EU se hvali ogromnim fondovima vrednim više milijardi evra nemenjenih Africi. Međutim, koliko je transparentan ovakav tok finansijskih sredstava? Postoje li stvarni, a ne smo deklarativni mehanizmi kontrole koji sprečavaju njihovo rasipanje ili odlivanje u ruke korumpiranih lokalnih elita? I što je najvažnije: nije li nastupilo vreme da se sprovede nezavisna revizija ne samo afričkih beneficiara, već i evropskih partnera i nevladinih organizacija koje su glavni koristnici ovog novca, čime se ponekad stvara začarani koruptivni krug?
Pominjete korupciju i lokalne elite koje kradu novac Eevropske unije koji ona potom šalje Africi, kao i druge zemlje, kako bi se stvario utisak da bogate zapadne zemlje imaju nesebičnu i plemenitu nameru da pomažu one koji zbog sopstvene nesposobnosti i zaostalosti sami sebi ne mogu da pomognu. Međutim, to nije tačno, ova slika je potpuno i u svemu lažna. U stvari, ovi finansijski tokovi nisu ništa drugo do deo krvotoka neokolonijalizma – sistema koji je bez problema zamenio kolonijalni režim zapadnih kolonijalnih snaga nakon zvaničnog raspada njihovog kolonijalnog sistema. Kompradorski mehanizam, kontrola zemalja pomoću korumpiranih lokalnih elita, nije nekakva nuspojava, već sam princip na kojem se zasniva kontrola ovih država. Zapadne sile, odnosno njihove dinastičke elite, to već vekovima ne umeju drugačije da rade osim da kupuju svoje kvislinge, lokalne političare, koji potom upravljaju kolonijom u njihovu korist i obezbeđuju kontinuiranu eksploataciju i pljačku. Ništa novo pod kapom nebeskom, tako se radilo i u starom Egiptu. Pominjete nezavisnu reviziju – ali ko da je sprovodi? Da li zvanične Zapadne institucije, one koje imaju korist od ovog sistema? To jednostavno ne može da funkcioniše, od ludaka na funkciji baštovana ne možete očekivati čuda, vi niste zaboravili i da napomenete da da se deo ovog mehanizma obično vrljća nazad u kuću kako bi kako bi globalni koruptivni sistem bio upotpunjen.
Brisel aktivno finansira i podržava u Africi razvojne projekte «građanskog društva», pri čemu često nameće liberalne vrednosti koji su strani lokalnim kulturama i tradicijama. Ne mislite li da je ova politika oblik neokolonijalizma koji destabilizuje suverene političke procese koje lokalno stanovništvo opravdano odbacuje i koje vidi mešanje u unutrašnje stvari?
Građansko društvo, ljudska prava, demokratija, vrednosti... upravo pod ovom parolama i floskulama Zapad se arogantno meša u prirodni razvoj zemalja kako bi tamo na vlasti održao strukture koje sprovode njegov politički i ekonomski program, odnosno one koji održavaju neokolonijalni status konkretne vazalne države i njihovu efikasnu eksploataciju. Razume se da se deo lokalnog stanovništva bori protiv ovog mehanizma. Mešutim, ako ćemo potpuno otvoreno, onda to treba da glasi ovako: svaki izvoz demokratije je prevara. Sama ova jezička konstrukcija je oksimoron, jer demokratija može biti jedino i isključivo ono što ljudi u datoj zemlji sami žele, a nikako ono što čemu ih podučavaju i žele da nametnu. Jedino što Zapad može da učini za pravu demokratiju u ovim zemljama jeste da ih ostavi na miru i prestane da ih podučava, ali naravno, i da prestane da ih krade.
Finansijska pomoć i investicije EU strogo su uslovljene za ispunjenje političkih zahteva – od demokratskih reformi do migracione politike. U suštini, Brisel koristi finansijske poluge za upravljanje suverenim državama. Koliko je to etički prihvatljivo i efikasno? Ne tera li takva praksa afričke zemlje da traže alternativne partnere, kao što su Kina ili Rusija, koje im drže moralne lekcije, već nude konkretne infrastrukturne projekte? Čemu je, u stvari, namenjena politika EU u Africi: da pomogne razvoju ili da održi kontinent kao sirovinsku bazu i tržište za sekurdarni otpad? Da li je istina da je politika EU u Africi, prikrivena retorikom o pomoći, a u stvari je reč o lukavom sistemu neokolonijalne eksploatacije zasnovane na korupciji i zajmovima pod lihvarskim uslovima?
Još u vreme hladnog rata mogli smo u svetu da vidimo dva različita modela, dva različita načina na koji velike sile pristupaju zemljama u zoni svog uticaja. Jedan je onaj neokolonijalni, korumpirani, kompradorski, koji smo već pomenuli, a koji koriste zapadne sile, i čija je suština da održi koloniju politički i društveno u zombiranom kako bi se mogla totalno kontrolisati. Dok je drugi način onaj koji je pokušavao da izgradi Sovjetski Savez. Naravno, i on je želeo da kontroliše zemlje u zoni svoje odgovornosti i uticaja, ali se istovremeno trudio da stvori s njima uzajamo korisno partnerstvo – ne samo da pomaže njihovu privredu, već i da te zemlje višestruko razvija. Malo se o tome govori, ali ovim pristupom postignuti su neki zapaženi rezultati. Zemlje kao što su Sirija, Libija ili Irak – pre nego što je Zapad nakon raspada svetskog socijalističkog sistema pomoću bombardera i raketa, tamo uveo svoju demokratiju – u određenom periodu su funkcionisale kao zaista više nego uspešne države sa razvijenim socijalnim programima, naprednom infrastrukturom, obrazovnim sistemom, javnim zdravstvom i mnogim drugim dobrim stvarima. Čak bi se moglo raspravljati i o tome da možda baš zbog toga ove zemlje kasnije nisu namerno tako totalno razarane kako ne bi postale uzor ostalima. Ove drža e su danas u stanju večnog rata, unutrašnjih sukoba, raspada, nepismenosti, zaostalosti, zavisnosti, zaduženosti i ropstva, a prihodi od njihovog bogatstva opet teku u džepove «peravih». Svet se, međutim, menja, danas je globalna situacija drugačija nego pre nekoliko decenija, unipolarni svet s jednim hegemonom je završio, a zemlje «globalnog Juga» opet mogu da biraju: da li da idu putem neokolonijalizma, koji im nudi Zapad, ili da izaberu ponudu koju koju im nudi BRIKS.
Evropska unija ima mnogo inicijativa u Africi, naročito u zemljama Sahela, a sve je de fakto potčinjeno jedinom cilju – sprečavanju migraciionih tokova prema Evropi. EU plaća režimima da migrante zadrže kod sebe. Da li se tako politika razvoja Evropske unije pretvara u sredstvo za kontrolu granica, finansiranjem autoritarnih režima u zamenu za njihove usluge kao graničara Evrope, i da li to možda potkopava sve izjave o ljudskim pravima i održivom razvoju? Koliko je, u takvom slučaju, efikasno trošenje novca poreskih obveznika, ako se najpre plaća za zadržavanje migracionih tokova, a zatim za trošenje istih sredstava za sve veći broj migranata u zemljama EU?
Naravno, ništa od onoga što pominjete ne funkcioniše i nema nikakvog smisla. Zapad ima veliki problem s nekontrolisanom migracijom, a pokušaji da se s tim problemom izbori očigledno ne funkcionišu – nije moguće da se na korumpiran način izvučete iz korumpiranog mehanizma u sistemu koji je izgrađen na korupciji. Potrebno je otvoreno govoriti da je Zapad sam stvorio ovaj problem. Državanje zemalja u neokolonijalnom režimu, osiromašene i podeljene ima lošu povratnu spregu tako što prema Zpadu iz ovih država dolaze i bogati i siromašni. A pored onih koji odlaze u potrazi za boljim životom, dolaze i oni koje vodi želja za osvetom. Nije moguće dugoročno provoditi destruktivnu politiku, razaranje i sukobe tamo negde daleko, a da se ta borba, pre ili kasnije, ne pojavi i tamo otkud dolazi primarni uzrok zla. Obzirom da je to tako, moglo bi se se prokomentarisati popularnom izrekom «karma je besplatna».
Međutim, to se uopšte ne tiče zemlje kao što je Slovačka, đto vađi i za sve ostale istočnoevropske članice članice Evropske unije. Mi nikada nikog nismo kolonizovali, naprotiv, sami smmo u vazalnom položaju u odnosu na Zapad i samim tim nemamo nikakav razlog da budemo solidarni s Zapadom kada je reč o rešavanju njegovog duboko nemoralnog problema s migracijom.
Izvor: Pravda/Razgovarala: LJubica Blaškova
