justinijan (526–565), po Ostrogorskom, krenuo da „povrati svoje rimsko nasleđe, da oslobodi rimsku zemlju od vlasti varvara i arijanskih jeretika i da uspostavi Imperiju u njenim starim granicama, kao jedino rimsko i pravoverno carstvo“. Osnova te jedinstvene Evrope bilo je „rimsko državno uređenje, grčka kultura i hrišćanska vera“ (pri čemu ovaj red navođenja u delu Ostrogorskog treba obrnuti: hrišćanska vera, grčka kultura i rimsko državno uređenje). Zato Vizantinci sebe nisu smatrali „Grcima“, nego „Rimljanima“ – Romejima, čuvajući celokupno evropsko nasleđe neokrnjenim. Kao što uočava naš ugledni geopolitičar Miloš Knežević: „Vizantija nije mogla, niti htela, da sruši Zapadno Rimsko carstvo, ona je bila njegov odvojeni, drugi i moćniji deo. Rim je pao pod najezdama i usled razaranja severnih varvara. Rimski Zapad je revarvarizovan, dakle, primitizovan. Između kulture pridošlica i rimskih tekovina nije bilo kulturne neposrednosti i sabiranja, te tekovine posredovala je i nasledila Vizantija. Neposredna naslednica Vizantije je kasnije postala Rusija i neke zemlje i narodi istočne, tj. jugoistočne Evrope“.
Ali, šta se desilo sa Vizantijom?
Ona je, na Zapadu, prezrena i odbačena i poreknuta kao Evropa. Hegel celu istoriju Istočnog Carstva Romeja svodi na „odvratnu sliku slabosti, u kojoj bedne, štaviše, apsurdne strasti nisu dale da nastanu velike misli, dela i individuumi“. Miloš Knežević ukazuje na činjenicu da „Zapadna Evropa prećutkuje, potcenjuje i nipodaštava Vizantiju, i to čini veoma dugo“, mada je Vizantija trajala duže od starog Rima; previđa se da se „romanstvo za mnogo vekova produžilo u romejstvu“.
MITROPOLIT JEROTEJ DOKAZUJE
Ugledni grčki teolog, mitropolit Jerotej Vlahos, jasno nam to tumači u svom ogledu „Međusobni uticaj bogoslovlja i politike u Evropi“: “Očigledno je da današnjom EU uglavnom vladaju papisti i protestanti, jer pravoslavci čine manjinu. Sigurno, trebalo bi da se podsetimo da, kao što kažu mnogi savremeni istoričari, glavninu Evropljana čine potomci starih Rimljana koje su porobila germanska plemena, zauzevši zapadni deo vizantijskog Carstva. Tako danas, glavnina Evropljana ima romejsko poreklo, dok takozvanu vladajuću klasu čine potomci franačkih osvajača. Dakle, podizanjem zdanja današnje Evrope, ponovo izranja Evropa kao carstvo Karla Velikog, a on je, uzgred budi rečeno, otac savremene Evrope, koji je smrtno mrzeo romejsku tradiciju. Poznato je da francusko–nemačke snage danas rukovode Evropom.
Međutim, s druge strane, mnogo evropskog sveta u svojoj nacionalnoj podsvesti nosi sećanja i arhetipove iz jelinstva i zbog toga poštuju i cene pravoslavnu tradiciju.“
S tim i takvim, probuđenim Evropljanima vredelo bi sarađivati u pokušaju da se prvobitno jedistvo duha i kulture obnovi, na opšte dobro svih Evropljana. Avaj, to se ne dešava. I verovatno se, u času „propasti Zapada“ ( Špenglerov izraz ) ne može ni desiti.
RAZLIKE IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Istok i Zapad su se, po mitropolitu Jeroteju, razvijali u različitim pravcima, što se vidi i danas. Zapad se opredelio za materijalizam, Istok za ličnost; Zapad je racionalizam, Istok je apofatizam kao nadilaženje puke racionalnosti; Zapad je juridički moralizam, Istok etika kao isceliteljstvo duše; Zapad je papizam i papoliki centralizam, Istok je sabornost; Zapad je počeo kao rasistički feudalizam, Istok je znao za državu kao jemstvo pravne jednakosti građana. Zato Vlahos kaže:
Postaje, najzad, očigledno da postoji ogromna razlika između zapadne i istočne tradicije na svim poljima: mišljenja, državnog uređenja i ponašanja. Ovo je, naravno, posledica velike promene koja se dogodila na Zapadu, posle premeštanja prestonice Vizantijske države sa zapada na istok (Konstantinopolj) i nastanka duhovne praznine na Zapadu.
Dakle, mitropolit Jerotej Vlahos govori o najvećoj tragediji Evrope: u prvom milenijumu, nju objedinjuje ista vera i blagodat Božja, od Severne Afrike do Irske. U drugom milenijumu, ona je surovo podeljena, i ta podela traje do danas. Jer, istinsko jedinstvo moguće je samo u Hristu i svetima NJegovim, kojima se Crkva Istoka i Zapada krasila u prvom hiljadugođu od rođenja Gospodnjeg.
SAVEZ VAŠINGTONA I VATIKANA
Suština današnje EU jeste u tome da se ona predstavlja kao prava i potpuna Evropa, Evropa osim koje druge nema. U stvari, kako je to zapazio još knez Nikolaj Trubeckoj, u svojoj knjizi „Evropa i čovečanstvo“, Romanogermani su svoju civilizaciju proglasili najboljom, najvišom i jedinom dostojnom čoveka, i počeli tu i takvu civilizaciju (nazvanu „Evropa“). Kao što pokazuje Hanes Hofbauer, u svojoj studiji o proširenju EU na Istok, romanogermanska evropeizacija leži u osnovi savremene ideje stvaranja Evropske Unije.
U stvari, Evropska Unija kakvu danas znamo nastaje na osnovu velikog sporazuma između Sjedinjenih Američkih Država i Vatikana, postignutog krajem Drugog svetskog rata, kada Ruzveltova Amerika dobija pristanak pape Pija XII da Vatikan napusti podršku Silama osovine zarad sporazuma sa Vašingtonom.
Bela kuća se obavezuje da će gledati kroz prste rimokatoličkim klerofašistima i kleronacistima i da će nastaviti osovinsku borbu protiv boljševizma, a Vatikan obećava svesrdnu pomoć Beloj kući u amerikanizaciji evropskih integracija posle Drugog svetskog rata.
VATIKAN, EVROPA, TREĆI RAJH
Izvrsnu studiju o tome napisala je, na osnovu arhivske građe, Ani Lakroa Riz, francuska istoričarka (A. L. Riz: „Vatikan, Evropa i Rajh od I svetskog rata do Hladnog rata, Službeni glasnik, Beograd 2006).
Iz knjige saznajemo da se papa Pije odlučno angažovao u zaustavljanju procesa denacifikacije u Nemačkoj, jer je to, navodno, „osveta“. Od Poljaka, rimokatolika, tražio je da oproste Nemcima, što treba da učine i drugi narodi koje je Hitlerova čizma gazila:
Iako su ti narodi za vreme rata pretrpeli od Nemačke surove i teške jade, oni treba da budu velikodušni, da zaborave prošlost i da vam, isto kao i ostatku Evrope i čovečanstva, pruže nadu u jedno bolje sutra, obeleženo ljubavlju.
Poznati štićenik pape Pija XII, monsinjor Hudal, pronacistički „vođa nemačke katoličke zajednice u Rimu“, nedvosmisleno je podržavao Hitlera u borbi protiv boljševizma, zbog čega je dobio pohvale od samog Alfreda Rozenberga. U posthumno objavljenom dnevniku, pod naslovom „Životna ispovest jednog ostarelog biskupa“, Hudal se divio nemačkom narodu u borbi protiv boljševizma i zahvaljivao Bogu što mu je omogućio da nabavi lažne legitimacije uz pomoć kojih su nacisti bežali u „srećnije zemlje“ (izraz samog Hudala). Dotični štićenik je spasao, davši mu pasoš Crvenog krsta, i Franca Štangla, upravnika logora u Sobiboru i Treblinki. U poslu je bio i monsinjor Munh, nemačko–američki biskup, rođen u Viskonsinu, koji je bio „sveštenik američkih okupacionih snaga“ u Nemačkoj.
Uz pomoć Vatikana, Amerikanci su obnovili rad nemačkih demohrišćanskih partija, i angažovali kao državnike nove Nemačke (koja će postati „pogonska sila“ Evropske unije) rimokatoličke političare, od kojih su neki svojevremeno podržali i naciste, među kojima su se isticali ljudi poput Konrada Adenauera, svojevremeno gradonačelnika Kelna, Golbaha, gradonačelnika Minhena, Zibekea, gradonačelnika Marburga, itd. To je bila dragocena pomoć Vašingtonu.
BEDEM PREMA RUSIJI
General i potonji predsednik SAD, Dvajt Ajzenhauer, posetio je papu Pija XII i izrazio želju da Amerika svoju politiku u Nemačkoj izgradi na saradnji s Vatikanom, čime se ispunio papin plan: „rehristijanizacija nemačkih masa, učešće katolika u političkom životu, konsolidacija onoga što je ostalo od nemačkog organizma, koga je Vatikan smatrao bedemom pred sovjetskim prodorom, i odbrana jedinstva Nemačke“.
Čuveni obaveštajac Huver dolazi kod pape Pija XII 1946. i 1947, po zaduženju bankara sa Vol Strita, da se raspita o mogućnostima ulaganja u nemačku privredu. Zatim je učinjeno sve da se stvori mit o tobožnjem otporu rimokatoličkih biskupa Hitlerovoj politici. Nemačka nije ostala dužna: recimo, oko 1965. isplaćivala je Vatikanu trista miliona dolara godišnje, u znak zahvalnosti.
SMETAO IM KOMUNIZAM? NIJE NEGO!
Sredinom osamdesetih godina XX veka, papa Ivan Pavao II i predsednik SAD Regan nastavili su saradnju u oblasti „evroatlantskih integracija“: dogovarali su rušenje komunizma u Istočnoj Evropi. Rušenje komunizma podrazumevalo je i razaranje Jugoslavije, u kojoj su Srbi živeli sa nadom da će moći da sačuvaju državu koja ih je, prvi put u istoriji, objedinila.
EU je, već poodavno, totalitarni projekat, koji državama i narodima oduzima slobodu. Nije slučajno: vidimo kako je nastala. Ostavimo po strani činjenicu da, danas i ovde, masonski Brisel ipak više sluša masonski Vašington nego papsku državu. Ali, Vatikan jeste država, i, mada briselska vrhuška radi sve što može na potiskivanju bilo kakvog hrišćanstva iz EU, ipak se papina reč sluša, a Vatikan, Vašington i Brisel se udružuju kad se treba boriti protiv zajedničkog neprijatelja – pre svega, pravoslavnog Istoka.
PITANJA I ODGOVORI
Ko je prvi zagovarao ideju Centralnoevropske unije i „evropskog ekonomskog područja“ sa „fiksnim valutama“?
Valter Funk, ministar ekonomije Trećeg Rajha.
Ko je prvi organizovao naučni skup o Evropskoj zajednici, s koga je objavljen obiman zbornik, gde je istaknuto da nijedna evropska država „ne može sama da ostvari najviši nivo ekonomskih sloboda neophodan za zadovoljavanje svih društvenih potreba“, zbog čega treba pristupiti ostvarivanju ciljeva kao što su slobodan protok robe i kapitala u Evropi (uključujući i Englesku), carinska unija, novi sistem kreditiranja, platnog prometa, koordinacija poreza, cena i plaćanja poljoprivredne proizvodnje u Evropi?
Valter Funk, ministar ekonomije Trećeg Rajha.
Ko je prvi sanjao o „najširem ekonomskom ujedinjenju Evrope“, još 1940?
Joakim fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova Rajha.
Ko je pre svih osnovao poseban Ured za evropsko planiranje i predvideo ujednačavanje putnih dokumenata u Evropi?
Hajnrih Himler, čelnik SSa.
Ko je izgovorio sledeće reči: “Kolikih bi problema čovečanstvo, a naročito evropski narodi, bili pošteđeni da su se prirodni i očevidni životni uslovi poštovali kad su se politički oblikovali evropski životni prostor i ekonomska saradnja! Evropski narodi čine jednu porodicu u ovom svetu! Nije baš pametno zamišljati da tako puna kuća kakva je Evropa, zajednica naroda, može tako dugo da održi različite pravne sisteme i razne koncepcije zakonodavstva“?
Adolf Hitler, naravno.
Ko je rekao da će „u 2000. godini Evropa biti ujedinjeni kontinent“
Jozef Gebels.
DA SE, OPET, PODSETIMO
Valter Funk je zaista prvi čovek koji je tražio osnivanje Centralnoevropske unije sa „fiksnom valutom“, još 1940.godine.
Taj isti Valter Funk, blizak Hitlerov saradnik, godine 1942. napravio je naučni skup u Berlinu, na kome su učestvovali mnogi priznati stručnjaci iz raznih oblasti, posle čega je objavljen zbornik „Evropska zajednica“. Herman Gering je, 22. juna 1940. godine naredio da se hitno načini plan „širokog ekonomskog ujedinjavanja Evrope“.
Ribentrop je, u Ministarstvu spoljnih poslova Rajha, zaista osnovao Evropsku komisiju, koju su vodili V. Dajc i A. Siks, autori planova Evropske konfederacije i skice za budući Ustav iste.
Himler je, u okviru svog štaba, imao Ured za evropsko planiranje, koji se bavio izradom „Priručnika evropske socijalne politike“. Hitler je sanjao o jedinstvenoj Evropi, i o tome govorio u Rajhstagu, 7. marta 1936. godine. I, naravno, Gebels je video da će Evropa biti jedinstvena država do 2000. godine, što je i objavio u časopisu "Der Angriff", 30. januara 1945.
Godine 1943, Ribentropovo Ministarstvo spoljnih poslova pravilo je nacrt svoje prestavke o Savezu evropskih država: “Ujedinjenje Evrope koje se u istoriji već davno ocrtava predstavlja nužan razvoj(…)Evropa je postala suviše mala za međusobno izolovane i zaraćene suverenitete (…). Savez evropskih država mora biti zajednica po mogućnosti svih evropskih zemalja“. O svemu ovome, i mnogo čemu drugom, može se čitati u knjizi Rodnija Etkinsona: “Začarani evropski krug/ Korporatne elite i novi fašizam“ (Svetovi, Novi Sad, 1996).
KAKVE TO IMA VEZE SA SRBIMA?
Romanogermanska Evropa, kako ju je zvao knez Nikolaj Trubeckoj, i za vreme Trećeg Rajha, i danas, kad su joj usta puna „antifašizma“, slično odnosi prema pravoslavnim narodima, pre svega Rusima i Srbima. Evropska unija slavi kao svoj praznik 9. maj, dan pobede nad nacizmom i fašizmom, koji je utemeljio njenu demokratsku budućnost (navodno, to je sadašnja EU stvarnost).
S obzirom da je EU u velikoj meri sastavni deo NATO Imperije, već dugo se u okviru njenih ideoloških laboratorija vrši pokušaj revizije utvrđenih istoriografskih činjenica: Rusiju, koja je imala ključnu ulogu u oslobađanju Evrope od Hitlerovih hordi, nastoje da uklone sa antifašističkog obzorja evropske istorije, iako je podnela najveće ljudske i materijalne žrtve u borbi za Evropu. SAD i EU na Ukrajini vode posrednički rat protiv Rusije, i povratak nacističkim idejama i praksama više im nije stran.
Srbe, narod koji je imao dva antifašistička pokreta (rojalističko-legitimistički i levičarsko-revolucionarni, četnike i partizane), EU i dalje demonizuje, i nastoji da Srbiju svede na „Beopašaluk“. Jedan od metoda je optuživanje Srba za „fašizam“.
EU I SRBI KAO „FAŠISTI“
Istorijska istina je, međutim, nepobitna: Srbi, za razliku od svojih sugrađana (poput Hrvata, bosanskih muslimana, Arbanasa, Mađara i Bugara) u Kraljevini Jugoslaviji, koju je Hitler raskomadao, nisu imali nikakvih simpatija prema Hitleru, Musoliniju i Silama osovine. Herman Nojbaher, specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan, u svojim uspomenama bio je krajnje jasan: jedini narodi koje su Rim i Berlin na Balkanu okupirali bili su Srbi i Grci; svi ostali su bili saveznici Sila osovine (na primer, od Hrvata i bosanskih muslimana, po Himlerovim instrukcijama, napravljena je SS divizija „Handžar“, a od Arbanasa SS divizija „Skenderbeg“).
Čak i srbijanski kolaboracionista, đeneral Milan Nedić, nije bio nikakav germanofil. Predratni levičar, vođa Zemljoradničke stranke, Dragoljub Jovanović, u svojoj knjizi uspomena „LJudi, ljudi“ tvrdi da je, još 1940. godine, Nedić preko njega stupio u dodir sa sovjetskim ambasadorom u Beogradu, Plotnjikovim, i obavestio ga o tome da Nemačka sprema napad na Sovjetski Savez. Nedić je odbio da pošalje, makar i simbolično, bilo koju srpsku jedinicu na Istočni front, protiv Rusije.
ŠTA ČEKA SRBE?
Srbi su, u doba početka raspada SFRJ, imali mirnu savest: bili su saveznici zapadnih demokratija u oba svetska rata, kao i žrtve germanskog ekspanzionizma u Prvom i fašističko – nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu. Ipak, ispostavilo se da su se bivši saveznici sa Zapada našli na strani srpskih neprijatelja. I danas, kad više nema Slobodana Miloševića, koji je, tobož, izazvao zapadnu srbofobiju, rat protiv srpskih interesa se nastavlja, ovog puta pod okriljem EU. Zato većini Srba više nije čudno što nas je Ujedinjena Evropa, 1995. i 1999, sa svojom saveznicom, Amerikom, bombardovala osiromašenim uranom, kao što im više nije čudno da nemački vojnici na okupiranom Kosovu i Metohiji stoje tamo gde su im dedovi bili od 1941. do 1944. godine.
Za Srbe nema mesta ni u Hitlerovoj, ni u NATO EU, makar da domaći evrofanatici pričaju otužne bajke o našoj budućnosti pod žutim zvezdama na plavoj pozadini. No, kako je pevala pesnikinja Desanka Maksimović, „Srbija je velika tajna“. To jest, po Milovanu Danojliću: “Ne gledaj ni zvezde, ni novine./Uzmi daščicu lipovine,/I u njoj dubok ureži usek./Gde je šta stajalo, stajaće uvek!“ Jer, kako reče Vladika Nikolaj, Srbija je sused Evrope, ali ona nije Evropa. Pogotovu nije Evropa koja je, s podjednakim žarom, pod kukastim krstom ratovala protiv Rusije, i sada nastavlja da ratuje protiv nje, pod zastavom NATO pakta.
Izvor: Igl Aj Eksplor (Eagle Eye Explore)
